Novi prilozi za biografiju Duće Spasojevića

Tokom operacije Sablja vlast i opozicija su se u više navrata gađale pitanjem „Ko je pustio iz pritvora Dušana Spasojevića?“ kao skandaloznim i kompromitantnim vrućim krompirom. Pitanje je bivalo garnirano i pratećim neizbežnim pitanjima: da ko je sve išao u Šilerovu (više njih nego što se obično misli), a ko u CZ i zašto; da ko se njuškao sa Dućom, ko sa Čumetom, ko sa „crvenim beretkama“, a ko sa svima njima zajedno; ko je kome smeštao podvale i poturao dezinformacije, ko je naseo, a ko nije itd. Sva ova pitanja dobiće svoje odgovore pre ili kasnije, kad se ustanove činjenice (a to će potrajati), pa ćemo se zabaviti onim što se moglo do sada doznati od pouzdanih svedoka iz policije, tužilaštava i sudova.

Priča počinje u maju mesecu 2001: u Parizu bivaju uhapšeni Duća (Spasojević), Kum (Mile Luković), braća Simovići (Miloš i Aleksandar) i Vlada Budala (Milisavljević), a zbog posedovanja falsifikovanih pasoša SR Jugoslavije. Duća je tada već veoma moćan i opasan čovek: uhvatio je vezu sa Legijom i Državnom bezbednošću još ranije; stekao je početni kapital u zajedničkim poduhvatima otmica bogatih ljudi uz upotrebu resursa JSO, pre svega obaveštajnih; na ljudske će se osloniti uskoro. Dućina ekipa je krenula u Bogotu, Kolumbija; sigurno ne iz turističkih razloga. Izgleda da su se u Parizu zadržali neko vreme (odatle bi mogle biti i čuvene fotografije iz pariskih provoda, objavljene tokom akcije Sablja). Izgleda takođe, kažu policajci, da su organi bezbednosti u Srbiji i Francuskoj (uključujući i francuski ured američke DEA) bili svesni svrhe tog putovanja i da je namera bila da ih se isprati u Bogotu, da ih se tamo dočeka i da se ustanove veze i poslovi, pa da ih se na povratku digne – ako bude sreće sa robom; ako ne – da se čeka pojava kokaina od kolumbijske veze i dođe do podataka kako je i preko koga stigao. Tako barem kažu u maju policijski izvori: da je takav bio dogovor naših, francuskih i američkih agencija.

Ceo plan propada kada ministar Dušan Mihajlović u tom trenutku počinje da obećava ostavku „ako se za trideset dana ne otkriju otmičari Miškovića iz Delte“; policija već sumnjiči Duću i ekipu za tu otmicu, pa nastaje i politička kriza tipa: propade demokratska vlada u Srbiji ako se ta otmica ne rasvetli. Francuska policija na naš zahtev tada doslovce vadi Duću i ekipu iz aviona za Bogotu u kome su već sedeli i kreće procedura izručenja po optužbi za falsifikovane pasoše. Uzgred: dokumenta su bila vrhunski falsifikovana i moguće je da potiču iz resursa Državne bezbednosti; francuske vize su bile prave.

KOLUMBIJSKA DANGUBA: Duća je besan: „Lišili ste ovu zemlju deviznog prihoda, miliona evra! Mi bismo koku iz Kolumbije izvezli na Zapad, a pare bi došle ovamo“, kaže on policiji. E, sad: politika gonjenja za falsifikovane pasoše bila je labava; to je ionako opštinska nadležnost i kazne su većinom blage. Pojavio se problem pritvora, upravo iz tih razloga, zbog male zaprećene kazne. Okružni javni tužilac Rade Terzić insistira da se pritvor produži zbog istrage o otmicama Miškovića (Delta), Aleksića (Interspid, Subotica) i Vukovića iz Novog Sada (vlasnik benzinske pumpe), na kojima policija radi grozničavo, ali još nema kompletirane dokaze.

Krajem maja meseca, međutim, Rade Terzić počinje da insistira da Duća i ekipa budu pušteni iz pritvora jer „nema dokaza“. Na sastanku u MUP-u policija referiše: svedoci su preplašeni; u Šilerovoj su našli prostoriju u kojoj plastični poklopac električne utičnice ima tragove krvi čoveka kome su tu pucali u koleno dok su ga držali (taj je u međuvremenu pobegao u svet); nadzorne kamere na naplatnoj rampi snimile su automobile kojima su u Suboticu i natrag išli otmičari, ne plativši putarinu; Vukovića je tipovao Nenad Opačić, ali je onaj koji je tipovao Aleksića pogrešio, jer ovaj nije bio vlasnik firme „Interspid“, već samo neki menadžer koji se jeste obogatio, ali ne toliko koliko se Duća nadao; u otmici je korišćen VW „pasat“, vlasništvo Slavka Stevanovića Šumskog; u kolima su nađeni tragovi Vukovićeve krvi i telefon jednog od braće Simovića; Šumski tvrdi da je auto pozajmio Simovićima; onda Šumskog neko otima i mlati, pa on više neće da priča, kaže da je i to što je rekao – rekao pod pritiskom; uveren je da su ga oteli i tukli policajci i uopšte cela stvar je veoma slična slučaju Limara (Dragana Ilića iz slučaja ubistva Boška Buhe).

U maju mesecu 2001. u policiju dolaze Rade Terzić, Siniša Simić (tadašnji okružni i kasnije republički tužilac) i Goran Ilić (opštinski javni tužilac Prvog OJT-a). Kažu da dokaza za otmice nema, a da Duća obećava da će otkriti počinioce tih otmica ako bude pušten na slobodu. Tokom juna nuđeno je jemstvo od 300.000 maraka za puštanje iz pritvora Duće i ekipe po predmetu falsifikovanih pasoša; Rade Terzić je tražio da se jemstvo prihvati. U ponovljenom zahtevu Đorđe Mirković, predsednik Četvrtog opštinskog suda, odbija jemstvo; i tako više puta, pa pritvor ostaje. Dućini poslovi su paralisani, a najbliži saradnici su s njim u Centralnom zatvoru; tako se ne može raditi, a i vreme teče, što je od kritičnog značaja, jer i policija radi svoje. Vremenska dinamika je sada ključna i Duća se nervira, poteže sva sredstva preko advokata i prima razne posete u zatvoru.

SPASAVANjE PRITVORA: Predmet falsifikovanih pasoša do tada je već u fazi optužnice koja treba da ide sudiji Četvrtog Opštinskog suda Željku Šćepanoviću. Predmet se, međutim, dodeljuje drugom sudiji, Pančevskom (kadru SPS-a). Suđenje je zakazano za 17. juli, ali je iz nekog razloga, koji bi valjalo razjasniti u međuvremenu, pomereno za 13. juli. To je važno zato što policija grozničavo radi na prikupljanju dokaza i svaki dan im je dragocen. Navrat-nanos piše se krivična prijava za otmice i za jedan slučaj iznude ne bi li se na suđenju ishodio produžetak pritvora po tom osnovu. Suđenje za falsifikovane pasoše vuče se do ranog popodneva 13. jula i stvar postaje dramatična: sudija Pančevski već počinje da pita optužene hoće li se uredno odazivati budućim pozivima; očigledno je da će ukinuti pritvor. Zamenik javnog tužioca Četvrtog opštinskog suda Mioljub Vitorović trči kod istražnog sudije Milana Londrovića koji je dobio predmet otmica i izlaže situaciju: ili će on odrediti pritvor odmah, ili će otići u Centralni zatvor i sačekati ovu petoricu da dođu da se razduže pa ih tu saslušati i odrediti pritvor. Odlučuju se za drugu varijantu i idu u CZ. Sudija Pančevski ukinuo je pritvor i petorica se vraćaju u CZ po stvari, ali tamo ih čeka istražni sudija; njihov advokat Boban Milivojević odmah telefonira Radetu Terziću.

Duća je veoma ljut: „Znate li vi šta radite?“, pita tužioca Vitorovića. Vitorović nudi nagodbu: neka Duća kaže ko su počinioci tih otmica, kad već tvrdi da zna, pa ćemo dalje lako. „Onda sam ja mrtav čovek“, kaže Duća. „U tom slučaju u pritvoru ste barem sigurni“, kaže Vitorović. Duća: „Ali da me ne držite duže nego što treba.“ Tada je određen pritvor u predmetu otmica, a osuđeni su za falsifikovane pasoše i neki pištolj nađen u autu.

U istrazi o otmicama policija je pala s nogu poredeći kompjuterske listinge kontakata lica iz obe mreže mobilne telefonije. U konačnom izveštaju, međutim, fale Neša Opačić i Bagzi (Dejan Milenković): Nešu ne daju „odozgo“; ne daju Bagzija, jer je on „Čumetov šofer“; izgleda da je tu bila reč o nekim policijskim nagodbama i politici; nije isključeno da je Čume već u pregovorima sa policijom. Tada dolaze do saznanja da je po Dućinom nalogu Marko Petrović Mamica ubijen i zakopan, pod sumnjom da cinka policiji. Porodici su rekli da se skriva, čak su i slali neke pare iz inostranstva, a Slobodan Pažin je sebe zvao sa Mamicinog telefona da pokaže kako je ovaj živ.

Početkom avgusta 2001. (8. avgusta) treba produžiti pritvor petorici po delu otmice i iznude. Zamenik javnog tužioca Četvrtog opštinskog suda Dušan Simić nešto mnogo zagleda po predmetu; Rade Terzić se upadljivo mnogo interesuje. Istražni sudija Londrović i tužilac Vitorović traže produženje pritvora; Dušan Simić protestuje jer „nema dokaza, a ja sam javni tužilac“. Pritvor se ipak produžava. Nervoza raste. Iz do sada objavljenih iskaza u istrazi po atentatu na Đinđića doznajemo detalje: Duća je smislio da za otmice optuži Mamicu (koga je već dao ubiti), Nikolu Bajića (koji mu je dužan život, jer ga nije ubio kad je trebalo, pa sada može toliko da mu se oduži) i neke neidentifikovane Bosance „iz Karadžićevog obezbeđenja“ čija će mu imena njegov drug Legija već naći, a nedostupni su svakako. Plan će početi da se sprovodi kasnije, kad Duća bude izašao iz pritvora.

Tokom jula, avgusta i septembra 2001. Surčinci i Dućin advokat Boban Milivojević (o kome će se tak kasnije mnogo toga saznati) trče i dovode razne svedoke na temu otmica koje će Duća „rasvetliti“. Aleksić (žrtva otmice u Subotici) nervno je slomljen; porodica je primala preteće pozive i snimila ih: veštačenjem je identifikovan glas Kuma Lukovića. „Kako ste došli do Kumovog glasa na telefonu?“ „Pa“, kaže Mile Novaković, „dok je policajac u CZ-u razgovarao sa Kumom, napravi se neki problem“; policajac zove Mileta i kaže Kumu: „Uostalom, evo ti telefon, pa neka ti Mile objasni…“, pa policija snimi Kumov glas preko telefona. One čuvene „dlake za analizu DNK“ u slučaju otmice Miškovića nema niti je ikada postojala. Postoji samo kapa koju je Mišković sačuvao dok su ga izbacivali iz auta kada je pušten. Osim toga, prva stvar koju je Mišković uradio kada se dokopao kuće bila je da opere cipele – na užas istrage.

U septembru treba produžiti pritvor, ponovo. Žena, svedok u predmetu iznude, odjednom menja iskaz i ne tereti Duću. Duća 7. septembra 2001. biva pušten iz pritvora. Nekoliko dana kasnije iz Okružnog javnog tužilaštva dolazi još jedan predmet za iznudu: Spasojević, Luković, Krsmanović, Jurišić i Nikola Bajić. Ispalo je da je reč o nekom građevinskom preduzimaču koji je Surčincima gradio kuće; Duća je sve plaćao. Ostali su čoveku dužni, pa su ga premlatili kad je tražio pare. Predmet je vodio sadašnji prvi zamenik Okružnog javnog tužioca Dušan Lončarević (koji je sa istražnim sudijom Goranom Čavlinom bio dežuran kad su tokom Sablje poginuli Duća i Kum u Barajevu); do 3. jula u pritvoru je bio Bajić, a Krsmanović i Jurišić su u bekstvu. Lončarević uzima predmet u razmatranje i predlaže da se Bajić pusti iz pritvora, što istražni sudija i čini. Predmet ostaje da miruje, ali ne i Duća.

PATRIOTSKE IGRE: U svom iskazu u istrazi Miladin Suvajdžić zvani Đura Mutavi daje detalje Dućinog plana kako da oslobodi svoje saučesnike: u dogovoru sa inspektorom policije Slobodanom Pažinom, koji će kabinet ministra Mihajlovića obaveštavati o „napretku“ Dućine privatne istrage, Duća označava Mamicu, Nikolu Bajića i te neke Bosance bliske Radovanu Karadžiću kao otmičare; navodno su pare bile namenjene Karadžiću, što je Duća procenio kao taman dovoljno „patriotsko“ razvodnjavanje stvari. Legija, međutim, menja mišljenje o tome; Đura Mutavi kaže da je „neko to stopirao, ne znam ko“ i taj plan pada u vodu. Sada treba nekako izvući Kuma, Simoviće i Budalu iz pritvora…

Uskoro Duća dolazi kod Vitorovića u pratnji dva klipana sa „motorolama“, veoma nalik na službena lica. U napetom i neprijatnom razgovoru Duća uvijeno preti: pominje Vitorovićevu porodicu i dete; Vitorović ga obaveštava da zna gde njegova, Dućina, kćer igra tenis i šta sad? Duća pominje Čedu (Jovanovića), onako izdaleka; ukratko, Duća traži da Kum Luković bude pušten. Vitorović odbija; Duća, sa izvesnim respektom, kaže: „Vi ste jedini koji ste odbili“ i odlazi. Po rečima Đure Mutavog, Duća tada počinje da „daje gas“ Legiji i da mu „pere mozak“: te treba vlast da vidi njihovu moć (moć JSO-a, to jest); te treba naše ljude postaviti na čelo Državne bezbednosti; te naši ljudi sede u pritvoru i treba Vladi i Đinđiću pokazati ko ima moć i ko je pravi patriota; itd. Duća, dakle, Legiju „pali na gurku“ kombinacijom laskanja i „patriotske“ retorike, sve to ne bili svoje ortake izvukao iz pritvora. Legiji, već smenjenom i penzionisanom, ne treba mnogo; on ionako kontroliše Jedinicu za specijalne operacije: njihovo uverenje je da je on samo „formalno“ smenjen. Posle dve diskretne posete Milorada Ulemeka Lukovića Legije centru JSO-a u Kuli, pobuna je spremna; čeka se samo povod. Povod je – namerno ili slučajno – pružio onaj kome je palo napamet da pošalje JSO da hapse braću Banoviće u Obrenovcu (po optužnici Haškog tribunala), mada za tim nije bilo nikakve taktičke ili druge potrebe: Banoviće, piljare na pijaci, mogao je da uhapsi OUP Obrenovac bez ikakvih problema. Ali, iz nekog razloga koji Srbiji treba jednoga dana objasniti, upotrebljene su famozne „crvene beretke“, što je dovelo do neslućenih (ili slućenih?) posledica.

ZNA SAMO RADE TERZIĆ: Devetog novembra 2001. dolazi do oružane pobune Jedinice za specijalne operacije Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije. Na dan kada su blokirali autoput kod Centra „Sava“, 12. novembra, Rade Terzić dolazi u javno tužilaštvo Četvrtog opštinskog suda, uključuje televizor i kaže: „Pogledajte. Vidite li šta se radi? Prvi zahtev JSO-a je da se ‘Francuzi’ (Kum, braća Simovići i Vlada Budala) puste iz pritvora. Otmičari su novcem od otkupa finansirali one koji za velike pare čuvaju haške optuženike.“ Rade Terzić očigledno zna nešto što u tom trenutku niko drugi ne zna – čak ni kabinet ministra unutrašnjih poslova. Njegov zahtev da se pritvor Kumu i ostalima ukine bio je odbijen i on odlazi, veoma ljut. To je bio ponedeljak, 12. novembar 2001; u petak, 16. novembra, Rade Terzić šalje obavezno uputstvo (naredbu) da se iz pritvora pusti Mile Kum Luković. Biljana Radovanović, Opštinski javni tužilac Četvrtog opštinskog suda, postupa po uputstvu, jer ne može drugačije. Kasnije će jedan visoki tužilac reći da „gluplje obavezno uputstvo nikada u svojoj karijeri nije video“. Istražni sudija Londrović predlaže da se onda svi puste – kad je takva stvar, ali predsednik suda Mirković pušta samo Kuma i zadržava u pritvoru braću Simoviće i Budalu. Treba imati u vidu i okolnost da je zaprećena kazna za otmicu tada bila manja nego za iznudu; to je posledica prethodne višegodišnje raširene prakse reketiranja; otmica za ucenu bilo je malo, dok Duća i Legija od otmica bogatih ljudi nisu napravili industriju koja je donosila milione evra. Oružana pobuna JSO-a nije, po oceni Đure Mutavog, ispunila sve Dućine ambicije, jer je Legija bio zadovoljan time što je Bracanovića namestio za zamenika načelnika Državne bezbednosti. Nikada tokom pobune JSO-a niko nije pomenuo puštanje Kuma, braće Simovića i Budale kao jedan od zahteva „crvenih beretki“; niko, osim Radeta Terzića, koji je sam pustio Kuma – na kraju, kada ništa drugo nije uspelo…

Decembra 2001. Mioljub Vitorović podiže optužnicu za otmice Miškovića, Aleksića i Vujovića, tražeći istovremeno da MUP nastavi sa prikupljanjem podataka od niza lica na dostavljenom spisku. Simovići i Budala pušteni su iz pritvora po podizanju optužnice, jer su istekli rokovi. Suđenje kreće, svi dolaze redovno na rasprave – osim oštećenih i svedoka optužbe; razumna pretpostavka je da su zastrašeni. Ceo kvart oko suda blokiran je crnim džipovima i dripcima sa „motorolama“ i tamnim naočarima; sudnica je puna takvih, ali policija ne postupa; to se izgleda smatralo za normalno.

UBRZAVANjE: Do februara 2003. ne dešava se manje-više ništa u toj stvari. U februaru se zakazuje važan sastanak u Makišu, u sedištu UBPOK-a (Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala). Tu su Mile Novaković iz Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije, Boro Banjac (UBPOK), tužilac Vitorović i još jedan čovek; Milan Obradović (GSUP Beograd) kasni i pridružuje se uskoro. To se događa dva dana po izlasku prvih Čumetovih izjava i pisama po štampi. Ljilja Buha već je bila kod Nebojše Maraša (zamenika okružnog javnog tužioca) da da izjavu; frka oko Čumeta naglo raste, jer on ne izbija iz medija sa svojim izjavama, intervjuima i pismima. Razmenjuju se mišljenja i podaci; u vazduhu se oseća neka velika i dramatična promena. Banjac kaže: bili smo kod premijera Đinđića i imamo podršku – do kraja! Nebojša Maraš i Veselin Mrdak (obojica iz Okružnog tužilaštva) bili su sutradan tamo na sličnom sastanku. Izgleda da su učesnici tih sastanaka bili pažljivo birani.

Dolazi 22. februar i incident kod hale Limes. Tu na scenu stupa upravo izabrani zamenik okružnog javnog tužioca, Aco Stojov, koga su na silu Boga poslali da u policiji rukovodi pretkrivičnim postupkom. „Prijava protiv Bagzija je ništa“, kaže uvereno Stojov, a prisutni – Pažin, Možgon i još neki, isti takvi – slažu se sasvim. Bagzija prijavljuju za falsifikat, delo iz opštinske nadležnosti (zaprećena kazna: do tri godine), te mu dežurni istražni sudija određuje jedino mogućih osam dana pritvora, a zbog spornih dokumenata za onaj kamion kojim je pokušao da zaustavi kolonu u kojoj je bio Đinđić; da su ga osumnjičili za pokušaj ubistva – a mogli su hladno – bio bi određen pritvor od mesec dana, bez problema i cela kasnija priča izgledala bi drugačije… Takvi papiri dolaze u Četvrti opštinski sud: vanraspravno krivično veće nema kud izvan podnetih papira i Bagzi izlazi iz pritvora posle četiri dana. Čak ni iz Đinđićevog obezbeđenja nije ništa stiglo na temu Bagzija i incidenta kod hale Limes, mada su i oni mogli da podnesu prijavu za pokušaj ubistva i ishode mesec dana pritvora – automatski.

Stvari naglo počinju da se zgušnjavaju početkom marta 2003. U to vreme, posle eksplozija u Difensu, svi optuženi na suđenju za otmice i njihova ekipa presrećni su, cere se od uva do uva i otvoreno se raduju. Nešto visi u vazduhu, to se oseća. Zakazuje se sastanak u MUP-u, u ulici Kneza Miloša. Sreću se Mile Novaković, Jovan Prijić, specijalni tužilac i jedan zamenik opštinskog tužioca, upućen u ceo slučaj. Prijić je optimista: „Hoćemo li sve da ih sredimo?“ Opštinski tužilac predlaže: trebalo bi da Ljubiša Buha Čume da uredan iskaz po ZKP-u, pa da se onda krene u medije sa podacima i da se polako formira javno mnjenje. Narednog dana prestaju Čumetova pisma po novinama. U to vreme Čume je već spakovan i gotov za svedoka-saradnika i u rukama je policije.

VELIKO FINALE: U isto vreme, kako kaže Đura Mutavi (koji je to čuo od Kuma Lukovića), tačnije 1. marta 2003. Legija doznaje od Zvezdana Jovanovića Zvekija da je neki Zvekijev rođak iz Uprave bezbednosti Generalštaba načuo kako će Legija biti uhapšen 15. marta 2003. Legija tada, 1. marta, napušta svoj stan u Filmskom gradu, gde ga je obezbeđivala JSO, prelazi u „štek“, stan u Omladinskih brigada 8 i postaje ilegalac; još nije jasno ko od JSO-a ostaje da ga obezbeđuje; informacije su protivrečne.

Jovan Prijić onda putuje nekuda da sasluša Čumeta. Tri dana kasnije, u ponedeljak, 10. marta, vraća se sa Čumetovim preliminarnim iskazom. Kaže da je Čume pristao da bude okrivljen, ali samo kao pomagač, „logistička podrška“. Pominje ono famozno brojanje para (jedini je Čume imao mašinu) u njegovoj kancelariji, para od otmice Miškovića; „Legija je uzeo tri i po miliona“, kaže Čume. Za četvrtak, 13. mart 2003, dogovara se Čumetovo saslušanje po ZKP-u, u prisustvu branioca i tužioca i hapšenje Zemunaca istoga dana, u četvrtak uveče. „Ne može Legija!“, kaže Jovan Prijić.

Legija u utorak, 11. marta 2003. zove Jovana Prijića i hoće da se njih dvojica nađu toga dana. Nisu se našli; Prijić nije pristao.

U utorak, 11. marta, Jovan Prijić kaže: „U četvrtak, 13. marta, hapsimo Duću i sve ostale!“

U noći između ponedeljka (11. marta) i utorka (12. marta), Zoran Đinđić „postrojio je“ republičkog tužioca Sinišu Simića i okružnog tužioca za Beograd Radeta Terzića i zapretio da će ih pohapsiti ako se odmah ne krene u akciju protiv zemunskog klana.

Zoran Đinđić je 12. marta ubijen ispred zgrade Vlade Srbije.

Duća Spasojević i Mile Luković Kum ginu u Barajevu u sukobu s policijom, a pod okolnostima nedovoljno jasnim.

Bagzi i Legija i dalje su u bekstvu, mada se pričalo da je policija bila na Bagzijevom bliskom tragu sve do Barajeva. U bekstvu su i braća Simovići i Vlada Budala (iz prvobitne ekipe otmičara).

Kada je postao republički javni tužilac, Đorđe Ostojić upoznaje se sa papirima, poziva k sebi Radeta Terzića i zahteva njegovu ostavku. Rade Terzić prvo odbija, ali ga Ostojić suočava sa tužnim činjenicama; Terzić predlaže da ode u Okružno tužilaštvo i tamo napiše ostavku; Ostojić mu kaže da nema potrebe, jer je daktilografkinja tu, iza vrata. Svedoci kažu da su se Terziću dok je donosio ostavku ruke tresle tako da se čuo papir. Opšta je ocena da je Terzić jedva izbegao krivični progon.

Sva ostala pravosudna lica ove drame još su tu gde su bila, osim Dušana Simića (otpušten) i Siniše Simića, bivšeg republičkog tužioca, koji je otišao više po komandnoj odgovornosti, formacijski, nego zbog neke svoje krivice; on je – po svim svedočenjima – čovek pošten i stručan; zbog tih kvaliteta Đorđe Ostojić je čak tražio da Siniša Simić ostane kao zamenik republičkog tužioca, ali mu nije bilo udovoljeno.