Obračun kod OK kanala

Postoje u istoriji godine kada se čitav svet uznemiri i kada se na različitim krajevima planete događaju slične promene i procesi koje niko ne može zaustaviti. Takva je u svetu bila 1989. godina. Ceo svet je bio u pokretu i očekivanju promena. Mihail Gorbačov, koji je vladao Sovjetskim Savezom već četiri godine, ubrzavao je kraj socijalizma i menjao političku klimu ne samo u svojoj zemlji nego i u drugim zemljama koje su, na bilo koji način, spadale u socijalistički svet. Nemačka je širom sveta lobirala za svoje ujedinjenje, studenti u Kini, osećajući da se događa nešto važno, pripremali su proteste i demonstracije, talibani u Avganistanu su pojačavali napade ne bi li, sa svoje strane, još više oslabili tu državu koja se prostirala na dva kontinenta, u Iranu se pripremala proslava decenije kontroverzne teološke vladavine ajatolaha Homeinija. Samo su Australija i Latinska Amerika, na prvi pogled, bile izvan ovog procesa.

Na talasu potreba za promenama u Srbiji je dve godine ranije na vlast došao Slobodan Milošević. On je za veoma kratko vreme uspeo da osvoji i učvrsti svoju vladavinu. Postavivši svoje ljude na rukovodeća mesta u glavnim medijima on je praktično došao na vlast i pre Osme sednice. Ona je bila samo tehnička egzekucija političkih protivnika kojima su bila zatvorena vrata svih medija u kojima su mogli da pripreme ili vode obračun sa tvrdom strujom u okviru tadašnje vladajuće partije. Pobedom na Osmoj sednici Milošević je poveo Srbiju na suprotan put od onoga kojim je krenuo svet – na put nacionalne homogenizacije i učvršćivanja vlasti, umesto demokratizacije, ekonomske liberalizacije i višestranačke demokratije.

Shvativši da se klima u svetu menja i da javnost traži promene i u našoj zemlji, Dragan Pavlović, tadašnji predsednik omladine Beograda, i Branko Gligorić, direktor Doma omladine, uspeli su da isposluju da Beograd, u okviru proslave Dana mladosti 1989. godine, dobije omladinsku televiziju i omladinski radio. Osnivač televizije bila je Gradska konferencija SSO-a, a proizvođač programa je bio Dom omladine. Tehničke usluge pružala je firma Artline iz Subotice, a linkovske i prenosne veze je omogućavala Televizija Beograd. To nije bila prva eksperimentalna televizija, već su nekih ranijih godina iz Doma omladine eksperimentalno emitovani Video sat show i neki drugi programi koji su najčešće trajali desetak dana, koliko bi trajala i manifestacija kojoj su oni bili medijska podrška.

Moja razmišljanja da li da prihvatim ponudu Branka Gligorića da budem glavni i odgovorni urednik te televizije prekinuo je Peca Popović, koji mi je, u času kad sam se najviše dvoumio, rekao: „Kad ćeš da imaš svoju televiziju, ako ne sad.“ U to vreme, naravno, nije nam padalo na pamet da će neko u Srbiji uskoro imati pravu privatnu televiziju.

strogo poverljivo: Prvo što mi je palo na pamet bilo je ime televizije. Omladinski kanal bila je dobra sintagma i već sam, na neki način, video tu skraćenicu kao inserter na ekranu. Koncepciju za televiziju sam radio uz nesebičnu pomoć Pece Popovića, koji je bio i muzički urednik. Saradnike smo skupljali s koca i konopca, kao u filmu Sedmorica veličanstvenih, reći će on kasnije u jednoj prilici. Bili su to ljudi sa kojima smo ranije sarađivali, ali uglavnom bez televizijskog iskustva, što se kasnije pokazalo kao prednost.

Osnovna ideja za koncepciju OK kanala bila je da se vreme ubrzava, da je svet sve dinamičniji i da je vreme dugih emisija prošlo, da će dnevni program biti zasnovan na kratkim emisijama u trajanju od 15 minuta, da će biti puno kontakt programa i da će udarne večernje emisije biti emitovane u, za to vreme neuobičajenom, terminu u 23 h. Druga važna stvar koju smo želeli bila je neka vrsta interakcije sa gledalištem. Uveli smo nekoliko emisija u kojima bi gledaoci mogli da se jave uživo i da postavljaju pitanja, što je za ondašnju televiziju bilo nezamislivo. Televizija je bila nešto veoma ozbiljno, daleko i nedodirljivo. Udarna večernja emisija bila je zasnovana na provokativnosti. Zvala se „Strogo poverljivo“ i nju su naizmenično vodili Milorad Vučelić i Nebojša Glišić.

Milorad Vučelić je u to vreme već bio etabliran novinar NIN-a, otvarao je nove teme u svojim tekstovima i to je bio najvažniji razlog što sam njega video kao autora te najvažnije večernje emisije. Nije bilo nikakve političke bliskosti, nisam čoveka ni poznavao pre OK kanala, činilo mi se da je dobro pisao i bio najkompetentniji novinar u Beogradu za tu vrstu razgovora u tom trenutku. Kad smo hteli da kontaktiramo s Vučelićem, on je bio u Crnoj Gori, mislim na kongresu crnogorskih komunista, Milo i Momo bili su u velikoj ljubavi. Kad se Vučelić vratio iz Podgorice, Peca, on i ja našli smo se u NIN-u i, uz kafu iz nekih plastičnih čaša, izložili smo mu ideju. On je prihvatio naš predlog i predložio da napravi spisak tema i gostiju za tih mesec dana programa. Petnaest godina kasnije Dušan Mašić će u svojoj knjizi Talasanje Srbije napisati da sam ja bio glavni urednik OK kanala, a Milorad Vučelić spiritus movens, što, naravno, nimalo ne odgovara istini. Vučelić je autonomno radio svoju emisiju, ali nijednom rečju se nije mešao u ostali deo programa.

Većinu ostalih emisija vodili su i uređivali ljudi koji danas čine okosnicu mnogih savremenih srpskih televizija: Bojana Lekić, Tanja Peternek, Ivana Bojić, Ljiljana Jorgovanović, Nebojša Spaić, Dubravka Aleksić, Dragana Kanjevac, Marko Janković, Dragan Bisenić, Nebojša Bugarinović, Dubravka Marković, Karolina Melen, Zoran Petrović Piroćanac, Filip Mladenović, Voja Nedeljković, Zoran Nikolić Zozon, Zoran Pavić, Boris Gajić. Reditelji su bili Vladimir Aleksić i Zoran Nikolić. Marketinšku službu je vodila Nataša Milojević, tehnički direktor bio je Čedomir Stanković, današnji tehnički direktor RTV Pink-a, šef produkcije Gaga Marković, a glavni organizatori bili su Mirko Sajkov i Dušan Pančić, današnji predsednik Upravnog odbora TV Avale.

Generalni direktor Radio-televizije Beograd u to vreme bio je Dušan Mitević, čovek od Miloševićevog najvećeg poverenja, a direktor Televizije bio je Nenad Ristić. Na prvi sastanak sa rukovodstvom Televizije Beograd došli smo svi, uključujući i Vučelića, razgovor je bio kurtoazan i prijatan, činilo se da će sve teći bez problema. Emitovanje je počelo 22. maja. Program je trebalo da bude emitovan svakog dana od 14 do 02 časa po ponoći.

NAJDIREKTNIJE: U pogledu forme OK kanal je bio televizija skromnih mogućnosti i ne baš fascinantne realizacije. Tehnološke mogućnosti bile su ne samo ispod onoga što televizija danas pruža, nego i ispod onoga što je tada nudila državna televizija. Studio je bio mali, radili smo sa jednom terenskom ekipom i sa tri, ponekad čak i sa dve kamere u studiju, grafika je bila siromašna, tek se pojavio kompjuter kao sredstvo u obradi slova i slike. Imali smo jednu montažnu jedinicu koja je radila bez prestanka. Nije bilo nelinearne montaže, sve je montirano na rez i prebacivano na traku onim redom kojim je moralo da bude emitovano. Sa ove kratke vremenske distance od 20 godina moguće je videti koliko je tehnologija u međuvremenu napredovala. Pisali smo na pisaćim mašinama, nije bilo ni traga od računara, nije bilo mobilnih telefona, interneta, radili smo na velikim Jumatik kasetama, koje su ubrzo zbog svoje nepraktičnosti i glomaznosti odavno izbačene iz upotrebe.

Sve to nije bilo važno, jer se u moru novih ideja, entuzijazma i slobode koju smo osvajali naprečac tehnološki nedostaci nisu primećivali. Program je bio toliko različit od svega što je do tada emitovano na našoj televiziji da je već nakon prvih nekoliko dana OK kanal gledao ceo Beograd. Ono što se događalo u zemlji i svetu takođe nam je išlo naruku. Tokom emitovanja OK kanala došlo je do velikih studentskih demonstracija u Pekingu. Dopisnik Tanjuga Milorad Denda, čiji prozor je gledao na trg Tjenanmen, javljao se uživo i prenosio događanja sa ovog trga. U Teheranu je, tokom emitovanja OK kanala, umro ajatolah Homeini. Zahvaljujući našem saradniku koji je radio u iranskoj ambasadi, prvi u Jugoslaviji objavili smo ko će biti novi šef iranske države. Zoran Petrović Piroćanac je iz Pariza doneo ekskluzivan razgovor sa najvažnijim iranskim disidentom Banijem Sadrom, a Monika Seleš, koja je tog meseca osvojila svoju prvu veliku titulu na turniru u Hjustonu, bila je više puta naš ekskluzivni gost.

Džoan Baez, koja je tih dana imala koncert u Sava centru, došla je u naš studio i samo za gledaoce OK kanala odsvirala i otpevala uživo nekoliko svojih pesama. Ta žena – ikona, kultna ličnost američke muzike, otpevala je u našem malom studiju pesmu Pitera Gebrijela Biko, posvećenu poznatom južnoafričkom borcu protiv aparthejda, i to nas je sve oborilo s nogu.

Neverovatnu pažnju gledalaca odmah je izazvao kviz „Znanje imanje“, koji je pripremao Vladimir Stakić, a vodio Rambo Amadeus. Tri takmičara odgovarala su na duhovita Rambova pitanja, a Stakić je, nakon tačnog odgovora, kutlačom presipao tečnost iz jedne velike plastične posude u drugu, čiji nivo tečnosti je označavao nivo znanja takmičara. Kviz je sniman i montiran, iako je zbog kamere koja je snimala „iz ruke“ i neobične spontanosti izgledalo da emisija ide „uživo“. U kvizu je postojala zagonetna ličnost čije ime je bilo napisano na kapi takmičara, tako da su gledaoci znali o kome je reč, a takmičar je to morao da pogodi. Kad smo jednog dana smislili štos da takmičarima na kapi napišemo Jovanka Broz, pa da ona bude navodna zagonetna ličnost, na prvom sledećem sastanku u Televiziji Beograd jedan od direktora nam je rekao: „Samo da znate, Jovanku Broz vam nećemo dozvoliti.“ Službe su, dakle, radile besprekorno, a zašto je Jovanka bila toliko sporna, ni dan-danas mi nije jasno.

Najvažniju dnevnu emisiju – „Najdirektnije“ vodila je Ljiljana Jorgovanović. Tu su gostovale najaktuelnije ličnosti iz ondašnjeg društvenog života i odgovarale na pitanja gledalaca. U izboru gostiju nismo imali nikakvih ograničenja – kroz taj mali studio prodefilovale su bezmalo sve najvažnije ličnosti našeg savremenog političkog života, od lidera stranaka do sveštenika, muzičara, pesnika i pozorišnih reditelja. Emisija je veoma podsećala na današnji „Intervju gledalaca“ Studija B ili „Poligraf“ Televizije B92, s tim što su gledaoci svojim pitanjima na neki način više usmeravali tok razgovora. U toj emisiji gostovali su mlada i lepa Vesna Pešić, Miodrag Perišić, starešina Saborne crkve Petar Lukić, košarkaš Ljubodrag Simonović, sindikalne vođe štrajkača iz nekog bosanskog rudarskog mesta…

Prva žrtva OK kanala bio je Nebojša Glišić, voditelj erotskih razgovora u emisiji „Strogo poverljivo“. Čim ga je video na našoj televiziji, čija je gledanost konstantno rasla, glavni urednik informativnog programa Televizije Beograd Predrag Vitas zapretio mu je suspenzijom u matičnoj kući. Suočen sa ovom pretnjom, Nebojša nam je jednog dana saopštio svoju odluku da, nažalost, ne može više da vodi emisiju na OK kanalu.

POVRATAK MILOVANA ĐILASA: U Vučelićevoj emisiji „Strogo poverljivo“, koja je emitovana svake večeri u 23 h, vođeni su razgovori o temama iz naše bliže prošlosti i pitanjima koja su već bila na neki način otvarana u javnosti, ali ih nije bilo u elektronskim medijima. U toj emisiji prvi put su se na televiziji pojavili mnogi ljudi iz političkog života kojima, iz ovih i onih razloga, nije bilo omogućeno gostovanje ni na jednoj od jugoslovenskih televizija. Mi smo, prirodno, najviše očekivali od razgovora sa Milovanom Đilasom, koji se nije pojavio na televiziji više od trideset godina, od vremena kad je smenjen sa svih funkcija, 1954. Razgovor nije mogao ići uživo, morao je biti sniman, emitovanje je tri dana odlagano, odgovorni ljudi iz Televizije Beograd želeli su da vide taj intervju pre emitovanja. Gledanost je bila fantastična jer je svako želeo da čuje i vidi najpoznatijeg jugoslovenskog komunističkog disidenta. Razgovor je, međutim, bio normalan, prijatan, Đilas je bio nasmejan, bez imalo jeda, gorčine, sa lepim rečima o Titu i komplimentima za Miloševića, koji je, po Đilasu, dozvolio da nakon tolikih godina u Srbiji budu objavljene njegove knjige.

Pre Đilasa u emisiji „Strogo poverljivo“ gostovali su profesor Branko Petranović, akademik Ljubomir Tadić, dr Radoslav Stojanović, Vojkan Lukić, Spasoje Đaković i mnogi drugi. Problem je nastao kad je trebalo da bude emitovana emisija o Dobrici Ćosiću, u kojoj je trebalo da govori Kosta Čavoški. Razgovarati o Ćosiću značilo je, naravno, razgovarati o socijalizmu, srpskom nacionalnom pitanju, opozicionom delovanju. Jedan sat pre nego što je emisija trebalo da počne, iz Televizije su javili da emisija ne može da ide, što je značilo da nas svakog časa mogu isključiti jer smo naš program emitovali preko njihovih predajnika. Pošto je emisija već bila najavljena u štampi, na brzinu smo smislili neko objašnjenje, Vučelić je ušao u studio i rekao da emisija neće biti emitovana „jer se još nisu stekli uslovi“. Pošto se to događalo samo nekoliko dana pre nego što je isticala dozvola za privremeno emitovanje OK kanala, bilo je jasno da naši planovi da nastavimo emitovanje programa i tokom leta neće lako biti ostvareni.

Legenda kaže da je Slobodan Milošević, nakon jedne naše emisije, na nekoj sednici pitao Dušana Mitevića: „Gledaš li ti šta ti emituju ovi na OK kanalu? Imaš li ti to pod kontrolom?“ Mitević ga je pozvao uveče telefonom. Milošević je bio kod kuće. „Vidite li sada program?“, pitao je Mitević. „Vidim“, rekao je Milošević. „A sad?“ „Sad ne vidim“, rekao je Milošević. „Eto, vidite da imamo kontrolu. Možemo da ih isključimo kad hoćemo“, rekao je Mitević. To, međutim, nije bilo dovoljno.

I pre nego što je najavljena emisija o Dobrici Ćosiću, u redakciju je došao jedan omladinski funkcioner sa informacijom da se priprema neka sednica i da Zoran Čičak piše uvodno izlaganje o OK kanalu. Pošto smo znali ko je Zoran Čičak, znali smo i ko je naručilac izlaganja, jer se u to vreme takva stvar mogla osmisliti i odobriti samo na jednom mestu. Trebalo nas je ukinuti, ali tako da za to postoji formalno pokriće, neka rasprava ili odluka. Idealan forum za takvu stvar bila je Sekcija za informisanje RK SSRN-a Srbije, koja je u to vreme i služila za ispravljanje „idejnih skretanja“ u medijima. Zakazana je sednica sa uopštenom temom rasprave o omladinskoj štampi i omladinskim glasilima i idejom da se donese zaključak posle kojeg bi OK kanal mogao biti ugašen. Sednica je održana u nekadašnjoj zgradi Centralnog komiteta (današnjoj palati Ušće), u kojoj su tih godina donošene sve najvažnije političke odluke.

Kad sam ušao u salu, odjednom je zavladao muk. Svi su znali šta će se dogoditi i svako se trudio da ne pokaže previše bliskosti sa žrtvama. Predsedavao je Savo Kržavac. Dragoslav Nikitović, moj direktor iz Radio Beograda, okrenuo je glavu na drugu stranu. Neša Ristić, direktor Televizije, sa kojim smo pre samo nekoliko dana imali prijatan razgovor, bio je smrtno ozbiljan, bez imalo optimizma. On će kasnije u raspravi reći da bi se zabrinuo kad u „ovim godinama ne bih bio malo konzervativan“.

Početak sednice bio je uobičajeno dosadan, sve dok se, po dobro oprobanom scenariju, za reč nije javio Zoran Čičak. On je oštro napao emisiju „Strogo poverljivo“ i Milorada Vučelića, zaključujući da je OK kanal ovom emisijom pokušao da izvrši „kontrarevolucionarni udar“. Njegovo izlaganje bilo je dobro pripremljeno, dugo i temeljito. Rekao je da smo pokušali da revidiramo prošlost i da su prostor u programu OK kanala dobili ljudi koji su „suprotstavljeni vrednostima socijalističkog samoupravnog društva“. Te optužbe, koje danas zvuče smešno, u to vreme su najčešće značile konačnu presudu.

Pokušali smo da se branimo, međutim, to nikoga nije zanimalo, sednica je završena bez ikakvog formulisanog zaključka, ali rečeno je ono što je trebalo reći i što će biti razlog da se emitovanje našeg programa ne nastavi.

Te večeri sam na Trgu Republike kupio sutrašnje, provincijsko izdanje „Politike“. Na celoj strani bio je izveštaj sa ove sednice i naslov „Podrška omladinskim glasilima“. Sutradan, u beogradskom izdanju, bio je skoro istovetan tekst, ali sa sasvim drugačijim naslovom: „Oštre zamerke omladinskim glasilima“. Neko je znači pogledao večernje izdanje i naložio da se promeni naslov. To je bilo dovoljno.

ČIČAK NA REVERU: Nakon te sednice Zoran Čičak će napredovati meteorskom brzinom, napadajući u svakoj prilici ne samo opoziciju nego i socijaliste za koje mu se činilo da su više Srbi nego što bi on mogao da podnese. Postao je potpredsednik Saveza komunista – Pokreta za Jugoslaviju i član prve Direkcije JUL-a. Taj hladni, proračunati, lažni komunista danas je, naravno, promenio veru i sa istom strašću sa kojom je nekad štitio „samoupravni socijalizam“ danas zastupa interese korporativnog kapitalizma. Taj nekadašnji mladi komunistički ideolog koji je 1989. optužio nas za „kontrarevolucionarni udar“ kupio je 2007. godine fabriku Krušik akumulatori za 57 miliona dinara. Kao što je nekad štitio tekovine komunizma od svake demokratske promene, on danas „mudro“ savetuje kapitaliste sa Zapada šta je najbolje kupiti u Srbiji.

Odmah nakon prestanka rada OK kanala, da bi amortizovala nezadovoljstvo u javnosti, vlast je brže-bolje osnovala Treći kanal Televizije Beograd. Ubrzo je osnovana i Televizija Politika, a osnivanjem Televizije Studio B Beograd je nekoliko godina kasnije dobio i prvu opozicionu televiziju.

Proces demokratizacije Srbije, u Evropi koja se ubrzano menjala, bio je nezaustavljiv. Samo nekoliko meseci nakon ukidanja OK kanala grupa beogradskih intelektualaca, među kojima je bio i Marko Janković, novinar ove televizije, osnovala je Demokratsku stranku. Pitanje višestranačkih izbora, nakon što su oni održani u svim drugim republikama bivše Jugoslavije, u Srbiji je bilo pitanje dana.

Dve nedelje nakon ukidanja OK kanala, iz hotela „Lepenski Vir“ u Donjem Milanovcu posmatrao sam kolone autobusa sa Miloševićevim slikama kako se vraćaju sa Gazimestana. Činilo se da smo prošli jeftino, bez posledica. Šest meseci kasnije, međutim, ja sam operisan na Institutu za neurohirurgiju Kliničkog centra Srbije, a Peca Popović na Institutu za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici. Devetomartovske demonstracije, koje su organizovane zbog zahteva za smenjivanje četvorice urednika državne televizije, pratili smo iz Igala, gde smo se, u Institutu „Simo Milošević“, oporavljali od ovih intervencija. Tokom studentskih devetomartovskih demonstracija, nekoliko spratova iznad nas, na Institutu je preminuo književnik Miodrag Bulatović, poslanik Socijalističke partije Srbije u prvom višestranačkom parlamentu. Umesto njega, na lokalnim izborima u Rakovici, Vojislav Šešelj je do nogu potukao kandidata Demokratske stranke Borislava Pekića. Bilo je jasno šta dolazi. Posvetio sam se poeziji.

U našim sećanjima, nakon svega što smo zajedno proživeli tokom proteklih godina, OK kanal je ostao retka čista, ničim kompromitovana stvar. Bio je nesvakidašnji spoj izrazitih kreativnih individualnosti sa jednom novom energijom, u vremenu koje je prosto prizivalo promene. Sa druge strane, u profesionalnom pogledu, pokazao je da je moguće praviti drugačiju, dinamičniju, zanimljiviju televiziju od one koju smo gledali decenijama. Dovoljno je samo navesti imena ljudi koji su radili u toj redakciji i shvatiti da bi taj program i danas, u konkurenciji kakva postoji na srpskom medijskom tržištu, bio jedan od najgledanijih. Dvadeset godina nakon osnivanja i ukidanja OK kanala, umesto cinične poslovice da se „prvi mačići u vodu bacaju“, treba imati na umu jednostavnu istinu da se nekih svitanja možda ne bismo ni sećali da nije bilo petlova koji su prerano kukurikali.