Bauk Aleksandra Vučića kruži Srbijom čak i u oblastima za koje bismo stidljivo mogli da pomislimo da nisu u njegovom vidokrugu. Ali, kao što nam je Tolkin pokazao u Gospodaru prstenova, „oko moći“ je svevideće i doseže do najudaljenijih tačaka.
Aleksandra Vučića za to ne možemo okriviti, štaviše: izgleda da predstavnici različitih interesnih i socioekonomskih grupa vide u njemu čoveka koji donosi sve odluke, pa sami insistiraju na tome da se on pojavi i prelomi.
Tako je ispalo da prvi potpredsednik Vlade, ministar vojni i vršilac dužnosti predsednika Srpske napredne stranke, bude i na Pasuljanskim livadama, i u Bundestagu, ali i na sastancima sa upravom FK Crvene zvezda i miri Nebojšu Čovića i Duška Vujoševića.
Vučića deo javnosti doživljava kao ministra sporta bez portfelja i u dužnost mu je zapalo ono što je raniji predsednik Srbije radio neformalno: on je postao prvi pokrovitelj sporta u Srbiji i to onog koji voli sebe da naziva vrhunskim, čime se veza između politike i sporta ogolila u potpunosti, pa i oni koji su govorili da je ta veza loša, sada ćute i prihvataju „partizaciju“ kao, čini se, jedini oblik upravljanja sportskim društvima.
Postavlja se pitanje – zar je ikada bilo drugačije?
ZAJEDNO SMO JAČI: U prethodnim godinama, koje su obeležili nekoliko hapšenja i presude ljudima koji su na različite načine bili povezani sa sportom – bilo kao „navijači“ bilo kao rukovodioci – videli smo da je tadašnji predsednik Boris Tadić često preuzimao funkciju onoga „ko se pita“ u toj oblasti i da je koalicija koja je upravljala Srbijom upravljala i gotovo svim segmentima sporta u Srbiji. To neko čudno jedinstvo sporta i zvanične politike pravdalo se dvojako i imalo je različite rezultate: argument za takvu situaciju bila je potreba političara da pomognu, kako se često govorilo, ili da budu tamo gde bi inače bili kriminalci da njih nema (kako je nekoliko puta objašnjavao Ivica Dačić). S druge strane, rezultati delovanja političara u sportu bili su dobri u segmentu koji je značio možda više novca za pojedine klubove, ali nije uticalo na regularnost takmičenja, štaviše.
Pored toga, sport je od 1945. bio i ostao „produžena ruka vlasti“ jer je kao popularno oruđe za manipulaciju masama služio svakoj eliti na vlasti koja ga je koristila, ali je i zazirala od njega (primer za ovo bila je svojevremeno zabrana prelaska Rajka Mitića u Partizan jer su se komunisti plašili da bi navijači Zvezde mogli da skandiraju „Ua, Partizan“). Kako je bilo onda, tako je i sada, samo što nam treba vremena da se prešaltujemo na Aleksandra Vučića.
„GOTOVA STVAR„: On lično više je puta javno govorio o tome i čiji je navijač i šta misli o sportu u Srbiji: poznato je da je „vatreni“ navijač Crvene zvezde i čak se pojavljivao u specijalizovanim emisijama ranije da govori na različite teme. Jedna od omiljenih bila je priča o postupku koji se vodi protiv Dragana Džajića za koji je Vučić još onda govorio da je nameštaljka i da je politički. Baš kao i postupak protiv Gorana Kneževića u Posebnom odeljenju Višeg suda u Beogradu, koji nije sprečio da ovaj političar iz Zrenjanina postane ministar u novoj vladi.
Zato su početak fudbalske sezone i lomovi koji se dešavaju u FK Crvena zvezda praćeni pričom o tome da se „čeka Vučić“, da „Rusi traže“, i da se „Džajić vraća u klub“. Čak je bio i istaknut datum, sredina septembra, za kad je zakazano poslednje ročište u postupku protiv Džajića, kada bi trebalo da se dogodi njegovo ustoličenje. Džajić je nedavno bio na sastanku kod Vučića u zgradi Vlade i izrazio je zadovoljstvo što je do toga susreta došlo, iz čega bi moglo da se zaključi da je „stvar gotova“, ali ne bi bilo prvi put da se neko šali sa fudbalskom legendom. Ono što sada dolazi kao naznaka dogovora Vučića sa Džajićem jeste da bi on mogao da bude neka vrsta počasnog predsednika ili šefa za sportska pitanja koji bi koordinisao igrački i trenerski pogon. Ne bi se bavio upravljanjem klubom, što je dobro, jer to ide u ruke nekom drugom. Taj drugi može biti bilo ko, izgleda, kao što izgleda da će sadašnji predsednik kluba Vladan Lukić da odstupi. To je ono što se „priča u javnosti“, ali se čini da je istina nešto drugačija: nema razloga da Lukića menjaju ako je on čovek kooperativan, a ništa ne ukazuje da nije tako.
Sređivanje stanja u klubu, makar ga i Vučić vodio, podrazumeva poprilično nemoguću misiju: namicanje novca za plaćanje dugova, pravljene dogovora sa bankama kojima se duguje, isplaćivanje dugova menadžerima i nekadašnjim igračima i trenerima i, naravno, osvajanje titule što podrazumeva da se igrači ne prodaju. Pored toga treba otkloniti i dilemu oko načina na koji ruska strana oličena u Gaspromu participira u upravljanju klubom: novac koji su do sada uložili značajan je za srpske sponzorske prilike, ali je mizeran u odnosu na ono što ta kompanija ima i koliko je Zvezdi zaista potrebno. Izgleda da je Gasprom do sada samo plaćao jačanje reputacije unutar „zajednice Zvezdinih navijača“ i da je, s obzirom na iskazanu ljubav prema Rusiji, potrošio malo. To znaju i oni i ljudi koji upravljaju klubom.
Dakle, ambijent u kome samo „odluke odozgo“ mogu da dovedu do nekog rešenja jer je toliko aktera u igri da je potrebna moderacija na najvišem nivou, a taj nivo je Aleksandar Vučić koji treba sve da sasluša i da proba da u klub donese novac kojim bi se spasavalo „svetlo ime i tradicija srpske institucije“. U tom kontekstu, puka smena Lukića ne znači ništa. Pre će biti da ćemo sačekati da se „podele“ javna preduzeća a da se potom vidi ko odakle voli Zvezdu i koliko može da pomogne. Buduća uprava bi trebalo da bude miks ljudi iz politike i „državnog biznisa“.
DRŽAVNA BRIGA: Dok se u Zvezdi budu borili da zauzmu stolicu što bliže Vučiću, šta se dešava u ostatku države i sporta?
Vidimo da je Partizan, drugi pol srpske sportske bajke, na „zelenoj grani“ u svim sportovima: oni, naravno, imaju i rezultat i jasno je da im ne prija kada vide da se sa druge strane brda sprema nešto što bi moglo da ih gurne u rezultatski zapećak (jer su na nivou interesovanja publike i javnosti odavno iza Crvene zvezde). Svedočili smo medijskom prepucavanju Duška Vujoševića, trenera Partizana, sa Nebojšom Čovićem, predsednikom KK Crvena zvezda u restrukturiranju, koje je prestalo iznenada posle strašne i bezobzirne salve uvreda sa jedne i druge strane. Kada se odbace lične uvrede upućene na račun Vujoševića i Čovića, videćemo da postoji strah jednih i nada drugih da promena političkih snaga u Srbiji može direktno da utiče na rezultate klubova u budućnosti, što nema mnogo veze sa nekim elementarnim sportskim moralom. Tim u crveno-belim dresovima je u ekspanziji i hrabro najavljuje osvajanje svih trofeja i traži još jaču podršku za svoj projekat. Vujoševićev Partizan, koji je sve osvajao poslednjih 11 godina, ne pristaje na ulogu autsajdera kada je reč o statusu u društvu: oni će uvek ustupiti mesto favorita drugome, to je Vujoševićev način da skine pritisak sa tima, ali svesni svojih rezultata žele da država podržava prvo njih a onda sve druge.
Da u ovom pregledu ne ispadne da su Zvezda i Partizan sve u Srbiji, navešćemo i primer Kragujevca, koji je čedo URS-a: posle košarkaškog i fudbalskog, tamo se pojavio i vaterpolo tim kao apsolutno kontrolisani „državni projekat“, što nam pokazuje da „vrhunski sport“ u Srbiji nije posledica „rada odozdo“, nego je rezultat dogovora političkih elita i odlično pokazuje raspored snaga u srpskoj politici.
Kada je stvar ovako postavljena, onda jeste čudno da imamo i nešto što se zove Ministarstvo sporta i omladine (ili obratno) jer se ne vidi šta bi to oni mogli da rade i da to utiče suštinski na sport u Srbiji. Akcija sređivanja stanja u srpskom sportu koja je trebalo da usledi ove godine nakon nove registracije klubova i saveza u APR-u nešto je o čemu se ne govori, a postoji zakonska obaveza da se neki postupci sprovedu. Sada bi trebalo da postoji bar spisak svih klubova i saveza koji deluju u Srbiji, pa da se na osnovu toga vidi ko je ko u srpskom sportu i sa koliko novca se finansira sport u Srbiji.
Dok se to ne dogodi, svedočimo onome što se dešava u stvarnosti: nekadašnji sistem školskog sporta koji je služio i da se deca ispravno razvijaju i da se budući sportisti pravilno selektiraju uništili su vlasnici raznih klubova i kampova koji su okupirali školske sale i terene pa može da „trenira“ samo onaj ko plati. Tako se dogodilo da u košarci, na primer, imamo Pravilnik o registraciji igrača kojim se omogućava da se potpisuju ugovori sa decom od deset godina, a da nema suvislog objašnjenja zbog čega je to tako osim da se omogući onima koji upravljaju „mlađim kategorijama“ da se dodatno obogate jašući na slepilu i gramzivosti roditelja. Nema studije ili objašnjenja kojim se pokazuje kako je to neko sa deset godina baš za košarku ili za bacanje koplja na primer, ali to ne smeta vlasnicima srpske košarke da naplaćuju deci svaki korak, da forsiraju onu decu čiji roditelji mogu sve da plate, a ne one koji su zaista „rođeni za košarku“. O tim stvarima se ne govori javno, ali se posledice vide: reprezentacija Srbije bila je prvak sveta pre deset godina a sada nije na nivou prosečne evropske selekcije i njen plasman na besmisleno veliko EP zavisi od rezultata drugih ekipa.
Odgovor na ovakva pitanja nećemo dobiti od Alise Marić, koja predvodi Ministarstvo sporta, jer njoj treba ceo mandat samo da se upozna sa svim užasima koji postoje u sistemu sporta u Srbiji. Ako ona ne može to da kaže, onda bi trebalo da odgovore oni koji donose odluke ili oni koji su izabrani da predstavljaju one koji donose odluke. Da li je to Vučić, da li je to Đilas (u ovom konkretnom slučaju) ili neko od njihovih potčinjenih, manje je važno; ako se nešto ne promeni, srpski sport će biti kao malinarstvo u Srbiji: snažan izvozni adut u sektoru primarne proizvodnje.
