Odbrana etike, studenata i autonomije univerziteta

Nema nikakve sumnje, dekan Prirodno-matematičkog fakulteta Srđan Rončević heroj je novosadske večeri dugih i tvrdih pendreka, okeana suzavca i topovskih udara, večeri u kojoj su tzv. organi reda upotrebljavali malo je reći prekomernu silu u obračunu sa građanima. Za razliku od nekih novosadskih kolega, dekana Filozofskog fakulteta i DIF te rektora, koji su svoje institucije “oslobodili” od studenata i profesora uz pomoć kordona do grla opremljene žandarmerije, Rončević je policijskim snagama zabranio ulazak na fakultet i tako zaštitio ljude koji su u njemu te noći pronašli spas od ugriza suzavca i pendrečenja.

“Ja sam Srđan Rončević, dekan PMF. Niste pozvani ovde da intervenišete. Ovde je stanje bezbedno. Odstupite, niste ovde pozvani”, desetine hiljada puta je šerovano njegovo obraćanje policiji koja je pokušala da uđe na fakultet i “obračuna se sa teroristima”.

Teško je proceniti šta se te večeri tačno dešavalo, ali maltene svima prisutnima, pa i našem sagovorniku, jezive scene u kampusu delovale su kao predstava, ranije već viđena. Odnekud se pojavljuju neidentifikovani ljudi, maskirani, sa motkama, koji izazivaju nemire, napadaju policiju koja stoji pred Filozofskim fakultetom, dok ogromna većina demonstranata – maltene svi ostali – to samo mirno posmatra. Policija kreće u “kontraofanzivu” i surovo mlati koga dohvati. Čitav kampus je izgledao kao nabubreli oblak, neverovatna količina suzavaca bačena je te večeri.

“Mnogo toga je izgledalo kao da je unapred izrežirano. Studenti jesu organizovali protest, ali je očigledno da ono što se dešavalo ispred Filozofskog fakulteta nije bilo deo njihovog plana. Postoje razne spekulacije ko su lica koja su započela nemire. Kako god, sve je izgledalo kataklizmično – i policijska brutalnost i količina hemijskih sredstava bili su neprimereni situaciji. Kao da je neko namerno želeo da napravi haos”, kaže na početku razgovora za “Vreme” dekan Rončević.

“VREME”: Čuli smo bezbroj svedoka koji su rekli da nije bilo niti jednog razloga da policija tako surovo napadne sve demonstrante. Samo jedna mala grupa, i to neidentifikovana, pravila je incidente ispred Filozofskog fakulteta.

SRĐAN RONČEVIĆ: Verujem da se ta grupica mogla jednostavno operativno izolovati. Odista nije bilo razloga da se dejstvuje prema svima. Miran svet je bio izložen i hemijskim sredstvima, a bogami i batinama. Videli smo kako je policajac nasrnuo na ekološkog aktivistu Nikolu Aleksića, deku od 78 godina. Šta su tek drugi mogli da očekuju!

Šta se u tom trenutku dešavalo na PMF, fakultetu koji se – za one koji ne znaju – nalazi u neposrednoj blizini Filozofskog?

Tokom cele večeri nalazio sam se sa kolegama na fakultetu. Procenili smo da je u pitanju skup visokog rizika i da može, ukoliko dođe do nemira, da bude i povređenih. Kod nas je bila smeštena ekipa prve pomoći, medicinari koji su bili spremni da prihvate eventualne povređene. Na zgradi je bio okačen i znak “crvenog krsta”. Kada smo čuli da su demonstranti pozvani da dođu pred Filozofski fakultet, strahovali smo da može doći do sukoba s policijom. Studenti koji su učestvovali u organizaciji skupa rekli su nam – ups, pa ovo nije bilo u planu! Preneli su nam informaciju da su se odjednom pojavila dva momka sa štapovima i maskama, da su iz pravca keja ušli u masu. Kažu, ne znaju ko su oni. Sumnjali su se da imaju nekakav zadatak, a onda smo na snimcima videli šta su radili ispred Filozofskog fakulteta – napadali su i provocirali policijske snage.

Odjednom čujemo ispaljivanje topovskih udara i osetimo miris suzavca, sve intenzivnije. Ispred našeg fakulteta nastaje pometnja i ogroman broj ljudi koji se nalazi tu, u perifernoj zoni protesta, počinje da se guši od suzavaca, da beži od policije. Dobar deo njih utrčava u zgradu, smeštamo ih u kontrolisani prostor. Suzavac se probija u zgradu fakulteta. Pozatvarali smo vrata i prozore, međutim unutra se izuzetno teško disalo. Medicinari počinju da pružaju pomoć ljudima. Počeli smo da se pomeramo iz ulazne zone, gde je bila najveća koncentracija suzavca i gde je postajalo sve gore. Na kraju su se i medicinari povukli odatle u drugi deo zgrade. Bilo mi je strašno kada sam shvatio da oni više ne mogu da pomognu ni sebi jer su počeli da beže od suzavca u drugi deo zgrade, u kojem nije bilo mnogo bolje, ali se bar moglo koliko-toliko disati. Otvorili smo prozore sa suprotne strane fakulteta, da provetrimo, ali je ubrzo i kroz njih počeo da ulazi dim od suzavca.

Deluje kao da prepričavate neki akcioni film. Šta se potom dešavalo?

Jednog trenutka sam pogledao kroz prozor i video policiju na kraju ulice Zorana Đinđića, blizu dunavskog keja. Video sam i grupu ljudi sa maramama preko lica i štapovima: provocirali su policiju, očigledno želeći sukobe. Mi smo čekali da se situacija smiri. Gledali smo na televiziji i društvenim mrežama kako policija dejstvuje prema građanima. Ljudi se nisu osećali bezbedno da krenu kući. Kada smo dobili informaciju da se situacija malo primirila, počeli smo da puštamo studente i građane iz zgrade fakulteta. Saznali smo da postoji ruta na kojoj nema policije. Uputili smo ih da idu u tom pravcu. Većinu smo ipak zadržali, radi njihove bezbednosti, zamolili smo ih da ne izlaze svi odjednom, već da se kreću u manjim grupama.

Kada smo razumeli da se situacija znatno smirila i kada su nam oni koji su ranije izašli javili da su bezbedno stigli kući, ljudima smo, rasterećeni, rekli da mogu da idu. Izašli su iz zgrade i posle samo par minuta nastao je pravi stampedo. Utrčali su nazad na fakultet, policija ih je jurila. Veterani su bili ispred zgrade i sprečavali ulazak policije. Tada sam izašao i rekao policiji da nije pozvana, da nema potrebe da ulazi unutra, da je situacija pod kontrolom. Zaista, unutar zgrade, sa svim tim ljudima, nije bilo nikakvih problema. Potom smo sačekali da se situacija i konačno smiri. Sve u svemu, događaji su bili tako dramatični da je vrlo lako moglo doći do mnogo ozbiljnijih posledica.

S jedne strane postali ste heroj večeri, a s druge vas mediji bliski vlasti prozivaju jer ste “štitili teroriste”. Da li biste sada, posle svih događaja i koje prespavane noći, ponovo isto postupili?

Sigurno. To je bila jedina moguća reakcija. Nisam učestvovao na protestima, sve vreme sam bio u zgradi. Želeo sam da doprinesem bezbednosti svih onih koji su se u njoj nalazili. Verujem da bi i neki drugi dekani Univerziteta u Novom Sadu, koje sam dobro upoznao, uradili istu stvar da su se našli u istoj poziciji.

Ali da li postoji strah da će vaš postupak, koji ima veliki simbolični značaj, biti povod za napad na vaš fakultet i na vas lično? Videli smo, recimo, da je dekanka beogradskog Medicinskog fakulteta smenjena van svih zakonskih procedura. Vlast ne prašta.

Država je već delovala prema našem fakultetu ukidanjem finansiranja, potom limitiranim finansiranjem, inspekcijskim nadzorima… Svestan sam da ima razne mehanizme sankcija koje može da upotrebi. No, postoje crvene linije koje se ne prelaze. Bez obzira na posledice, nisam mogao drugačije da postupim. Na kraju, čovek nema ni izbora ako iole drži do etike, etičkog kodeksa i autonomije univerziteta. Videli smo već nebrojeno puta kako država ume da reaguje u ovakvim situacijama i očekivati je da će reagovati.

Neki dekani i rektor su, nasuprot vama, slavodobitno uveli policiju na svoje fakultete, pretvarajući i hu policijske stanice, bez studenata i profesora? U jednom intervjuu, još u decembru, rekli ste da fakultet ne čini zgrada već studenti i zaposleni.

Čim su započeli studentski protesti, neki su poželeli da se problem sa nastavom i kontrolom zgrade jednostrano rešava, uz upotrebu sile. Pozivali su se na određene članove zakona, ali nisu uzimali u obzir druge regule, od ustava pa naniže. Zakon se ne može selektivno primenjivati. Verovatno su se s nekim konsultovali pa su odlučili da na ovaj način sada pokušaju da reše situaciju. Proglasili su da je zgrada “slobodna”. Ako se klin klinom izbija, uvek jedan klin ostane. Sada je policija okupirala zgradu. I šta smo dobili? Studenti ne mogu unutra, profesori neće unutra. Imamo “oslobođenu” zgradu koja ničemu ne služi.

Hteo bih da se sada malo posvetimo odnosu vas i uprave vašeg fakulteta sa studentima u blokadi. Koliko pratimo, vaš odnos je imao razne mene, dolazilo je proteklih meseci i do ozbijnih nesporazuma?

Prvih protestnih meseci imali smo odličnu komunikaciju sa studentima. U februaru, dakle posle tri meseca blokade, analizirali smo situaciju i shvatili da studentsku ideju da sve stane kako bi se vlast prisilila da ispuni njihove zahteve – neće biti lako realizovati, da stvari neće ići onako kako su oni zamislili. Bilo je to u periodu kada još nisu započele inspekcijske kontrole, još uvek nismo ostali bez plata. Rekao sam studentima da njihova taktika dugoročno nije dobra, da će početi negativno da deluje na na sve nas. Oni međutim nisu prihvatili to mišljenje.

Kada je Ministarstvo krenulo sa pritiscima, kada smo ostali bez finansiranja tekućih i režijskih troškova i bez plata, obavestio sam studente da naša institucija u novim okolnostima može da izdrži maksimalno tri meseca, a da će to što oni planiraju trajati najmanje šest, a možda čak i 18 meseci. Odnosno, da moramo da krenemo u neki oblik nastave. Oni ni to nisu prihvatali. Kada smo doneli odluku da krećemo u onlajn-nastavu, prekinuli su sa nama svaku komunikaciju. Govorili su da se moramo odupreti pritiscima, a ja sam pokušavao da im objasnim razliku između individualnog i institucionalnog odupiranja, da fakultet kao institucija ne može da opstane bez finansiranja.

foto: marija janković

Šta je podrazumevao taj prekid komunikacije?

Oni u tim svojim godinama, sa manjim iskustvom nego što mi imamo, u tom žaru borbe i spremnosti na žrtvu, nisu mogli da prihvate naše stavove i uveli su totalnu blokadu fakulteta. To znači da u zgradu mogu da uđu samo oni koji su neophodni za održavanje zgrade i opreme, a da je zabranjen ulazak naučnom i nastavnom osoblju. Dosta profesora koji su proveli ceo vek na PMF i koji svesrdno podržavaju studente – osetili su se povređenim. Ne samo ljudi iz uprave, nego i mnogi drugi nastavnici pokušavali su sa njima da razgovaraju, ali bezuspešno. Sve je to koincidiralo sa tim da je veliki broj studenata otišao kućama, da nisu mogli da plaćaju stanove, da su otišli da pronađu letnje poslove kako bi mogli da finansiraju studije. Ostala je grupa najposvećenijih. Na početku protesta mnogo studenata je učestvovalo na plenumima, na kojima su sučeljavali različita mišljenja. Bila je to kritična masa koja je uspevala da izglasa dobra rešenja. A odluke imaju veću snagu što više ljudi učestvuje u njihovom donošenju. Smanjio se broj ljudi koji su održavali plenume, to su bili oni najposvećeniji koji nisu imali korekcioni faktor, nisu imali prilike da čuju mišljenje šireg kruga studenata. U nekoliko navrata sam morao da im šaljem zvanične dopise, jer nisam uspevao drugačije da doprem do njih. Želeo sam da im kažem da povlače neke poteze koji odgovaraju onima protiv kojih se bore. Neki tabloidi su to zloupotrebili.

Zamerao sam kolegama koji su studentima govorili ono što žele da čuju, a ne ono što treba da im se kaže. A ja sam odista uvek bio dobronameran. I sami su govorili, tih prvih meseci, da me doživljavaju kao roditelja. Potom sam od “roditelja” postao “ćaci”. Tako su me nazivali pojedinci, ali oni koji su bili glasni. Sada sam, eto, “heroj”. A sve vreme sam govorio jedno te isto. Pri donošenju svakodnevnih odluka imao sam veliku pomoć cele uprave fakulteta (prodekana i direktora), ali i pojedinih profesora koji su odlično razumeli situaciju (znaju oni koji su) i hvala im svima na tome. Uvek ih sve saslušam, pa onda donosim odluku.

Spominjali ste, ako se ne varam, i odnos države prema državnim univerzitetima, prema društvu znanja i kompetencije?

Jasno je bilo da situacija počinje da odgovara onima koji bi želeli da se visoko školstvo uruši. Mi ionako imamo deficit akademskih građana u državi. Ako želimo prosperitet i razvoj, nama trebaju školovani ljudi, nama trebaju kompetencije bazirane na vrhunskom znaju i visokim tehnologijama, a ne na manufakturi. Govorio sam im da, dugoročno gledajući, moramo da sačuvamo fakultet, profesore, moramo da sačuvamo studente i da obezbedimo kontinuitet školovanja. Treba da nastave borbu, ali da promene taktiku, da povlače poteze koji neće nanositi štetu fakultetu. Navodio sam primer lekova koji vam u jednom momentu pomažu, a onda u drugom nuspojave postanu ogromne, pa morate da promenite terapiju.

Sve ovo što se dešava mnogi posmatraju kao udar vlasti (i policija na fakultetima, i nasilje nad studentima, i medijske prozivke) na visoko obrazovanje. Znamo da je ona u više navrata najavila neku vrstu obračuna sa državnim univerzitetima, pa čak i njihovo ukidanje…

Nije to ništa novo, a do intenziviranja priče došlo je u kontekstu protesta. Svaka vlast do sada pokušavala je da kontroliše univerzitete. Samo je pitanje načina na koji se to radi i do koje se dubine ide. Kada je uvidela da realno na terenu postoji veliki broj državnih fakulteta koje ne drži pod kontrolom, vlast je odlučila da pomogne našoj konkurenciji, privatnim fakultetima. Ali ta ideja nije lako sprovodiva. Državni fakulteti postoje jako dugo, kadar u njima je stvaran decenijama i decenijama, imaju ukupne kapacitete koji uveliko prevazilaze privatne fakultete. Ne mogu oni preko noći da sprovedu takve namere.

Postoje, naravno, korektni privatni fakulteti, sa njima nismo u sukobu, sprovodimo i zajedničke projeke. Videli smo i reakcije nekih od njih: rekli su da neće ulaziti u sukobe sa državnim univerzitetiuma i da neće nasedati na provokacije. No, na kraju svega postavlja se pitanje da li je cilj da imamo kvalitetno obrazovanje i visoko školstvo ili samo želimo da nekoga disciplinujemo i da dirigujemo šta će on raditi.

Vratimo se na novosadsku noć. Ponovo ste se našli da udaru tabloida, ranije zbog podrške studentima, a sada – kako rekosmo – jer ste “pružili zaštitu teroristima”. Kako se osećate zbog toga?

Neki mediji su isključivo propagandna glasila koja godinama targetiraju neke ljude. Propagandni rat se zasniva na neistinama, parolama i floskulama. Neke parole se lako primaju, njihov cilj je da kreiraju negativno mišljenje o odabranim osobama i pojavama. Posmatrao sam kako se to dešava drugima. Kada su i o meni počeli da pišu neistine, zapravo sam bio na neki način pripremljen. Razumeo sam šta se dešava. Znao sam da je demanti isto kao kada vraćate pastu za zube u tubu. Ignorisao sam te napise. Znao sam da ljudi oko mene znaju istinu, a one koji će poverovati takvim lažima nije moguće sprečiti u tome.

Na početku studentske bune čak su se i mediji bliski vlasti uzdržavali u njihovoj kritici. A sada smo došli do toga da ih otvoreno nazivaju najpogrdnijim imenima, uobičajeno su “teroristi”, “ustaše”, “strani plaćenici”… Kako na to gledate?

Ko god da im se suprotstavi, dobija iste etikete. Sada su to studenti. Tako bi prošli i penzioneri ili vatrogasci da dignu glas. To je univerzalni obrazac. Podsetiću vas da smo mi na PMF prvi iskorak ka slobodi govora i mišljenja imali mnogo pre studentskog bunta. Filozofski fakultet su bila okupirala razna lica i studenti bliski vlasti. Među njima su bili i oni koji nemaju nikakve veze sa univerzitetom. Bio je to napad na kolegu Dinka Gruhonjića, a zbog njegovih stavova. Tražili su da se izbaci sa fakulteta. Bio je to uvod u sve ono što će se kasnije dešavati. Korišćene su i etikete na nacionalnoj osnovi. Znamo da se to od devedesetih ovde dobro prima i da može imati jezive posledice. Dobio sam tada pretnje da će se na mene krenuti zbog podrške koju smo uputili profesorima Filozofskog. Rekli smo tada da se ne slažemo sa svim Gruhonjićevim stavovima, ali da se zalažemo za slobodu govora. Usprotivili smo se i šovinizmu.

Već ste pomenuli da su se neki profesori koji su svesrdno podržavali studente – jednog trenutka razočarali u njih. U kojoj meri se promenio odnos nastavnog kadra prema studentima i njihovim zahtevima, od početka protesta do danas?

Ogromna većina profesora sve vreme podržava studente i njihove zahteve, ali se mnogi ne slažu sa načinom na koji se oni bore za njih. Naravno, postoje krajnosti. Postoje oni koji su otpočetka želeli da se situacija i na PMF i drugde “reši” na sličan način kao na Filozofskom fakultetu ili na Difu. Postoje i profesori koji bezuslovno podržavaju studente u apsolutnoj blokadi svega. Ali kako rekoh, najveći broj njih podržava studente, ali apeluju da se njihova taktika promeni i da se do rešenja dolazi dogovorom unutar fakulteta. Dobra je stvar što se sve više studenata vraća na fakultet i učestvuje na plenumima. Tako će se, siguran sam, donositi i bolje odluke. I, verujem, to će doprineti i boljoj komunikaciji studenata i nastavnog osoblja.

Na kraju, šta biste preporučili studentima, šta da čine u narednom periodu, posle svih ovih iskustava, uključujući i događaje od petka?

Ne bih želeo da ispadne da im dociram, samo bih ponovio ono što sam im već govorio. Stvari teba rešavati na miran način, mudro. Treba da slušaju jedni druge, da saslušaju većinu kolega. Taj princip primenjujem i ja u svom dekanskom poslu, osluškujem šta većina mojih kolega misli i tako donosim odluke. Treba ponovo da okupe kritičnu masu onih koji donose odluke. I da saslušaju profesore koji im ukazuju na neke loše postupke.

Da, i smatram da studentske akcije treba da budu pozitivne. Najveću su podršku u društvu imali onda kada su slali pozitivne poruke, poruke nade. Na ulicama ih je dočekivala euforija, ljudi sa suzama radosnicama. Osećali su se ispunjeno nakon njihovih akcija. Ne smeju da upadaju u zamke, u akcije koje mogu biti zloupotrebljene. Treba biti strpljiv, dosledno zahtevati vanredne izbore, a istovremeno pridobijati ljude pozitivnim stvarima i delima.