Obaveštajci među komunistima i četnicima

Izložba „Britanci i Drugi svetski rat u Jugoslaviji“, jedna je od retkih manifestacija kojima je u Srbiji obeleženo 75 godina od završetka Drugog svetskog rata. Autor izložbe je izaslanik odbrane Ujedinjenog Kraljevstva pukovnik Nik Ilić, a realizovali su je Medija centar „Odbrana“ i Ambasada Velike Britanije u Beogradu. Sedamnaest dana koliko je trajala u Domu Vojske, bilo je premalo da se raširi njena priča o Britanskoj jedinici za specijalne operacije (SOE), partizanima i Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini, priča koju pukovnik Ilić označava kao zaboravljenu istinu.

„Ovde, na prostoru bivše Jugoslavije, potpuno se drugačije gleda na ulogu saveznika u Drugom svetskom ratu nego što pokazuju dokumenta u našim arhivima. Priča se na primer o Francuzima i njihovim podvizima u Prvom svetskom ratu, mada smo i mi Britanci tada bili ovde, bez obzira što nemamo spomenik kao dokaz“, kaže za „Vreme“ pukovnik Nik Ilić, koji je pre dve godine počeo da istražuje u arhivu Imperijalnog ratnog muzeja i u Državnom arhivu u Londonu dokumenta o učešću Britanaca tokom Drugog svetskog rata u Jugoslaviji. Kaže da je bio „iznenađen brojem fotografija i dokumenata koji se tamo čuvaju. Mi u Britaniji imamo pravilo da ako si vojno lice, moraš Vojsci da ostaviš sve fotografije koje si snimio, i da ostaviš fono-zapis o svojoj karijeri koji se, kad umreš, postavi na veb-sajt. To znači da su priče oficira i svih pripadnika Britanske vojske koji su za vreme Drugog svetskog rata bili na teritoriji Jugoslavije dostupne svima, samo ih treba odslušati. Svi ti zapisi, fotografije i dokumenta svedoče ne samo da je Britanija davala podršku partizanima i Josipu Brozu Titu, nego i Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini i Draži Mihailoviću.“

Pukovnik Nik Ilić priča kako je preslušavao priče britanskih mornara, vojnika i pilota sahranjenih na Ratnom groblju Komonvelta u Beogradu, njih 471. „Tako sam, upoređujući imena sa grobova i fono-zapise, otkrio da tu nisu sahranjena samo dva pripadnika SOE, kako se do sada mislilo, već njih devet.“

Otkud SOE na ratištu u Jugoslaviji? „Kad su Nemci okupirali Francusku 20. juna 1940. godine, Britaniji je pretila neposredna invazija – nismo očekivali da će jedna moćna država tako brzo da propadne. Zato je britanski premijer Vinston Čerčil 16. jula ministru za ekonomski rast, znači civilu, Hjuu Daltonu, naložio da formira specijalnu jedinicu koju će poslati u središnju Evropu. Zadatak joj je bio da vrši sabotaže, da diže mostove, vozove i fabrike u vazduh, i da jača revolt i gerilsko ratovanje. Dalton je poslao ljude u Zagreb i Beograd, sedište su im bile naše ambasade, a oni su stupili u kontakt sa raznim ljudima za koje smo znali da su protiv okupatora. Počeli su da planiraju šta da se radi ako Jugoslavija potpiše pakt sa Nemačkom, koja je vašu teritoriju koristila za prodor na druge teritorije i kao resurs neophodan za rat.“

U demonstracijama 27. marta protiv potpisanog pakta bila je vidna i britanska uloga. Pukovnik Ilić objašnjava da su Britanci bili u kontaktu sa Srpskom seljačkom partijom i četnicima koji su bili protiv vlasti. „Prema našim saznanjima, na granici sa Grčkom čekali su vagoni puni oružja i eksploziva da se, u slučaju potrebe, daju tim ljudima. Zbog tih naših veza govorilo se da smo mi organizovali puč, a u stvari su to učinili jugoslovenski oficiri.“

HADSON KOD TITA I MIHAILOVIĆA: U katalogu izložbe, dr Milan Terzić, direktor Arhiva Jugoslavije, podseća da je „plan organizacije otpora protiv nemačke okupacije pokrenuo maja 1941. na Ravnoj gori, tada pukovnik Draža Mihailović“, ali da je postojao „i drugi pokret otpora, predvođen Komunističkom partijom Jugoslavije (…) Uz pomoć Britanaca, Draža Mihailović uspostavio je radio-vezu sa svojom vladom, koja je funkcionisala tokom rata, ali je sve vreme ostala pod britanskom kontrolom.“

Major Bil Hadson bio je prvi pripadnik SOE koji je došao u Jugoslaviju kao podrška pokretu otpora. Bio je rudarski inženjer i u međuratnom periodu radio je u rudniku antimona „Zajača“ kod Krupnja. Septembra 1941. godine došao je u Jugoslaviju specijalnom podmornicom iz Egipta. Pukovnik Ilić objašnjava kako je za „Hadsonov dolazak zaslužan Džulijan Ejmeri, čiji je otac bio u Čerčilovoj vladi. Ejmeri je ubedio oca da urgira kod premijera i hitno pošalje nekog oficira u Srbiju kako bi pomogao otporu.“ Hadson se iskrcao kod Petrovca u Crnoj Gori sa zadatkom da sazna šta se dešava u Jugoslaviji i da pokuša da objedini sve snage otpora. Pukovnik Ilić priča da se Hadson u Petrovcu sreo sa partizanima, „što je bilo novo za nas, mi nismo znali za njih, znali smo samo da otpor Nemcima pruža Jugoslovenska vojska u Otadžbini. Među tim partizanima bio je i Milovan Đilas, koji mu je rekao da ne ide kod Mihailovića zato što se jedino partizani bore protiv Nemaca. Poveli su Hadsona kod Tita, pešice, u Užice gde se on tada nalazio i ostao tamo sve do pada Užičke republike. Susret sa Titom ovako opisuje: „Tito me je pitao šta sam došao da radim. Odgovorio sam mu da koordiniram pokrete otpora. Pitao me je da li imam kontakte sa Rusijom. Rekao sam mu da imam naređenje da idem kod Mihailovića i on me je upozorio da mi neće biti lako da s njim izađem na kraj i da on nije na dobrom glasu.“

Hadson je ipak otišao u Mihailovićev zimski štab zato što mu je tako bilo naređeno. Mihailović mu je rekao da su ga dugo čekali i da „Srbi ne vole komunizam, tako da mislim da ne treba da dajete Titu na značaju. Želim da mi pružite svu moguću podršku jer ja predstavljam kralja“. Posle toga Nemci su napali Mihailovićev štab, pukovnik Ilić podseća da je to bila „Operacija Mihailović“, i da su tom prilikom zarobili Aleksandra Mišića, sina vojvode Živojina Mišića, misleći da je on Draža i streljali ga. „To dokazuje da su Nemci bili i protiv Jugoslovenske vojske u Otadžbini, a ne samo protiv partizana kako se misli“, kaže pukovnik Ilić. Hadson je bio jedini obaveštajac koji je upoznao i Mihailovića i Tita, ali mu nije pošlo za rukom da ih spoji kako bi se zajedno borili protiv okupatora.

Posle toga, Hadson se izgubio pa su Britanci podmornicom poslali drugog oficira. Bio je to major Terens Aterton; pre rata je u Beogradu bio urednik „Jugoslovenskog glasnika“ (South Slaw Herald) i bio je oženjen muslimankom iz Sarajeva. „I on je stigao u Petrovac, u Crnu Goru, našao partizane u Foči, nastavio put Srbije i – nestao. Niko ne zna gde mu je grob. Svi naši oficiri došli su u Jugoslaviju sa zlatom i novcem da ih damo Mihailoviću kako bi on mogao da kupi oružje i napadne Nemce. Pretpostavljamo da je Aterton ubijen zbog tog zlata. Kad je prošlo proleće, Hadson se javio da je živ, tako da je nastavio svoje akcije sa Mihailovićem“, priča pukovnik Ilić. Treći oficir britanske misije bio je pukovnik Vilijam Bejli, u međuratnom periodu radio je kao ekonomista u rudniku „Trepča“. Sva trojica su pre rata bili po različitim poslovima u Jugoslaviji, govorili su srpski jezik i poznavali političke i društvene prilike. Četvrti iz misije, general Armstrong, došao je oktobra 1943. godine kako bi po rangu bio protivteža generalu Ficroju Meklejnu, koji je upućen kod partizana i Tita.

DŽEJMS KLUGMAN, KOMUNISTA: „Kad je bila Bitka na Sutjesci, kod Tita smo poslali majora Vilijama Stjuarta i kapetana Vilijama Dikina. Stjuart je tamo poginuo, a Dikin je ranjen isto kad i Tito. Posle toga smo saznali da su se partizani hrabro borili da izađu iz opsade“, priča pukovnik Ilić. „Zaduženje da javlja šta se događa u Jugoslaviji imao je major Džejms Klugman, komunista po ubeđenju. Morate razumeti da smo mi tada bili saveznici sa Rusijom, i da se tada u Britaniji drugačije gledalo na komuniste nego sada. Međutim, ispostavilo se da je on menjao izveštaje drugih oficira kako bi pokazao da se ovde bore samo partizani a ne i četnici, pa je čak napisao da su most u Višegradu digli partizani a ne četnici. Premijer Čerčil je na osnovu Klugmanovih izveštaja i izveštaja drugih operativaca, među kojima je bio i njegov sin Randolf Čerčil, odlučio da podrži Tita i partizane.“

Major Arčibald Arči Džek (njegova fotografija sa opancima je na naslovnoj strani kataloga izložbe) bio je glavni oficir za operacije, planirao je sabotaže i napade u pozadini. „Oktobra 1943. godine uništio je, na primer, prugu i most na Mokroj Gori koji su spajali Beograd i Sarajevo, ali pre nego što će preko njega da pređe voz, da sačuva civile. Da je most digao u vazduh onda kad je na njemu voz, poginuli bi nemački vojnici, i zbog toga bi oni streljali civile. Arči Džek je hteo da zaustavi snabdevanje nemačke vojske, ali i da zaštiti civile“, priča pukovnik Ilić. „Sve to su izveli SOE i Jugoslovenska vojska u Otadžbini, a BBC je javio da su to bili partizani. Zapravo, javili su da su partizani uništili pet mostova i tunela u ovom području. Da objasnim: mi smo tada u Britaniji slušali šta Nemci javljaju, a oni su upotrebljavali reč banditi i za partizane i za četnike, pa su se i zato dešavale te greške.“

SOE i Jugoslovenska vojska su u Srbiji, piše u katalogu, tokom 1942. i 1943. godine uspešno izveli veliki broj napada kako bi se preseklo snabdevanje nemačkih snaga u Grčkoj i Severnoj Africi. Procenjuje se da su pripadnici Jugoslovenske vojske uništili jednu trećinu nemačkih lokomotiva, kao i polovinu vagona. „Kad je septembra 1943. godine kapitulirala Italija, Nemci su svoje položaje premestili na Jadransko more. Onda je naš feldmaršal Harold Aleksander naredio Mihailoviću da uništi sve železničke pruge koje su išle od Beograda prema Sarajevu i Jadranskom moru. Arči Džek je, na primer organizovao uništavanje železničkog mosta na reci Lim. Bio je to najduži most. BBC je opet javio da su to bili partizani. Na taj način javnost je dobijala jednu sliku o ratu u Jugoslaviji, a mi smo znali da sarađujemo sa dve vojske jer smo imali pripadnike SOE i kod Mihailovića i kod Tita. Kad je Čerčil u Parlamentu 1944. godine objavio kako će sarađivati samo sa Titom zato što ima saznanja da se u Jugoslaviji partizani bore protiv Nemaca, čudno je zašto ga niko nije pitao a šta su onda naši SOE radili kod Mihailovića. Moglo bi da se pomisli: ako je samo Tito bio protiv Nemaca a ne i Mihailović, to znači da su se neki iz SOE u Jugoslaviji borili na strani Nemaca, a ne protiv njih, što naravno nije tačno.“

Pukovnik Ilić često ponavlja da se mnoge istine o ratu u Jugoslaviji ne znaju, i da su mnoge priče zaboravljene. Kao primer navodi događaj iz 1943. kad su partizani pregovarali sa Nemcima da pređu preko Neretve i napadnu Jugoslovensku vojsku u istočnoj Hercegovini i Crnoj Gori, a zatim su skupa planirali kako da zaustave dolazak saveznika na Jadran. „To se isto ne zna“, kaže pukovnik Ilić.

ROĐENI U EGIPTU: Nakon italijanske kapitulacije, zbog mogućnosti savezničkog iskrcavanja u Jugoslaviji, Nemci su utvrđivali odbranu na primorju. „Mi smo sa ostrva Vis napadali njihove položaje, što je bila velika opasnost po civile. Da bismo sačuvali ljude, iz Dalmacije smo evakuisali u Egipat, u El Šat, više od 30.000 ljudi. Oni su tamo proveli 18 meseci. Za to vreme sklopljeno je 300 brakova i rođeno je 650 dece. Kad se rat završio, vratili su se u Dalmaciju. Vis je bio mesto odakle su poletali naši avioni kako bi 1944. godine bombardovali puteve i mostove kojima se povlačila nemačka vojska“, priča pukovnik Ilić. Britanci su 1944. godine pomogli formiranje i Balkanske vazduhoplovne sile (BAF). Od maja te godine do proleća naredne, pripadnici BAF-a su evakuisali u Italiju oko 19.000 ranjenih ili bolesnih partizana i civila. Oktobra 1944. godine uz pomoć Britanaca formirana je prva padobranska jedinica. Pukovnik Ilić ističe da „zbog toga pripadnici 63. padobranske brigade Vojske Srbije nose istu boju berete kao britanski padobranci, što je takođe dokaz naše povezanosti.“

Vinston Čerčil je podržavao Dražu Mihailovića i, kako navodi pukovnik Ilić, „očekivao je da će se kralj Petar Drugi vratiti u zemlju nakon rata, a da će na izborima pobediti komunisti koji će biti glavna partija u zemlji uz kraljevsku vlast. Čerčil je od Tita dobio reč da će tako i biti. Međutim, kad je došla Crvena armija, videlo se da Tito menja svoju odluku, što se i pokazalo kad je septembra 1944. godine sa Visa avionom otišao za Moskvu. Nije najavio zašto ide i Čerčilu je bilo sve jasno. Od aprila 1945. godine odnosi između nas i Tita počeli su da se ruše. Sukob zbog Trsta je to potvrdio. Čerčil i Staljin su se dogovorili da ćemo mi i oni imati isti interes u Jugoslaviji, ali se ispostavilo da mi nismo dobili tih dogovorenih 50 posto.“

Posle Beograda, izložba „Britanci i Drugi svetski rat u Jugoslaviji“ biće prikazana u Narodnom muzeju u Užicu. Njen autor kaže da je korona usporila druge pregovore, ali da će rado gostovati gde god ih pozovu. Zna da će putovati u Veliku Britaniju, i očekuje da će biti prikazana u našoj ambasadi u Londonu i u tamošnjem Vojnom muzeju. „Zahvaljujući Ficroju Meklejnu i njegovoj knjizi, svi znamo da je Britanija sarađivala sa partizanima i Titom, ali se ne zna da smo podjednako sarađivali i sa Jugoslovenskom vojskom u Otadžbini i Dražom Mihailovićem. To je zaboravljena priča i cilj ove izložbe je da na nju podseti.“