Predsednik Pokreta slobodnih građana u prošlom broju „Vremena“ kaže da su novinari danas u Srbiji letargični i pasivni, a da novinarska udruženja ne rade svoj posao, odnosno da ne brane etiku i svoje članove i ne osuđuju one koji brukaju profesiju, pa je potrebno da se osnuje novo – „pravo udruženje“.
Ako su ove tvrdnje gospodina Sergeja Trifunovića tačne, postavlja se logično pitanje ko je poslednjih godina izveštavao građane o brojnim nepodopštinama političkih i finansijskih moćnika, ko je pisao o organizovanim kriminalnim grupama koje haraju Srbiju, ko je razotkrivao korupciju i nepotizam po gradskim i opštinskim upravama i javnim preduzećima od Subotice do Vranja, ko je izveštavao o građanskim akcijama i protestima, ko je prenosio stavove opozicije i svih drugih koji se ne slažu sa politikom aktuelne vlasti?
Odgovor je: pa, upravo ti „letargični i pasivni novinari“.
Takvi, letargični i pasivni, od prestoničkih do onih iz provincije, otkrili su prethodnih godina da su funkcioneri vlasti nameštali javne nabavke, da su kršili zakone i gazili izborna pravila, da su preko noći završavali fakultete i plagirali doktorate, da su jedni kupovali stanove od članova Zemunskog klana, a drugi zahvaljujući „parama tetke iz Kanade“, da su neki trgovali oružjem, subvencionisali iz budžeta sumnjive investitore i kontroverzne biznismene, angažovali huligane i kriminalce…
Takvi, letargični i pasivni novinari doživeli su da ih vlast zbog objavljenih tekstova i priloga označava kao državne neprijatelje, strane plaćenike i domaće izdajnike i brutalno ih kriminalizuje i diskredituje, da im režimski tabloidi svakodnevno crtaju metu na čelu, da im pale kuće, da ih „nepoznati napadači“ tuku, da ih službe prate, prisluškuju i upadaju im u stanove, da im poreznici razvaljuju firme, da im javna preduzeća ukidaju oglase i reklame, a privatna ignorišu iz straha od osvete vlasti, da im i članovi porodice budu izloženi pretnjama i pritiscima…
I što je ne manje važno, takvi letargični i pasivni, uspeli su, uprkos svim pritiscima i nemaštini, da održe svoje medije u životu i da i dalje hrabro, časno i profesionalno, pravovremeno i tačno, izveštavaju svoje čitaoce, slušaoce i gledaoce.
I većina tih letargičnih i pasivnih novinara je i dalje u članstvu Nezavisnog udruženja novinara Srbije, redovno plaća članarinu i učestvuje u akcijama, i, koliko znam, nema nameru da osniva neko novo, „pravo udruženje“.
Uprkos teškim uslovima u kojima radi, NUNS se i dalje bavi svojim poslom – brani ugrožene i napadnute kolege, brani etiku, tj. Kodeks novinara, vodi Bazu o napadima i pritiscima na novinare i medije, održava Fond za finansijsku pomoć ugroženim članovima, osuđuje one koji brukaju profesiju, njihove spinove i podmetanja, organizuje akcije, proteste, tribine i konferencije, povezuje se sa kolegama iz regiona, sarađuje sa međunarodnim asocijacijama… I sve je to lako proverljivo.
Sigurno je da možemo i bolje, to nije sporno, i ja zaista bez ljutnje i sujete prihvatam svaku dobronamernu kritiku i sugestiju. Verujem i da predsednik PSG a nije bio zlonameran kada nas je zasuo brojnim zamerkama i potrudiću se, naravno uz pomoć koleginica i kolega iz Izvršnog odbora i Sekretarijata NUNS a i drugih angažovanih članova, da naše aktivnosti ubuduće budu još vidljivije i jasnije.
