Oblokavanje u prisustvu vlasti

Prošle nedelje u Blacu, ispod Kopaonika, održana je još jedna među našim omiljenim „-ijadama“, „šljivijada“, valjda. Kako sama reč kaže, nisu se ždrale šljive, niti pekmez od šljiva, nego se lokala rakijčina šljivovica. Tu je, naravno, bilo i prigodno takmičenje (bez toga ne ide): ko će više da popije i da – valjda – ostane na nogama; ne vidimo drugi kriterijum u takvoj vrsti nadmetanja. Doduše, mogli su i da ih puste da u tom stanju voze traktor ili automobil, pa – ko stigne do, recimo, Kruševca bez prekršaja ili, ne dao bog, udesa, taj pobeđuje. Kakvi smo mi već, ni to više nije nikakvo čudo: loče se pivo, pa ko više popije; ima još takvih takmičenja, sa vinom valjda, pa šta. Još moraju i zdravice da deklamuju, pa kome se zapetlja jezik, taj otpadne. Razumete već.

E, sad: nije problem što su u tom Blacu lokali rakijčinu dok se ne obeznane, neka ih. Problem je u tome što su u žiriju, je li, bila i tri policijska službenika iz saobraćajne policije, u svojstvu veštaka valjda, sve u uniformama i sa onim „Draegerima“ u koje ljudi duvaju da se vidi jesu li vozili pod dejstvom. Tako su policajci lepo učesnicima takmičenja menjali piskove i očitavali nalaze sa uređaja, pa ko pobedi. Pobednik je, ako vas baš zanima, naduvao celih 3,9 promila već toga što se meri; nije loš: u Hrvatskoj su imali jednoga sa 4,9 promila i doktori nisu verovali da je uopšte živ; imali su i onu gospođu sa 3,8 promila koja je promašila tunel Tuhobić (na auto-putu Zagreb–Rijeka) i završila u nekom kanjonu sa strane; našli su je nepovređenu kako spava kao beba, mislili su da je uređaj neispravan, kad ono zaista. Toliko poređenja radi.

Damir Okanović, direktor Komiteta za bezbednost saobraćaja Srbije, kaže za „Vreme“ da mu je čudno zašto su baš saobraćajne policajce angažovali za to: „Alkometar može da se kupi u Tehnomaniji, recimo, za hiljadu i po dinara. Pitanje je kako je baždaren, ali to je pitanje za svaki alkometar: on služi da se pokaže prisustvo alkohola u krvi, a ako neko ima primedbu, uvek može na analizu krvi, što je onda egzaktan nalaz. Uostalom, ako svi duvaju u isti alkometar, svejedno je kako je baždaren. Ovde je o nečemu drugome reč: ne bi trebalo da policija učestvuje u takmičenju gde se nagrađuju ljudi koji najviše popiju.“ Damir Okanović kaže i da ga brine taj običaj: da se slave i nagrađuju ljudi koji najviše popiju. Dodaćemo: a bezbednost saobraćaja ionako nije bitna; vožnja pod dejstvom smatra se ionako za nešto normalno, pa koga uhvate – uhvate ga, šta da se radi… Što reče jedan iz kafane „Kalenić“: „Ja ne pijem kad vozim. Zauzete su mi ruke.“

Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić gleda na taj događaj iz Blaca sa neodobravanjem: rekao je da učešće policajaca u takvim, kako da kažemo, „manifestacijama“, je li, ne priliči policijskom službeniku saobraćajne nadležnosti. Ne priliče policajcima ni neke druge stvari: da tezgare kao zaštitari u raznim manje ili više sumnjivim firmama i na splavovima; ili kao telohranitelji raznih bezbednosno interesantnih lica koja su odranije poznata organima gonjenja, a žive od nedostatka dokaza – na primer. Ali se događa. Običan policajac sa ulice odmah će vam se požaliti na malu platu i veliki posao; da nema stan, a ima ženu i dete; da svakoga dana putuje čak odande negde; itd. U pravu je: tako je u suviše mnogo slučajeva.

Mi ne znamo da li su ti saobraćajci koji su bili deo žirija u Blacu uzeli i honorar; nadamo se da nisu, ali čak i tako imamo problem. Ne znamo ni da li im je načelstvo odobrilo ta veštačenja, kako da kažemo; teško da nisu prvo pitali, u kom slučaju će da bride komandirske uši. Predsednik Nezavisnog sindikata policije Srbije Velimir Barbulov kaže za „Vreme“: „Zakon o policiji, ovaj koji je već šestu godinu na snazi, zabranjuje policijskim službenicima da se bave poslovima nespojivim sa policijskim dužnostima, ali ne kaže konkretno koji su to poslovi. Tu bi barem jedan podzakonski akt, pravilnik, mnogo pomogao. Mi još nemamo ni zakon o fizičko-tehničkom obezbeđenju, pa sve te agencije rade praktično uz prećutnu saglasnost države i onda imamo ovo i ono. Policajci će tvrditi da tezgarenje u tim raznim FTO firmama spada u poslove bezbednosti.“

Predsednik Policijskog sindikata Srbije Veljko Mijailović podseća da su odnosi policije i manjih lokalnih samouprava specifični: „Policija se u manjim mestima brzo stopi sa lokalnim vlastima i izlazi im u susret čak i u ovakvim stvarima. Kaže predsednik opštine komandiru da mu da tri policajca da ih narod ozbiljnije shvati, pa se onda upetljaju u ovakve probleme. Mora biti da je tim policajcima to neko naredio; sami nisu otišli.“

Verovatno će ti saobraćajci iz Blaca i njihovo načelstvo kazati da su se „veštačenja“ poduhvatili iz pedagoških razloga; da narod ozbiljnije shvati policiju i zakone; ipak je policija nadležna za to dejstvo i promile. Velimir Barbulov iz NSP-a podseća da je reklamiranje alkohola (osim piva, ali to je druga priča koja, nažalost, ima veze s nečim drugim, a ne bezbednošću saobraćaja) zabranjeno; da se država ipak toliko trudi da ljudima objasni da voziti treba trezan, pa stoga ovo u Blacu nije baš najbolja poruka. Tu dolazimo na delikatni deo ove priče: na kulturu alkohola – ako to smemo tako da nazovemo. Mi imamo sve jaču kulturu Guče, Birfesta i (bez uvrede) Egzita; o kulturi dvolitarske „krmače“ piva noću u parku i da ne govorimo. Đilasova noćna prohibicija nije pomogla, kao što su pametni ljudi odmah naslutili.

Nije to samo naš problem. Švedski proizvođači automobila već uveliko isprobavaju alkometar ugrađen u vozilo: ako vas nanjuši da ste popili, odbija da uključi sisteme i motor. Može i tako – dok pametni Nordijci ne pronađu način da ga neutrališu, a svakako će ga pronaći. Onda će njihovi saobraćajci, čim uređaj postane obavezan deo opreme, morati još i to da kontrolišu.

Zamislimo sada nova takmičenja u kojima policija igra ulogu žirija: pljačka kladionice, na primer. Procenjuju se: maskiranje, naoružanje, količina opljačkanih para, taktika napada i bekstva, opšti utisak; u žiriju sede ljudi iz Kriminalističke policije, Interventne policije itd. Ili: protivpravno prisvajanje skupog motornog vozila. Ko što elegantnije drpi „Q7“ ili „cayenne“ i preveze ga do beloruske granice; ko efikasnije koristi najmoderniju tehniku za dekodiranje; ko ga proda za najveće pare. U žiriju sede oni iz motornih vozila, tehnike i SBPOK-a. Ili ko će prebiti više učesnika Parade ponosa: taktika, težina nanesenih povreda, umetnički dojam, povređeni policajci donose ekstra „bonus“; u žiriju su Interventna, Žandarmerija itd. Sve to, naravno, može da se pretvori i u rijaliti šou sa fantastičnom gledanošću, ima televizija koje jedva čekaju, znamo.

Uozbiljimo se, ipak. Ovo više nije ni smešno.

…intervencija na ulici,… foto: milovan milenković

…žrtva foto: reuters