Odgovor na predsednikovo pismo

U svom autorskom tekstu „Elita i plebs“ predsednik Vučić izneo je neka svoja zapažanja u vezi sa delovanjem nejasno definisane grupe ljudi u Srbiji koju naziva „elitom“ i njenim odnosom prema nešto jasnije definisanoj grupi ljudi koju naziva „plebs“. Jasno je da je ovaj tekst delo jednog političara i da je upućen čitalačkoj publici „Politike“, među kojima smatra da ima i onih koji jesu ili bi mogli da postanu glasači SNS. To je više nego legitimno. U ovom odgovoru pokušaću da u kratkim crtama ukažem na probleme koje čitam iz njegovog teksta, kako konceptualne tako i političke – pa i logičke.

ZATAŠKAVANJE TRULEŽI

Najpre, kroz čitav tekst prožima se dihotomija između onih koji sebe smatraju uzvišenima, koji znaju bolje i razumeju više, sa jedne strane, i onih koje ta grupa smatra nižima od sebe, nedoraslima političkom odlučivanju i racionalnom rasuđivanju. Na stranu prvih predsednik svrstava nedefinisanu intelektualnu elitu (ili kvazi-elitu) „vođenu Obradovićem, Đilasom, Trifunovićem itd“, dok se u drugu skupinu svrstava kako on sam, tako i njegovo glasačko telo. Vučić ovde, po mom sudu, pravi dve logičke pogreške. Najpre, intelektualci bi trebalo da budu misleći ljudi koji su se školovali da razumeju određene procese, stanja i odnose bolje nego oni koji se za to nisu školovali. To ih čini kadrijim da te procese, stanja i odnose analiziraju i da o njima govore. Oni ljudi koji se u nekom smislu bave društvenim naukama ili prodiru u srž društvenih i političkih odnosa kroz umetnost, na primer, pozvaniji su od drugih da iznose mišljenje o tim pitanjima – baš kao što je i hirurg pozvaniji od nehirurga da obavlja operacije ili vozač od nevozača – da vozi. To ne znači da su oni koji intervenišu u javnosti i kritički govore o potezima vlasti ili opozicije, ukazuju na manjkavosti u funkcionisanju sistema – neprijatelji, nego veći prijatelji od onih koji perpetuiraju trulež društvenog i političkog kako bi ostali na privilegovanim pozicijama. Ironija je u tome što je predsednik okružen uglavnom ovakvima, koji su odlučili stati uz njega i zataškavati trulež zarad održanja privilegovanog statusa. Ako je čitao Makijavelija, on zna da bi svaki vladalac trebalo da se čuva hvalisavaca. Manji je problem što će i njemu samom u jednom trenutku doći glave – veći je što su već došli glave čitavom društvu i trebaće nam (ponovo) mnogo vremena da se reizgradimo i izborimo kako sa njima, tako i sa tim modelom ponašanja kada je reč o odlučivanju o stvarima od javnog interesa.

Drugo, kad smo već kod ironije, predsednikov tekst odiše upravo tim tonom, pa se tako služi izjavama kao što su „mi, glupi deo Srbije“, „mi krezubi“ i tome slično. Ironija je, a trebalo bi to predsednik da zna, poslednje utočište nadmenosti i elitizma – baš kao što se za nacionalizam govori da je poslednje utočište hulja. Verovatno mu je, kao nekadašnjem okorelom nacionalisti i desničaru, ova potonja izreka postala jasna i odlučio je da se pomeri ka ideološkom centru, što je nesumnjivo za svaku pohvalu. Što se tiče ove prvopomenute izreke, o ironiji – to bi možda trebalo da zna pre nego što sa pozicije nadmenosti počne da o nekom drugom piše kao o eliti koja ostale smatra „krezubima“ ili „glupima“.

Takođe, ako u ovoj zemlji postoje misleći ljudi, a to su verovatno oni koje Vučić naziva „elitom“, onda je politički nepošteno tvrditi da su oni „predvođeni“ nekim, a pogotovo ako se tvrdi da su predvođeni političarima (opozicije, u ovom slučaju). Dok pišem ove redove, niko me drugi ne vodi osim sopstvenog mozga, nemam nikakvu skrivenu agendu, ne očekujem ništa zauzvrat – ni materijalno, ni statusno. Ja nisam kritičan spram njega i njegove politike jer sam blagonaklon prema opoziciji – naprotiv. Ja sam kritičan jer je to rezultat koji dobijem kad primim informacije, obradim ih i zaključim na osnovu nekog znanja koje sam stekao.

A kad smo već kod znanja, da se osvrnemo i na slučaj ministra policije i lažnih diploma. Predsednik je u svom tekstu naveo kako je onima koji su pokrenuli to pitanje „važnija forma od znanja“. Mogu Vam reći, Predsedniče, da uopšte nije stvar u tome. Da ne okolišam previše, mene taj slučaj u kom se neko prošeta kroz visokoobrazovni sistem i okiti titulom doktora nauka pogađa kako na planu šire brige o akademskoj čestitosti, tako i na vrlo ličnom planu. Rad na doktoratu, a to znam iz ličnog iskustva, podrazumeva svakojake egzistencijalističke krize, emotivna i kognitivna stanja. Razgovarajte sa doktorima nauka; svako ko se takvog posla dohvati prolazi sličan put. U najmanju ruku je neukusno, duboko nepošteno i loše po društvo i državu na čijem ste čelu, da branite nekog ko se služio podvalama i plagiranjem kako bi stekao zvanje doktora nauka – nekog ko je doktorirao dok je predsedavao Narodnoj skupštini, valjda pišući u pauzama zasedanja? Dakle, ne radi se o insistiranju na formi, već o uspostavi standarda prema kom se znanje vrednuje i ceni, a varanje ne nagrađuje pozicijom ministra u vladi – ako ništa više.

SIMPTOMI FAŠIZMA

Naposletku, hteo bih da nešto još kažem o „fašizmu“, koji Vučić i u ovom svom autorskom tekstu nekoliko puta spominje u kontekstu „elite koja mrzi“ i smatra se superiornom. Gospodine Predsedniče, fašizam je ideologija u čijoj srži se nalazi i „prezir prema slabijem“, ali se on uglavnom odnosi na šovinizam, odnosno prezir prema nekom drugom slabijem „narodu“. Umberto Eko, navodeći karakteristike fašizma, govori i o unutrašnjem fenomenu prema kom se može dogoditi da svako mrzi onoga ispod sebe – pa se tako stvara opšti osećaj elitizma. Ja moram da kažem da mnoge karakteristike fašizma zaista uočavam i prepoznajem kod nas. One, ipak, nisu oličene u jednom čoveku, pa čak ni u grupi ljudi, već su uzidane duboko u same temelje našeg društva. Ono je paranoično i sklono teorijama zavere; ono je preopterećeno reinvencijom tradicije; neslaganje sa onim što je dominantno tumačenje prošlosti ili sadašnjosti ono automatski karakteriše kao izdaju. Ono je nadalje, izrazito mačističko i zaista je izgrađeno na postulatima jednog „novogovora“, o kom Eko govori kao o služenju „osiromašenim vokabularom i elementarnom sintaksom koji ograničavaju sredstva za kompleksno kritičko mišljenje“. Plašim se da su, ipak, kamen-temeljci fašističkih karakteristika pojedinih segmenata našeg društva udareni mnogo pre nego je predsednik o njemu počeo da govori. Ti su temelji udareni u vreme kada je on tražio utočište u nacionalizmu, brojao krvna zrnca i crtao mape državnosti „nadmoćnog srpskog naroda“.

Na kraju, ova moja opažanja nisu znak da mrzim Srbiju, kako Vi to, gospodine predsedniče, učitavate kritičarima Vaše vlasti. Ponovo – mislim da je mrze upravo oni kojima ste okruženi, koji menjaju dresove kako vetar duva, koji se, dozvolićete – služe „novogovorom“ da bi obesmislili javnu kritiku i uopšte – komunikaciju o pitanjima od javnog interesa.

Hvala Vam na pažnji. Svako dobro i srećan rad!