Od Grexita do Brexita

Prošle godine svi su se plašili Grexita na jugu, a ove godine se iznenadili Brexitom na severu Evrope, posle čega su se ređale pesimistične prognoze. „Fajnenšel tajms“ piše da je izlazak Velike Britanije iz EU „najjači udar na međunarodni liberalno-demokratski poredak ustanovljen pod egidom SAD posle 1945“.

„Jasno je da je evropski projekat u velikoj nevolji. Brexit je verovatno samo početak, a populistički, separatistički, ksenofobični pokreti će jačati svoj uticaj širom kontinenta. Mnogi ljudi su sada veoma pesimistični, a ja delim njihove brige o budućnosti Evrope“, piše Pol Krugman u „Njujork tajmsu“ pod naslovom „Jutro posle Brexita“.

Već na prvi pogled, jutro posle referenduma 23. juna Ujedinjeno Kraljevstvo je dočekalo kao socijalno, regionalno i nacionalno podeljena zemlja. Pokazao se veliki jaz između metropolitanske elite londonskog kosmopolitskog megapolisa i postindustrijskog ostatka Engleske i Škotske na trećoj strani. Oko 63 odsto pripadnika više društvene klase glasalo je za ostanak, a 62 odsto „onih koji nemaju ništa“ za izlazak. Preko 70 odsto stanovnika centralnih delova Londona bilo je za ostanak u EU, dok je unutrašnjost Engleske bila za izlazak.

KOSMOPOLITE I „ENGLANDERI„: U reportaži „Velika britanska deoba“ konzervativnog magazina „Spektator“ ta razlika između onih koji su za izlazak iz EU (leavers) i onih koji su za ostanak (remainers) ilustruje se opisom atmosfere u zapadnom Londonu, gde na istočnoj strani avenije Noting hil gejt stoji red četiri do šest miliona funti vrednih privatnih viktorijanskih kuća pastelnih boja s terasama, a na zapadnoj strani, u bloku Notingvud, kuće za socijalno stanovanje koje je između dva rata gradila lokalna zajednica, sa tužnim fasadama i hodnicima od prljave cigle.

Stanovnici kvarta Noting hil uživaju blagodet globalizacije – imaju na raspolaganju jeftine, visokokvalifikovane poljske graditelje, dobro obrazovane poljske čistačice i možda rumunske dadilje za svoju decu. Oni idu u kafe Nero, gde ih služe ljubazni Italijani. Kada stignu na odmor u Toskani, osećaju se kao deo kosmopolitskog kluba, a ne kao „mali Englanderi“. Hektor i Herijet mogu da idu u privatnu školu, ako je potrebno. Ako im je teško da dve nedelje čekaju da zakažu pregled kog lekara, mogu da idu privatno. Vrednost njihove kuće je porasla, hvala lepo.

Na drugom kraju te avenije je naselje između dva svetska rata podignutih socijalnih stanova. Gospođa Gledis, koja je 1975, posle dve godine čekanja, dobila council house, sada, dok troškovi hipoteke samo idu naviše, brine za svoje sinove i unuke. Kuda da idu, od čega da žive? Oni su ti koji moraju da se takmiče sa Poljacima, Rumunima, Hrvatima… za slabo plaćene poslove. Plate zanatlija su pale za više od deset odsto u poslednjih šest godina.

Kada je Dejvid Kameron prošle godine ponovo izabran za premijera, obavezao se da gradi „jednu naciju konzervativizma“. Međutim, referendumska kampanja koju je on aranžirao upravo je dovela do ispoljavanja velikih podela u Britaniji. „Spektator“ piše kako britanski konzervativni državnik i književnik Bendžamin Dizraeli (1804–1881) nikada nije upotrebio izraz „jedan narod“, već da je u svom romanu Sibil opisivao odnose dve „nacije“, bogate i siromašne, „između kojih ne postoji simpatija; koje ne poznaju navike, misli i osećanja one druge“.

UGOVOR OD NULA SATI: Lider laburista Džeremi Korbin tumači rezultat referenduma kao „pobunu protiv establišmenta“, kao nezadovoljstvo usmereno na evropske tehnokrate. Džeremi Korbin, šampion borbi za ljudska prava i borac protiv ratnih avantura od Srbije do Sirije, bio je proevropski usmeren, ali je bio kritičar takozvanih mera štednje koje je tokom grčke krize nametala evropska bankarska elita.

Dok su se i neki od laburističkih lidera zalagali za ograničavanje migracije iz evropskih zemalja, Korbin je za „Gardijan“ govorio o tome da za razliku od nekih kolega on smatra da ako Britanija ima jedinstveno tržište sa slobodnim kretanjem kapitala, mora imati i slobodno kretanje radnika. U suprotnom završava se u sistemu tipa NAFTA uspostavljenom između SAD, Kanade i Meksika, gde nema slobodnog kretanja radnika, ali ima slobodnog kretanja kapitala, što ugrožava uslove za rad u Americi.

Korbin je tokom kampanje ukazivao na to da beskrupulozni poslodavci eksploatišu radnu snagu koju dovlače iz Estonije ili Litvanije i plaćaju im minimalne plate. On se u tom kontekstu, na primer, suprotstavio takozvanim kontroverznim zero–hour ugovorima, koje su, kao „fleksibilno tržište rada“, podržali britanski poslovni lideri. Prema tim ugovorima poslodavac nije u obavezi da obezbedi bilo kakav minimum radnih sati, dok zaposleni potpisuje sporazum da će biti na raspolaganju za rad kada je to potrebno. Takvi ugovori se često koriste u poljoprivredi, hotelijerstvu i ugostiteljstvu, gde obuhvataju 19 odsto zaposlenih, u obrazovanju i zdravstvenom sektoru.

Ovo može doneti neto ekonomsku korist, niže cene, veći profit i veći porez na dobit, ali ne treba da zaboravimo one za koje to znači niže plate, piše konzervativni „Spektator“, koji upozorava da sve to rađa nove opasnosti.

SOCIJALNE NAPETOSTI DILJEM EVROPE: Videli smo, podseća se u toj reportaži, kako je u Grčkoj porasla radikalna levica, kako u Španiji raste sličan pokret, kako su Francuskoj Marina Le Pen i Nacionalni front bliži vlasti nego ikada ranije.

Znaci rastuće socijalne napetosti su vidljivi u mnogim evropskim zemljama. Širom Francuske se već nekoliko meseci sindikalci tuku po ulicama s policijom povodom nametanja zakona o ograničenju radničkih prava. U Italiji na scenu stupa Pokret pet zvezdica koji se zalaže za izlazak Italije iz evrozone i NATO-a. Ultralevi, evroreformistički pokret Podemos potvrdio je treće mesto na ponovljenim izborima u Španiji, tako da će ponovo biti veoma teško da se sastavi vlada.

Iako mnogo faktora govori da su glasači nezadovoljni domaćom elitom i posledicama vladajućeg koncepta, kampanja oko Brexita omogućila je britanskoj eliti da usmeri nezadovoljstvo protiv briselskih birokrata, koji su van demokratske kontrole.

To da ne treba dozvoliti nekom tamo Žan-Klodu Junkeru, koga Britanci ne mogu da smene, da u Briselu slavodobitno otvori šampanjac, očito je odzvanjalo u ušima Britanaca koji demokratske tradicije neguju kao englesku travu još tamo od Magna karte 1215. kojom je garantovano da se prava plemića ne mogu ograničiti voljom kralja.

Vodeći borac za Brexit, bivši gradonačelnik Londona Boris Džonson, o kome se sada govori kao o mogućem budućem britanskom premijeru, igrao je na tu žicu ponavljajući da 60 odsto propisa koji su na snazi u Velikoj Britaniji nije doneo britanski parlament, nego ih je izdiktirao Brisel. „Hajde da povratimo kontrolu nad našom zemljom“, poručivao je drugi istaknuti borac za Brexit, državni sekretar za pravdu Majkl Gov.

Taj „projekat vraćanja kontrole nad zemljom“ preti da rezultira krizom državnog jedinstva Velike Britanije. Opasna situacija nazire se u Škotskoj i u Severnoj Irskoj, gde varljivi mir može biti ugrožen zatvaranjem granice Velike Britanije s Irskom, koja će sada postati granica sa EU.

NE OSTAVLJAJTE ŠKOTSKU NA CEDILU: Pošto je Škotska glasala za to da se ostane u EU, a rezultati referenduma u Velikoj Britaniji nalažu da se izađe, to je obnovilo želju da se Škotska odvoji od Ujedinjenog Kraljevstva i da sprovede novi referendum o nezavisnosti. Premijerka Škotske Nikola Stardžen izjavila je da je održavanje drugog referenduma „vrlo verovatno“. Pre nepune dve godine, u septembru 2014, Škotska je odbacila nezavisnost sa 55 odsto glasova „protiv“ i 45 odsto glasova „za“. Pre toga predlog za devoluciju Škotske iznet je na referendumu 1979, no nije bilo nikakve promene, zato što je većina koja je glasala za promenu bila tanka, a broj onih koji su glasali manji od 40 odsto. Nakon dolaska laburista na vlast 1997. godine, održan je drugi referendum o devoluciji Škotske i tada je većina glasala za to da se ustanovi škotski parlament i da taj parlament dobije pravo da određuje osnovicu poreza. Ta devolucija ne daje škotskom parlamentu pravo veta na odluke Londona o izlasku iz EU, kojom se sada preti.

Škotska premijerka Nikola Stardžen pominje razne druge mogućnosti za blokiranje pravnog procesa za odlazak Britanije iz EU, a škotski političari najavljuju kontakt sa Briselom u nameri da tokom pregovora o izlasku obezbede da Škotska ostane učlanjena i izbegne komplikovanu proceduru prijema u članstvo koja važi za nove članice. Ima nečega u tome. U Evropskom parlamentu predstavnika Škotske su dočekali ovacijama kad je uzviknuo: Do not let Scotland down!

Predsednik odbora za evropske poslove u nemačkom Bundestagu Ginter Krihbaum izjavio je, na primer, da bi nezavisna Škotska bila dobrodošla da se pridruži EU. Biće zanimljivo kako će na to reagovati pojedine zemlje, koje imaju probleme sa separatizmom, kao na primer Španija. Jednom su tako žurili s priznavanjem otcepljenih republika SFRJ, pa se produbio haos (nije kod njih). (Ironija slučaja je htela da britanski Brexit padne četvrt veka manje dva dana nakon formalnog početka raspada SFR Jugoslavije 25. juna 1991, kada su parlamenti Slovenije i Hrvatske izglasali rezolucije o izlasku iz SFRJ.)

KONFUZIJA: Centralna figura kampanje za ostanak Britanije u EU bila je ujedno i njen najveći hendikep. Dejvid Kameron je godinama delovao kao da je najveći skeptik među britanskim evroskepticima, a mnogi smatraju da je obećao da će održati referendum samo zato što je želeo da bude ponovo izabran. Njegova konverzija u zastupnika EU nije bila verodostojna.

Nakon referenduma zabeležen je porast rasističkih i ksenofobičnih ispada, pa i teroristički napad na Poljake. To su osudile sve frakcije u Donjem domu. Od Kameronove vlade (koja sada funkcioniše u prelaznom mandatu) traženo je da to spreči i zaustavi. Boris Džonson je u novonastaloj zapaljivoj atmosferi dao izjavu u kojoj naglašava da će položaj stranaca koji legalno žive u Britaniji, kao i položaj Britanaca u EU, biti zagarantovan.

Posle neuspeha na referendumu, premijer Kameron je dao ostavku sa zadrškom dok se ne izabere novi premijer koji će voditi pregovore sa Evropljanima krajem godine. „Glavu“ lidera laburista Korbina traže partijski drugovi, optužujući ga za vođenje kampanje „sa pola srca“, ali on se ne da.

Teškoće koje potresaju Britaniju i EU posle Brexita teško je prevazići, pa se ređaju prognoze o mogućem zapadanju zemlje u recesiju, a i o tome da kriza može dovesti i do raspada Velike Britanije. Što se recesije tiče, Pol Krugman u „Njujork tajmsu“ pod naslovom „Jutro posle Brexita“ piše da će ekonomske posledice biti loše, ali ne toliko koliko mnogi tvrde. Normalne tarife Svetske trgovinske organizacije u međusobnoj razmeni Britanije i SAD su niske, a druga tradicionalna ograničenja na trgovinu relativno blaga, ali garancija pristupa tržištu ima veliki uticaj u podsticanju dugoročnih investicija.

Za sada, gubici nisu toliko veliki u poređenju sa pojedinim britanskim istorijskim epizodama. Funta je prvog dana nakon referenduma pala za oko 8 odsto, a svojevremeno je pala za trećinu tokom krize sedamdesetih godina, a za četvrtinu tokom izlaska Britanije iz mehanizma deviznog kursa u 1992.

Predsednik SAD Barak Obama dao je jednu izjavu u toku kampanje u kojoj je opomenuo Britance da bi izlaskom iz EU mogli doći na rep događaja. Odgovorili su mu da u britanske suverene stvari ne bi trebalo da se meša predstavnik zemlje koja se otcepila od Velike Britanije. Posle su učestale izjave američkih zvaničnika da Britanija ostaje američki saveznik prvog reda.

ČETRDESET GODINA I ČETIRI MESECA: Izlazak Velike Britanije iz EU je rezultat ne četiri meseca grube kampanje evroskeptika, već četrdesetogodišnje agitacije koja traje od samog stupanja te zemlje u Evropsku zajednicu 1973, piše „Gardijan“.

To može biti tačno, kao što može biti tačno da glas za izlazak nije rezultat delovanja doskora marginalnog evroskeptika Majka Faraža, koji EU vidi kao projekat in denial, već je rezultat dugoročne dijalektike komplikovanih odnosa između Ostrva i Kontinenta. Kada je pedesetih godina rođena EEZ, London je u početku reagovao sa skepsom, zazirući od bilo kog projekta koji će preneti više suvereniteta britanskog parlamenta na neizabrane tehnokrate u Briselu. Francuska je u to vreme težila da Britaniju zadrži van evropskog bloka. Šarl de Gol je opisivao Britaniju kao „američkog trojanskog konja u Evropi“ i nije bilo nikakvo iznenađenje kada je 1960. Francuska dva puta stavila veto na članstvo Britanije.

Ranih sedamdesetih stvari su se promenile. De Gol nije više bio francuski predsednik i Pariz i Berlin su se brzo usaglasili o geopolitičkom značaju proširenja članstva EEZ. Tokom krize neki su podsećali na poznati citat iz 1962. bivšeg američkog državnog sekretara Dina Ačesona: „Velika Britanija je izgubila carstvo i još uvek nije našla svoju ulogu.“

London je u to vreme preispitivao svoje međunarodne prioritete i trgovinske odnose, pa je članstvo u EEZ video kao priliku da utiče na proces integracije, ali za razliku od Francuske i Nemačke, Britanija je imala malo entuzijazma za transformaciju kontinenta u Sjedinjene Države Evrope, što se videlo u vreme administracije Margaret Tačer. Ona je odbacivala ideju o federalnoj Evropi, koju je videla kao sporazum između suverenih država za uspostavljanje slobodne trgovine. Kad su Britanijom vladali torijevci, London je nastojao da smanji svoj doprinos budžetu EEZ i eliminiše trgovinske barijere unutar bloka. Naslednik Margaret Tačer, Džon Mejdžor, izuzeo je Britaniju iz evrozone. S druge strane, Margaret Tačer se zalagala za proširenje EEZ na istok, što je Laburistička partija premijera Tonija Blera nastavila u ranim 2000-im. U Britaniji su nalazile saveznika zemlje tzv „nove Evrope“, Poljska, Mađarska i Češka, koje su generalno podržavale Evropsku uniju, ali su bile sumnjičave prema pokušajima Brisela da ih ograničava u domaćim poslovima i solidarisale su se s kampanjom britanskog premijera Dejvida Kamerona da se nacionalnim parlamentima dâ više snage da blokiraju zakone EU (to pravo zadržao je za sebe i nemački Bundestag). Poljska i baltičke države su takođe videle Britaniju kao partnera protiv Rusije, jer je London prednjačio u tvrdom stavu protiv Moskve u krimskoj krizi.

„URLIK BESA“ ILI „URLIK PROTIV DEMOKRATIJE„: Nakon referenduma preterivalo se u osporavanju i satanizovanju onih koji su glasali za izlazak. „Rimejnersi“ su opisivali sebe kao kosmopolitske, dobre, otvorene, inkluzivne, tolerantne, i otvorene, a, naravno, podrazumeva se da suprotne osobine imaju sirovi i uskorgrudi ksenofobični „liversi“.

Osvrćući se na tumačenja prema kojima je glasanje protiv EU predstavljalo „urlik besa“ (lider liberalnih demokrata Tim Faron), ili „urlik frustracije“ (Džoan K. Roling, autorka knjiga o Hariju Poteru), „Spektator“ pita da li je to što se dešava nakon referenduma „urlik protiv demokratije“. To više nije borba između pristalica „ostati ili izaći“, to je obavljeno; to je daleko veća istorijska borba koja će oblikovati Britaniju decenijama: borba između onih koji veruju u demokratiju i onih koji u nju ne veruju; između onih koji veruju ljudima i onih koji misle da su ljudi mentalno i moralno loše opremljeni da donose velike političke odluke. Elitistički bes preti da uništi nešto beskrajno vrednije: samu ideju demokratije, da običnim ljudima kaže da politika nije za njih; da se izjašnjavanje posmatra kao budalasta, ksenofobična odluka onih koji ne znaju šta je u njihovom najboljem interesu, piše „Spektator“.

Do sada su u evropskoj praksi rezultati nacionalnih referenduma često bili ili ignorisani ili njihov efekat zabašurivan ustupcima. Kada su se Irci juna 2008. na referendumu izjasnili protiv ratifikacije Evropskog ugovora, EU je učinila ustupke Irskoj u vezi s vojnom neutralnošću, abortusom, poreskim stopama i brojem komesara u Evropskoj komisiji, pa su se na ponovljenom referendumu 2. oktobra 2009. Irci izjasnili za ratifikaciju sporazuma.

Kad su Francuzi i Holanđani 2005. glasali protiv Evropskog ustava, Žan Bodrijar je u članku „Sveta Evropa“ u „Liberasionu“ maja 2005. napisao: „Igra je nameštena. Ako ovaj put kažemo ‘ne’, teraće nas, kao u Danskoj (glasali protiv evra) i Irskoj, da glasamo ponovo, i ponovo, sve dok odgovor ne bude ‘da’.“

Britanski referendum možda govori o tome da na nekoj tački to pravilo o nameštenoj igri prestaje da važi.