Novi prijatelji, stari problemi

Otvaranjem prvih pregovaračkih poglavlja u procesu proširenja u januaru ove godine, Srbija je nepovratno krenula prema članstvu u Evropskoj uniji. Taj put, međutim, nije ni brz ni lak, jer treba otvoriti i zatvoriti svih 35 poglavlja koja sadrže kriterijume za usklađivanje političkog, društvenog i ekonomskog sistema Srbije sa evropskim standardima, prema takozvanim Kopenhaškim kriterijumima. O trenutnom položaju Srbije na evropskom putu razgovarali smo sa Tanjom Miščević, koja predvodi pregovarački tim Srbije u procesu proširenja.

„VREME„: Prošlo je četiri godine otkad je Srbija dobila status kandidata za članstvo u EU i gotovo godinu dana otkad su otvorena prva poglavlja. Gde smo danas u procesu pridruživanja?

TANJA MIŠČEVIĆ: Tu, kao što volim da kažem, postoje dve strane: jedna je tok reformi i uvođenje evropskih standarda, a druga je pregovarački proces. Pregovori su tek spoljna, izlazna vežba za prikazivanje rezultata koji su postignuti u reformama. Dakle, kad je reč o tom prvom delu, o reformama, tu stvarno možemo reći da je došlo do napretka. To nije moja ocena, nego ono što je Evropska komisija konstatovala u svom izveštaju koji je objavljen prošlog meseca, kada su rekli da je taj napredak stabilan i kontinuiran. Naravno, skrenuli su nam pažnju na neke oblasti gde nije bilo napretka, kao što je, na primer, intelektualna svojina. Evo, upravo smo u fazi kada pripremamo pregovaračku poziciju za to poglavlje, sa ciljem da ubrzamo tu priču.

Ponekad mi smeta što se više govori o pregovaračkom procesu i otvaranju i zatvaranju poglavlja, nego o onome što je urađeno na reformama. Jedan razlog je što reforme zahtevaju mnogo rada i vremena, pa ponekad zaboravimo da treba i da predstavimo rezultate. A drugi razlog je što se novinari slabo interesuju za taj aspekt.

Kada je reč o pregovaračkom procesu, moram da kažem da nisam zadovoljna brojem otvorenih poglavlja. Mislim da imamo i kapacitete i znanja i sposobnosti za brže napredovanje.

Hrvatska je dosad u nekoliko navrata blokirala otvaranje nekih poglavlja. Koliko vaš tim može da utiče na to, pošto je reč o političkom pitanju?

To jeste političko pitanje bilateralnog karaktera. Mi smo probali da o tome pričamo sa svim članicama EU, tako da sada imate razgovore među članicama u kojima je sa jedne strane ogromna većina, a sa druge strane Hrvatska i vrlo mali broj istomišljenika. Sećam se da mi je direktor za proširenje u Evropskoj komisiji Pjer Mirel nedavno rekao da Srbija u procesu pregovaranja stiče sve više prijatelja. To se jasno vidi: imamo sve više država članica koje prihvataju našu poziciju.

Jedan od razloga što su reforme ove godine išle sporije jeste što je ovo bila izborna godina, pa je skoro šest meseci otišlo na kampanju i pregovore o formiranju vlade. Da li preti opasnost da se to ponovi, s obzirom na to da se priča da ćemo sledeće godine ponovo imati parlamentarne izbore?

Ja se nadam da je situacija sada malo drugačija, jer smo otvorili poglavlja 23 i 24, koja se tiču pravosuđa i osnovnih prava. Time smo na sebe preuzeli obavezu da vrlo ozbiljno sprovodimo akcione planove za ta poglavlja i to nisu samo obaveze prema našim građanima, nego i prema pregovaračkom procesu. Pošto je reč o „superpoglavljima“, duboko smo svesni da bi se zaostajanje u ispunjavanju tih obaveza odrazilo na ceo tok pregovora i upravo zato ćemo se, bez obzira na izbore, truditi da sve završimo na vreme. Evo, naredne nedelje ćemo predstaviti rezultate za poglavlje 23.

Poglavlja 23, 24 su najkomplikovanija, kao i poglavlje 35 (Kosovo) i biće zatvorena tek na kraju procesa. Ne računajući njih, koja druga poglavlja su problematična?

Očekujem da ćemo dosta energije morati da usmerimo na poglavlja 11 i 12, a to su poljoprivreda i bezbednost hrane, ali i na energetiku, regionalni razvoj i, naravno, životnu sredinu. Evo, sada imamo problem sa poglavljem 26 (kultura i obrazovanje), čije je otvaranje blokirala Hrvatska. Tu imamo situaciju sa kakvom se nijedna zemlja kandidat u procesu pregovaranja dosad nije suočila.

Tu je i poglavlje 31 – zajednička spoljna i bezbednosna politika – gde smo takođe u jedinstvenoj situaciji u odnosu na druge kandidate. Hoću da kažem da ne možemo da merimo ono što mi radimo u odnosu na druge, jer specifičnosti Srbije ne odgovaraju iskustvima drugih država.

Situacija u vezi sa proširenjem, pa i sa celokupnim stanjem u EU se zaista dramatično promenila u odnosu na vreme kad su u nju ulazile Bugarska i Rumunija, pa čak i Hrvatska. Sve veći broj eksperata tvrdi da je proces proširenja EU ugrožen, ne samo kada je reč o Srbiji i da ga treba reanimirati. Šta vi mislite?

Čak i ako zanemarimo Tursku, koja je poseban slučaj, i koncentrišemo se samo na region kome i mi pripadamo, jasno je da je proces proširenja zaista drugačiji i da više nije reč o uobičajenom postupku, kao što je bilo u navedenim primerima. Najpre, uloga zemalja članica je znatno uvećana kad je reč o otvaranju i zatvaranju čitavog niza poglavlja, pa čak i kad je reč o prelaznim merilima. To znači da se odluke u vezi sa proširenjem donose u skladu sa nacionalnim interesima dvadeset osam članica (jer će Britanija i posle Bregzita još neko vreme ostati članica i učestvovati u odlučivanju). Te države se onda izjašnjavaju u odnosu na previranja i krize koje imaju na unutrašnjem planu, a to znatno komplikuje situaciju, što smo i videli na primeru hrvatske blokade.

E sad, mi imamo podršku integrisanju svih zemalja Zapadnog Balkana, uključujući i Srbiju, najpre kroz Solunsku deklaraciju, a sada i kroz Berlinski proces i Pariski samit koji je deo tog procesa. Svi dosadašnji zaključci Ministarskog saveta EU su takođe pozitivni kada je reč o proširenju. Ono što nam nedostaje su konkretne mere koje bi pratile te zaključke. Dakle, nakon događaja kakav je, na primer, Pariski samit bilo je logično očekivati otvaranje novih poglavlja, ili unapređenje statusa za one države Zapadnog Balkana koje još nisu kandidati, ali to se nije dogodilo.

Mislim da bi proces proširenja trebalo ubrzati, i to upravo zbog situacije u kojoj se Evropska unija nalazi. Ja zaista mislim da mi možemo da pružimo vrlo dobre argumente zašto bi ona trebalo da nastavi da postoji.