Da Grad Beograd nije odlučio da organizuje obučavanje za kozmetičku tehniku egzotičnog naziva "japansko iscrtavanje obrva", ostali bismo uskraćeni za brojne uvide u to kako se žene u Srbiji dovijaju da dođu do posla
Grad Beograd osposobiće 100 žena za tehniku japanskog iscrtavanja obrva, kaže vest koja ovih dana izaziva reakcije u rasponu od podsmeha do potpunog šoka. Puna informacija, objavljena na sajtu Privredne komore Beograda, glasi ovako: „Član Gradskog veća i predsednik Saveta za zapošljavanje Grada Beograda Dragomir Petronijević otvorio je danas u Privrednoj komori Beograda program obuke osoba iz kategorije teže zapošljivih lica u oblasti tehnike iscrtavanja obrva. Petronijević je istakao da će na obuci 100 žena savladati veštinu koja će omogućiti da se sutra lakše zaposle ili pokrenu sopstveni biznis. On je dodao da je za njega vrhunski patriotizam što je direktor kompanije ‘Microblading’ Branko Babić omogućio obuku za veliki broj polaznica koje će, kroz sistem dualnog obrazovanja, moći sutra lako da se zaposle. Branko Babić je takođe zahvalio Gradu Beogradu na saradnji i istakao da će obuka trajati šest meseci. Polaznice koje savladaju kurs imaće u svojim rukama savršen posao, koji će im omogućiti ekonomsku nezavisnost, što je za ove osobe najvažnije, zaključio je Babić.“
Ovu vest bi retko ko primetio da se ne pominju „japanske obrve“. Da nije reč o kozmetičkoj tehnici koju žene (uglavnom) koriste iz čisto estetskih razloga ili ličnog kaprica, da nismo skloni da se podsmevamo takvim stvarima, da nismo ovo iskoristili kao još jedan povod za sprdnju na društvenim mrežama, niko se ne bi zamislio, malo ispitao situaciju i uvideo da ovde nešto debelo nije u redu. A toliko je toga pogrešnog u vezi sa ovom obukom teško upošljivih žena da ćemo morati da krenemo redom.
LOŠA ŠMINKA: Prvo, obuka traje šest meseci. Prema informacijama sa sajta, kompanija „Microblading“ već nudi obuku japanskog iscrtavanja obrva za svakoga ko to želi i može da plati. Takođe na sajtu, kompanija tvrdi da nudi dve vrste obuke: „osnovni kurs“ i „edukaciju 1 na 1“. Međutim, kada smo pozvali telefon naveden u Agenciji za privredne registre (na sajtu nisu navedeni ni kontakt telefon ni adresa kompanije), dobili smo informaciju da „Branko ne radi 1 na 1 obuke“, a osoba s kojom smo razgovarali nije znala da objasni otkud ta informacija na njihovom sajtu. Potvrđeno nam je da osnovni kurs postoji u ponudi, te da je njegova cena 2000 evra. Pošto će na kursu u Privrednoj komori Beograda biti 100 polaznica, ispada da Branko Babić teško zapošljivim ženama besplatno ustupa znanje u vrednosti od 200.000 evra. Član Gradskog veća i predsednik Saveta za zapošljavanje Grada Beograda Dragomir Petronijević pojasnio je u izjavi za „Vreme“ da se Babić sam javio i izrazio želju da omogući besplatnu obuku i opremu, bez ikakve nadoknade. Prema Petronijevićevim rečima, „Microblading“ je najveća kompanija za ovu kozmetičku uslugu u svetu, a Babić želi da pomogne svojoj zemlji.
Bez obzira na to da li je reč o „osnovnom kursu“ ili „edukaciji 1 na 1“, nijedna od ove dve obuke ne traje šest meseci. Uz malo temeljnije istraživanje, „Vreme“ je došlo do podatka da prosečno vreme obuke, tj. upoznavanje sa tehnikom rada, traje svega dva dana. Upravo tako i piše na sajtu kompanije „Microblading“, ali u odeljku „edukacija 1 na 1“, koju, kako kažu – ne pružaju. Zato smo nasumično odabrali sajtove koji nude sličnu obuku u Mađarskoj, Velikoj Britaniji i Nemačkoj. Svuda smo našli isti podatak: obuka traje dva dana. Šest meseci obučavanja moglo bi se objasniti ako Branko Babić individualno obučava svaku od 100 teško zapošljivih žena. Ali, ta mogućnost otpada jer su na zvaničnom sajtu Grada Beograda objavljene fotografije snimljene drugog dana obuke, na kojima se jasno vidi da je obuka grupna. Da sve bude još površnije, Babić obuku radi – preko interneta. Polaznice dolaze na časove, a onda na tabletima gledaju klipove u kojima su objašnjene tehnike japanskog iscrtavanja obrva, pa vežbaju na – sunđeru. Osnovno sredstvo za japansko iscrtavanje obrva je sečivo (vidi okvir). Obično se na obukama za vežbu koriste materijali slični ljudskoj koži, a ne sunđer.
SALONSKI PATRIOTIZAM: Petronijević je ovo okarakterisao kao vrhunski patriotizam, jer će žene koje prođu obuku japanskog iscrtavanja obrva sutra moći lako da se zaposle ili otvore sopstveni salon. Iz razgovora koje je „Vreme“ vodilo sa ženama zaposlenim u kozmetičkim salonima, jasno je da od tog posla nema ništa. „Završila sam kurs masaže, ali nijedan salon nije hteo da me primi dok ne savladam makar još i depilaciju“, kaže jedna. Druga pruža usluge običnog manikira (skraćivanje i lakiranje noktiju), ali ne vlada tehnikama nadogradnje i izlivanja veštačkih noktiju: „Nemam vremena da idem na obuke za nokte jer sam samohrana majka, ali radim muško i žensko šišanje, depilaciju i masažu.“
Koliko god kozmetičke usluge važile kao banalnost, one obuhvataju čitav niz veština i tehnika koje treba savladati. Uzmimo za primer samo obrve. Da bi se neko zaposlio u kozmetičkom salonu, mora da poznaje sve: od najobičnijeg oblikovanja, preko čupanja koncem, senčenja, farbanja, do japanskog iscrtavanja. Ali, kao što vidimo iz reči sagovornica „Vremena“, ni to nije dovoljno da bi se došlo do posla. Retko koji salon može sebi da priušti zaposlene specijalizovane samo za jednu uslugu. Prosto, za tako nešto nema dovoljno mušterija, a kraća šetnja po Beogradu pokazuje koliko je tržište već zasićeno. Interesantno je da, bar kad je o Beogradu reč, nema razlike između centra grada i zabačenijih delova. Štaviše, u udaljenijim delovima grada broj salona po glavi stanovnika je veći, a što se više udaljavate od centra, cena usluga je niža.
Dakle, šestomesečna obuka za japansko iscrtavanje obrva, taj „vrhunski čin patriotizma“, teško da će nekome doneti šansu za zaposlenje, a kamoli za pokretanje sopstvenog biznisa. Detalj koji nije nimalo nebitan: kozmetički saloni uglavnom su u vlasništvu žena. Ali velika većina tih žena nisu nikakve „šefice“ i „gazdarice“, nego i same (a ponekad i jedine) rade u svojim salonima od jutra do sutra. Uz to, kozmetičke usluge nisu nimalo jeftina rabota: pored silnih taksi, poreza i firmarina koje plaća svaka privatna firma, ovde je za svaku uslugu potrebna posebna oprema, kao i nemerljive količine potrošnog materijala.
SKORO SIGURNA PROPAST: Pogledajmo ko su teško zapošljive žene, to jest šta znači biti teško zapošljiv. Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, to su nekvalifikovana i polukvalifikovana lica, ali u teže zapošljive kategorije mogu se svrstati i mladi do 30 godina, lica romske nacionalnosti, osobe sa invaliditetom, lica starija od 50 godina, a pogotovo žene starije od 50 godina. Naročito je zastrašujući podatak da od ukupnog broja ljudi koji su na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje polovina njih spada u teže zapošljive.
Gde su tu žene, najbolje ilustruje činjenica da u redovnom Izveštaju poverenika za ravnopravnost, one tradicionalno čine najdiskriminisaniju društvenu grupu. Prema rečima poverenice Brankice Janković, žene su najugroženije kada su u pitanju nemogućnost zapošljavanja, neodgovarajući uslovi stanovanja i neadekvatan pristup socijalnoj zaštiti, zdravstvenim, obrazovnim i komunalnim uslugama. Od ukupnog broja stanovnika Srbije koji žive ispod granice siromaštva, 52 odsto su žene.
Prema nalazima Kancelarije poverenika, svaka treća žena strepi od gubitka posla, a mnoge rade bez ugovora o radu, bez plaćenog radnog staža i doprinosa za penzijsko, socijalno i zdravstveno osiguranje. Često nemaju pravo na odsustvo i plaćen godišnji odmor i ne uživaju nikakvu zaštitu na radu. Profesije gde češće rade žene su slabije plaćene, kao što je slučaj sa prosvetom, zdravstvom i novinarstvom. Takođe, u kategoriji izdržavanih lica opet su najbrojnije žene.
A šta se desi kad se žena odvaži i odluči da pokrene sopstveni biznis? Prema podacima Udruženja poslovnih žena, po broju firmi u vlasništvu žena ne zaostajemo za Evropskom unijom – oko 30 odsto preduzeća u Srbiji vode žene. Ali, tu se sva sličnost sa evropskim standardima završava. Prosečan životni vek preduzeća koje osnuje žena u Srbiji jeste tri godine, stopa gašenja „ženskih“ firmi u Srbiji iznosi 47 odsto. Na sajtu Udruženja poslovnih žena nalazi se i podatak da u Srbiji 66 odsto žena pokreće biznis iz nužde, a 34 iz ambicije. Takođe, predsednica ovog udruženja Sanja Popović-Pantić objasnila je uzroke ovakve situacije: „Kod nas su još uvek prisutni rodni stereotipi prema kojima je ženi ‘dozvoljeno’, odnosno društveno prihvaćeno da bude radno aktivna, ali pod uslovom da sve u kući „štima“. Takva vrsta razmišljanja, koja ne dolazi samo od muškaraca, stvara dodatni i psihološki pritisak, pored fizičkog napora, sa čime se žene u naprednijim društvima ne susreću. U manje tradicionalnim društvima žena zaista ima slobodu izbora i društvo taj izbor prihvata ma kakav da je on. Tu je velika razlika u poređenju s nama i biće potrebno još mnogo toga da se ovakav kulturološki obrazac prevaziđe i pređe na viši nivo.“
SVE JE TO ZBOG POGLAVLJA: Šta, dakle, ovde imamo? Činjenicu da su žene među najteže zapošljivim kategorijama, da sopstveni biznis pokreću uglavnom iz nužde, te da isti propadaju brzinom svetlosti. Uz to, imamo i obuke koje se organizuju uz blagoslov države, ali je većina usmerena na veštine koje se tradicionalno smatraju ženskim: šminkanje, ručni rad, šišanje i slično. Pojedinačna obuka, očigledno, nije dovoljna ni da ženu učini zapošljivom, a kamoli spremnom za samostalni posao. Obuka za japansko iscrtavanje obrva, koja je i povod za ovaj tekst, trajaće šest meseci. To je, kao što smo videli, nepotrebno dug period. Za šest meseci moguće je savladati bar još dve kozmetičke tehnike koje bi žene učinile zapošljivim.
Ali, sve i da dobiju dovoljno znanja i veština kada je o kozmetici reč, ako je državi zaista stalo do toga da više žena pokrene samostalni posao, ovakve obuke bi morale da prate i one koje se tiču osnivanja i vođenja firme, samostalnog vođenja knjiga itd. Šta se događa sa ženama koje prođu ovakve obuke, koliko njih se kasnije zaposli, koliko pokrene biznis – to ne prati niko. Dakle, kontinuirano i sistematično rešavanje problema ne postoji.
Pa dobro, koji interes onda ima država da dovlači nezaposlene žene na prilično besmislene obuke? Poglavlja! Kad god nam nešto nije jasno, odgovor se krije u želji da se što pre otvore pregovaračka poglavlja za pristupanje Evropskoj uniji. Za razumevanje priče o japanskim obrvama ključna su poglavlja 19 (socijalna politika i zapošljavanje) i 20 (preduzetništvo i industrijska politika). Opšte je mesto da se država, kad je o pripremi za otvaranje poglavlja reč, ponaša kao mačka koja se uzalud trudi da zatrpa sopstveni izmet. Šta će biti? Podnećemo neki izveštaj da je toliko i toliko stotina ili hiljada ljudi prošlo toliko i toliko meseci obuka za razne veštine, negde u Briselu će se upaliti zelena lampica i poglavlje će biti otvoreno. A to što suštinski ništa nije promenjeno, potpuno je nebitno. Štaviše, cilj i jeste da se ništa suštinski ne promeni, a da se našminkamo i izgledamo spremno za pristupanje EU.
Japansko iscrtavanje obrva je tehnika iz kategorije polutrajne šminke (efekat traje oko dve godine). Radi se o iscrtavanju obrva, ali ne onakvih kakve godinama unazad gledamo na estradnim zvezdama, koje izgledaju kao da su nacrtane flomasterom. U ovoj tehnici, boja se nanosi na kožu malim nožićem (micro blade, pa otuda i drugi naziv za ovu tehniku – microblading). Ne iscrtava se cela obrva, već se svaka dlačica „tetovira“ pojedinačno. U poslednje vreme, tehnika je vrlo popularna jer obrve izgledaju gotovo prirodno. Kozmetičari koji primenjuju ovu tehniku, prvo određuju „idealan“ oblik obrva u skladu sa oblikom lica, a pre svega čeone kosti klijentkinje. Ceo tretman traje jedan sat i košta oko 12.000 dinara. Pošto se ovo iscrtavanje radi sečivom, desetak dana nakon tretmana, na obrvama ostaju kraste.
U maju 2015, američki „Njujork tajms“ raskrinkao je kozmetičke salone, posebno one specijalizovane za negu noktiju, kao leglo modernog ropstva. Novinari su intervjuisali radnike u 150 salona samo u Njujorku. Došli su do podataka da ogromnu većinu radnica čine ilegalne imigrantkinje, da rade i do 16 sati dnevno, da su za svoj rad ili neplaćene ili potplaćene. Probni rad za neke od njih traje i po godinu dana. Naravno, bez ikakve novčane naknade. Pre nekoliko meseci, u decembru 2016, britanske imigracione službe sprovele su masovnu raciju širom zemlje. Proverili su oko 300 kozmetičkih salona, što je rezultiralo hapšenjem 97 osoba, uglavnom iz Vijetnama. Reč je o vlasnicima salona koji su se ujedno bavili trgovinom ljudima: krijumčarili su svoje sunarodnice u Britaniju, a onda ih primoravali na rad u salonima, bez ikakve naknade.
Kako se žene kotiraju na tržištu rada i koliko daleko su pojedini poslodavci spremni da idu u ponižavanju već poniženih, najbolje ilustruje nagradna igra koju ovih dana organizuje domaća kompanija specijalizovana za proizvodnju šampona. Sve što žena treba da uradi jeste da kupi njihov proizvod, slika se s njim i pošalje svoju fotografiju. Prvonagrađena dobija 500 evra u dinarskoj protivvrednosti i – posao regionalnog menadžera kompanije.
Dakle, nikakvo obrazovanje, kvalifikacije i prethodno iskustvo nisu potrebni. Samo slika, da vide da li kandidatkinja zadovoljava njihove estetske kriterijume. Istina, na sajtu kompanije ovo se zove „konkurs“, ali pošto su predviđene utešne nagrade (paket proizvoda), u pitanju je očigledno nagradna igra.
Ukratko, dospeli smo do tačke kada se posao smatra nagradom ili poklonom. Poslodavac (sama reč kaže) nešto daje. Ispada da je zapošljavanje nekakav altruistički čin, a ne sporazumni odnos dve strane iz obostranog interesa.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
