foto: reuters
Na izlive grandomanije mislili smo da smo navikli, ali ovo je korak napred: budući (sada već valjda i sadašnji) predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić setio se, inspirisan valjda Donaldom Trampom, da svoju prezidencijalnu zakletvu položi s rukom na Miroslavljevom jevanđelju (na slici) – od svih knjiga. Hoće to od mnogo gledanja televizije
Na egomaniju, grandomaniju i na pseudologiju fantastiku već smo se navikli; tačnije: navikao nas je On. Već uveliko smoreni neprekidnim ispadima tih fenomena, izgubili smo svako osećanje mere, logike, zdravog razuma i elementarne pristojnosti. O matematici i da ne govorimo: On nas godinama zasipa gomilama neproverljivih brojki, procenata i razlomaka u kojima se ni Mika Alas ne bi snašao (ili pak bi, ali ga, nažalost, nema). Pritom u svakom javnom nastupu oseća potrebu da se kurči kao se on ničega ne boji (mada mu svi rade o glavi); zaista hrabar čovek tako nešto nikada ne bi izgovorio; to izgovaraju jedino kukavice.
Malo mu je bilo što je pobedio na predsedničkim izborima; štaviše, to mu je bila prilika da nas gnjavi javnim detonacijama praktično svakoga dana, a sve više u društvu Milomira Marića, koji je očito zauzeo mesto DJ Vučićevića kao omiljeni novinar; već su na „ti“. Sinoć na Hepiju, sutradan na Pinku, u međuvremenu svuda. Dobro: može mu se, pa neka ga.
A onda nas je iznenadio najnovijom idejom: da će svoju prezidencijalnu zakletvu položiti s rukom na Miroslavljevom jevanđelju, što je novost u našim protokolarnim i ritualnim običajima. Do sada niti jedan jedini predsednik bilo koje republike od 1945. do danas nije polagao ruku ni na šta. Čitao je ili napamet izgovarao tekst svečane obaveze (još nije bila zakletva), pa je taj tekst potpisao uz odgovarajući aplauz i to je bilo to. Rukopoloženije bila je i ostala crkvena praksa, ali to je drugo. Američki i još neki predsednici polažu zakletvu s rukom na Bibliji, sve do Donalda Trampa kojemu je jedna bila malo, pa je doneo i svoju od kuće, zbog čega ga je Amerika ismejala.
Dobro: običaji se menjaju, je l’ da, pa i Vučić može da uvodi svoje. Tako ćemo prvi put imati: rukopoloženije na Miroslavljevo jevanđelje, predaju posebno štampanog i uvezanog primerka Ustava Republike Srbije, predaju Velikog Državnog Pečata i raporta Načelnika Generalštaba, uz prateću vojnu paradu. Sve te novotarije kao prvo su preterane za prvi put; kao drugo su skaredne i kao treće grandomanski demagoške.
Idemo redom: Miroslavljevo jevanđelje je kulturno-istorijsko dobro koje sa svetovnom državom nema ama baš nikakve veze. Rukopolaganje na to jevanđelje je najobičnija demagogija i koketiranje sa onime za šta Vučić misli da je pravoslavno hrišćanstvo (on o tome pojma nema, kao ni bilo ko od radikala). Mogao je da smisli nešto pametnije: recimo Vukovu i Daničićevu Bibliju u prvom izdanju koje mi imamo u kući i rado bismo mu bili pozajmili, da je tražio. Pošto je Bibliji reč, svejedno bi bilo u kom je obliku štampana i povezana, jer je tu o sadržaju, a ne o formi reč; svako izdanje britanskog i inostranog biblijskog društva ispunilo bi ulogu. Uostalom, kao što je već primećeno, bolje bi mu bilo da je ruku kletvenicu položio na Dušanov zakonik, jer nam to više treba; jevanđelja se ionako više niko ne drži. Zaboravljena je jedna od glavnih poruka: ne kunite se! Neka vaše da bude da i vaše ne neka bude ne, govorio je Isus.
Slično je u sa Ustavom: Ustav (takav kakav je, Koštuničin iz 2006, a drugog još nemamo) bitan je zbog sadržaja (kakvog-takvog), a ne zbog poveza u koji ga je uvezao Toma Nikolić. Predsednici se zaklinju da će ustave poštovati i sprovoditi, sa ili bez ruku na njima (uglavnom bez, jer to nije bitno). Uostalom sam tekst zakletve izričito pominje Ustav i obaveze u vezi s njim, pa je ovo suvišno – osim za Vučićevu megalomaniju.
Zatim imamo „državni pečat“. Dokumentacioni centar „Vremena“ pronašao je da postoje tri državna pečata: jedan kod generalnog sekretara predsednika; drugi kod generalnog sekretara Vlade i treći kod generalnog sekretara Narodne skupštine. To su obični gumeni pečati prečnika 60 mm sa grbom Srbije i natpisom „Republika Srbija“ itd. Ima – navodno – i metalna verzija za pečaćenje pečatnog voska, ali spada u istu kategoriju. Do sada su ti pečati rutinski prelazili – razduživani i zaduživani – od jednog generalnog sekretara drugome, bez drame i ceremonije – do danas. To podseća na Franju Tuđmana, koji je – u nedostatku boljeg rešenja – imenovao Ivana Milasa za „Čuvara državnog pečata“, pečata koji nije postojao. Ivan Milas je inače poznat po tome što je držao neki „Balkan gril“ negde i što je izjavio o intelektualcima i obrazovanim ljudima da „kilo mozga košta dvije marke“. Naredna asocijacija na državni pečat seže do Marka Tvena i njegove knjige „Kraljević i prosjak“: tamo na engleskom dvoru nestaje veliki državni pečat, da bi se posle ispostavilo da ga je prestolonaslednik koristio za krckanje oraha (bio lep, metalni i težak). Sa ovim našim gumenim to ne bi išlo.
Poslednja novotarija je svečani raport NGŠ Dikovića, uz – valjda – prateći defile Vojske. To nikada nismo imali u ovakvim ceremonijama, ali Vučiću nikad dosta; možda bude i nadletanje oba MIG-a. To se kod nas nikada nije radilo: za Titova vakta vojne parade bile su kad im je vreme: 1. maj, ili 9. maj ili već tako neki značajan datum, ali ne proglašenje predsednika, pa čak ni doživotnog, što je samo po sebi pojednostavilo ceremonije. Ni Milošević (više puta), ni Koštunica, ni Tadić, ni Nikolić nisu imali sve opisane ceremonije koje je sebi namenio Aleksandar Vučić. Mogao je malo to da razredi: jevanđelje za ovaj mandat, Ustav za naredni, itd.
Konačno, utisak koji ostaje očekivan je, ali nimalo manje tužan. Vučićeva egomanija i grandomanija, uz prateću žurbu, ostavlja utisak besmisla, skarednosti i neukusa. Razumno obrazložene primedbe kod njih ne prolazi; kod njih prolazi samo Previšnja Volja, kakva god bila, kao što i jeste.
Od juče počinje novo dobra u kojem će Aleksandar Vučić smišljati nove prilike i okolnosti da bi nam se ukazivao skoro svakoga dana, kao i do sada. Zvocaće tom budućem premijeru (neka mu je dobri Boga u pomoći), ministrima, učiteljima, doktorima, novinarima, policajcima i ostaloj boraniji kad god oseti potrebu, a oseća je često. A zašto i ne bi?
Zakon o državnom pečatu Republike Srbije
Član 1
Ovim zakonom uređuju se upotreba i izgled državnog pečata Republike Srbije (u daljem tekstu: državni pečat).
Upotreba državnog pečata
Član 2
Državni pečat stavlja se na: odluke Narodne skupštine o proglašenju Ustava Republike Srbije i ustavnog zakona i akte o izboru funkcionera koji Narodna skupština vrši neposredno na osnovu Ustava; akte koje potpisuje predsednik Republike u okviru ustavnih ovlašćenja predstavljanja Republike Srbije u inostranstvu, ukaze o proglašenju zakona, ukaze o postavljenju i opozivu ambasadora Republike Srbije i akte o dodeli odlikovanja; međunarodne ugovore koje potpiše predsednik Vlade i akte Vlade o postavljenju i opozivu konzularnih predstavnika Republike Srbije, kao i na originale drugih akata za koje je to određeno zakonom.
Izgled i sadržina državnog pečata
Način ispisivanja teksta državnog pečata
Član 3
Državni pečat je okruglog oblika, prečnika 60 mm. U sredini državnog pečata je veliki grb Republike Srbije. U krugu oko grba ispisuje se naziv Republike Srbije tako što se reč: „REPUBLIKA“ ispisuje iznad grba, a reč: „SRBIJA“ ispod grba.
Član 4
Državni pečat izrađuje se u tri istovetna primerka za dobijanje otiska hemijskom bojom na papiru.
Državni pečat, u tri istovetna primerka, može biti izrađen i za dobijanje otiska u pečatnom vosku, kao i za suvi otisak.
Član 5
Tekst državnog pečata ispisuje se na srpskom jeziku ćiriličkim pismom, velikim štampanim slovima.
Izrada, čuvanje, upotreba i evidencija o upotrebi državnog pečata
Član 6
Sekretar Narodne skupštine, Generalni sekretar predsednika Republike i Generalni sekretar Vlade podnose zajednički zahtev za izradu državnog pečata.
Lica iz stava 1. ovog člana čuvaju državni pečat, odgovorna su za njegovu upotrebu i dužna su da obezbede vođenje evidencije o upotrebi državnog pečata koja sadrži podatke o datumu upotrebe državnog pečata, kao i o nazivu i broju akta na koji je stavljen državni pečat.
Shodna primena zakona
Član 7
U pogledu ovlašćenja privrednog subjekta za izradu državnog pečata (u daljem tekstu: pečatoreznica), bližeg propisa o načinu rada pečatoreznice, nadzora nad radom pečatoreznice, kao i odgovornosti za protivzakonito postupanje pečatoreznice, shodno se primenjuje zakon kojim se uređuje pečat državnih i drugih organa.
Završna odredba
Član 8
Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditleja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
