Mračna afera iz Socijaldemokratije zabavlja narod; svi arbitriraju – govore li ove žene istinu? Može li se uopšte ženama verovati, ženama u politici, gde ima jedino interesa? Na sve strane se špekuliše da tu nešto smrdi, da iza svega mora biti neka igra. Ljiljana Nestorović, portparol Socijaldemokratije tvrdi za „Vreme“ da neće „glavu“ Vuka Obradovića, da je krajnji cilj njene borbe novi krivični zakon. Pravo na odbranu časti, mogućnost odbrane na sudu.
„Posle svega što se desilo imam utisak da je dosta ljudi znalo za slabosti Vuka Obradovića, ne samo iz stranke. Kad sam pokrenula to pitanje, javilo se dosta žena, ispostavilo se da je postojao isti problem i sa novinarkama. Ja sam tek godinu dana u stranci i nisam mogla da pretpostavim da su priče koje su kolale o njegovoj ‘slabosti prema ženama’ zapravo u tim okvirima. Nije moj problem ako neko voli žene, zato se time nisam ni bavila. No, pokazalo se da se iza te slabosti ne krije sklonost ka zaljubljivanju, već odnos prema ženama koji je protiv njihove volje. Špekulacije da je gospodin Obradović mačo tip koji ženama poklanja posebnu pažnju su apsolutno pogrešne i to će pokazati svedočenja koja je do sada prikupila naš advokat Biljana Kovačević Vučo.“
„VREME„: Šta je za vas koje ste pokrenule ovu priču ono što gospodin Obradović naziva „gestom pažnje prema ženama„?
LJ. NESTOROVIĆ: Neke od nas pokazale su članovima predsedništva i konkretne posledice fizičkog kontakta sa Vukom Obradovićem, koji je bio sve samo ne nežan gest. Meni se to desilo prvi put 16. aprila. Ostala sam sama sa gospodinom Obradovićem u njegovom kabinetu, trebalo je da razgovaramo o kampanji borbe protiv korupcije koju sam radila za njega. Raširila sam papire po stolu i počela sa pričom, a on uopšte nije obraćao pažnju, pitao me je zašto sam toliko ozbiljna, trebalo bi malo da se opustim. Pokušavam da radim, rekla sam, ali me je on uhvatio za ruke, veoma čvrsto, i pogledao me je pogledom koji do tada nikada nisam videla, sa potpuno promenjenim izgledom lica. Činilo mi se kao da prvi put vidim tog čoveka. Delovao je zastrašujuće. Rekao mi je da mu je potrebna nežnost. Reagovala sam veoma oštrim rečima, objasnila da ja nisam osoba koja mu može služiti za takve stvari, da mora da povede računa kako treba da se ponaša čovek na njegovom mestu, pokušala sam da ga upozorim. Opet me je uhvatio za ruke, krenuo je da me privlači k sebi, insistirao je na fizičkom intimiziranju. Uspela sam da se otrgnem, rekla mu veoma otvoreno neke stvari i izašla iz kabineta misleći da smo nesporazum uspeli da rešimo verbalno. Jedino što je on rekao je da ne treba pogrešno da ga razumem, da sam mu ja veoma draga i još neke gluposti, pokušao je da ublaži to što se desilo.
Dva dana posle toga došla sam ponovo poslom u kabinet i, pošto je kod njega bila u poseti delegacija OEBS-a, sela da pričekam. Obradovićeva šefica kabineta iskoristila je prvi trenutak kad smo ostale same i ispričala nešto od čega mi je bukvalno pozlilo. Ona je radila kod gospodina Obradovića od trenutka kada je preuzeo mesto potpredsednika Vlade i do tada ga nije poznavala, ona nije član stranke, već žena koja je zaposlena u Vladi Srbije. Ta priča je toliko drastična da u njoj po mom dubokom uverenju ima elemenata krivičnog dela i po sada važećem zakonu koji gotovo ne prepoznaje seksualno uznemiravanje. Taj slučaj ide i do nasilničkog ponašanja i primoravanja praćenog najvulgarnijim mogućim izrazima koje niko pristojan ne bi mogao da ponovi. U početku je kao i svaka žena mislila da tu situaciju može verbalno da razreši, stavljala do znanja da nije zainteresovana za tu vrstu odnosa, ali to ga nije sprečilo da ide do krajnjih granica ljudske pristojnosti, ponavljam krajnjih granica. Ona je od mene, kao od člana predsedništva stranke, tom prilikom tražila neku vrstu zaštite, jer više nije želela da tu provede ni jedan jedini trenutak, molila me da joj pronađem neko drugo radno mesto. Vuk Obradović joj je pretio kada je saznao za tu njenu nameru, sa opaskama da bi to njega ugrozilo politički, da bi to bio veliki udarac na njegovu karijeru i da će on preduzeti izvesne korake kako bi to sprečio. Mislim da je gospođica, osim meni i još nekim članovima predsedništva stranke, taj problem iznela i pred nekoliko članova Vlade.
Posle takve mučne ispovesti ja ponovo doživljavam istu scenu. Samo što sam ušla u prostoriju, on je odmah krenuo na mene, ali sam ga tada grublje odgurnula i izašla iz kabineta i više sa gospodinom Obradovićem nisam imala susret nasamo.
Bilo mi je jasno da imam veliki problem, da ga nemam samo ja već svi u stranci.
Da li ste pokušale da razgovarate sa Obradovićem i zamolite ga da vas više ne tretira na takav način?
Učinile smo sve da sa njim razgovaramo i problem rešimo u najužem mogućem stranačkom krugu i ja sam bila spremna da poštujem svaku odluku predsedništva. Jedino na šta nisam bila spremna jeste to da sklopim pakt ćutanja sa osobom koja se tako ponela prema meni. Kako bih mogla da spasem sebe, svoju čast i integritet kad se ta tema jednog dana otvori, a pokaže se da sam o svemu tome znala i da sam ćutala? To je presudilo. Pozvala sam kolege u koje sam imala poverenja, rekla im šta se događa i da u novonastalim uslovima ja više ne mogu da budem na funkciji u stranci, ali i da neću dozvoliti da najviše rukovodstvo stranke ne sazna za taj problem, pre svega zbog moje političke odgovornosti, ali i zbog toga što se radi o ozbiljnom problemu cele stranke koji naši politički protivnici mogu da iskoriste protiv nas kad to bude veoma nezgodno. Niko, ponavljam, niko nije hteo „glavu“ Vuka Obradovića. Čak smo svi nudili ostavke, a tu ima ljudi na vrlo visokim državnim funkcijama koji i te kako imaju šta da izgube, bili smo svesni da će ovo duboko uzdrmati svakog našeg člana i da će duboko uzdrmati i Vladu, bili smo svesni posledica i nudili smo kompromise.
Obradović je postupio kao Milošević, protiv koga se rečima borio. Odbio je da problem rešava u okvirima stranke i najgrublje zloupotrebio moć. Na Glavnom odboru doživeli smo linč koji su organizovali i Vuk i njegova braća, dovodeći ljude koji nisu članovi Glavnog odbora, koji nisu čak ni članovi stranke. Bila je to predstava za javnost. Ne mogu da racionalizujem postupke gospodina Obradovića, ne znam razloge zbog kojih se tako poneo. Žao mi je što sam dovedena u situaciju da radim sve što radim i što ću na kraju morati da iznesem do detalja šta je on radio, što će biti veoma neprijatno za sve nas, za njega lično a posebno za njegovu porodicu.
Konstruisao je teorije zavere uz pomoć alternativaca i primitivaca koje su apsolutno nebulozne i lažne, koje je na isti način koristio i Milošević. Lični problem prebacio je na širi plan, na politički teren, prenoseći ga u Skupštinu Srbije.
A istina je vrlo jednostavna – niti sam ja nečiji špijun niti je mene neko zloupotrebio, već se radi o jezivom ponašanju čoveka koji zbog toga ne treba da obavlja niti jednu javnu funkciju u ovoj državi. Pokazalo se da i DOS ima takav stav i ne bi doneo odluku o razrešenju da nije imao dovoljno saznanja o tome šta se desilo. Neki od mojih stranačkih kolega bili su upozoravani od kolega iz DOS-a na Obradovićevo ponašanje. Da li su im se žalile devojke iz Vlade, ja ne znam, ali imam utisak da se o tome mnogo znalo pre nego što sam ja iz ličnog iskustva o tome saznala.
Da li je Obradović uslovljavao napredovanje ili platu seksualnim uslugama?
Ja nemam saznanja o tome. Znam da se sada javlja dosta žena koje su ranije napustile stranku da kažu šta je zapravo bio razlog. One koje su ostale u stranci i ćutale o tome šta im se događalo pitala sam za razloge ostanka i prećutkivanja. Većina nije imala hrabrosti da kaže ikome šta se dešava, ni svojim partnerima, roditeljima, preispitujući se da li u tome ima njihove krivice. Kad ne reagujete na vreme, kad se to desi prvi put, pa drugi put, onda postane problem da to ikada kažete, jer se osećate kao da ste na nešto pristali. Meni je bilo nemoguće da nastavim bilo kakvu vrstu komunikacije, ali mnogim ženama je taj posao bukvalno značio egzistenciju, mnoge od njih od straha i stramote nisu mogle da kažu. Svaka žena kojoj se to desilo makar i u nagoveštaju vrlo dobro zna o čemu ja govorim. Strašno je da žena iznošenjem takvog problema na videlo postaje dvostruka žrtva, kao što sam to sada i ja, što sada svako daje sebi za pravo da arbitrira da li ja govorim ili ne govorim istinu. Zapravo, bitna je zapravo samo jedna činjenica – da gospodin Obradović ima opasan problem sa svojom seksualnošću i da taj problem otvoreno ugrožava žene koje rade za njega. Sud će odgovoriti na to kakvu vrstu sankcionisanja zaslužuje takvo ponašanje.
Koliko dugo traje taj problem?
Javile su mi se žene koje su sa njim radile i u Vojsci. Jedna od žena koja će svedočiti na sudu je iz Vukovara došla da ga poseti u Generalštab 1991. godine i doživela identičnu stvar.
Da li ste očekivali reakciju koja je usledila?
U jednom trenutku sam se osećala strašno sama. Jer nije to bio neki politički problem zbog kojeg vi idete na predsednika stranke i zahtevate njegovu ostavku. To je u domenu najteže moguće diskvalifikacije, ljudske diskvalifikacije. Moje kolege iz predsedništva stranke zahtevale su od mene svaki detalj, zahtevali su to i od šefice kabineta koja je takođe tražila sastanak, bile smo izložene maltretmanu i od onih koji su sada na našoj strani. Nije, naravno, bilo moguće očekivati blanko podršku, treba vam puno dokaza da je to zaista tako. Kad su dobili dovoljno činjenica, oni su prelomili. Sve njih je užasno zatekla ova situacija. Imam utisak da su mnogi od njih čak i bežali od tog užasnog saznanja. Bila sam spremna na sve osim na ćutanje. Iskalkulisala sam sve moguće posledice po sebe, znala sam da će biti užasno, ali – znate, kad nemate izbora.
Verujem da posle petog oktobra u ovoj zemlji za većinu građana više ne postoje nedodirljivi ljudi, kojima je sve dozvoljeno, koji zbog svog položaja ili uticaja neće odgovarati kao i svaki običan građanin. Mislim da je to ta nova politika za koju smo se borili, koja treba da karakteriše ne samo Socijaldemokratiju već sve stranke.
Ko su ljudi koji su stali na njegovu stranu?
Duboko verujem da bi Vuk Obradović bio spreman na kompromis da oko njega ne postoje ljudi koji ga jako zloupotrebljavaju i verujem da je na neki način i sam žrtva onih koji su sada u njegovom najbližem okruženju, koji imaju male i najprljavije interese. Peti oktobar je označio pucanje jednog čira i tu se svašta izlilo. Tek ćemo spoznati šta sve karakteriše ovo društvo i njegov politički milje. Tu ima ljudi sa najužasnijim porivima i ambicijama koji nikako ne vode u opšte dobro.
Šta očekujete i šta želite da postignete?
Javnost koja sada zbija šale i pravi viceve biće duboko šokirana onim što će čuti i ja sam spremna da sve otrpim do suđenja, jer nastupam sa pozicije istine i da sam postupila odgovorno. Ovo nije priča čiji epilog treba da bude skidanje Vuka Obradovića sa političkih pozicija, ovo je borba čiji rezultat treba da bude uvođenje novog kodeksa ponašanja u međuljudskim odnosima kroz novi krivični zakon. Ukoliko bude pameti i sluha u vrhu ove države, a imam razloga da verujem da će tako biti, ova priča će nas brže od bilo koje druge priče pomeriti u Evropu, jer se radi o pomeranju civilizacijskog stepena međuljudskih odnosa. Ovo se tiče same Vlade koja treba da postavi pravila ponašanja, kao što se sistemom kazni reguliše zaštita javnog dobra ili ponašanje u saobraćaju. Ovo je pitanje društvene nadgradnje. Duboko verujem da će rešavanje ovog pitanja imponovati svakome ko se našao na ulici petog oktobra. Verujem i da će ovaj lom u našoj stranci uvesti potpuno nov princip u stranački život, dugo očekivanu demokratsku reformu.
Da li vam neko preti, ima li razloga da se plašite?
Teže mi je da se nalazim u situaciji da mi ne veruju ljudi koji me poznaju ili bi trebalo da me poznaju. Ne plašim se pretnji, ne dozvoljavam da me to parališe. Nemam mehanizme da se zaštitim, desiće se šta mora da se desi. Moja najveća zaštita je apsolutna istina. Takođe, način na koji se Vlada postavila prema ovom problemu uverio me je da nema čega da se bojim.
