Nova mafijaška generacija

Organizovani kriminal je oblik života koji se dade tumačiti ekološkim zakonitostima. Organizovani kriminal takođe je fenomen iz oblasti političke ekonomije i na njega se dadu primeniti osnovni ekonomski zakoni. Na primer, kad je ekologija u pitanju: svaka ispražnjena ekološka niša (stanište) nužno će privući oblike života svojstvene prirodi i karakteristikama te niše. Pritom će doći do konkurencije, takmičenja u kome pobeđuje jači oblik života, dakle onaj prilagodljiviji i efikasniji u penjanju uz prehrambeni lanac. Ekonomske zakonitosti u to takmičenje utkane su od početka, jer je o obliku ekonomije reč.

Dakle, kad neko veoma stručno ubije Gorana Mijatovića, odranije poznatog organima gonjenja, inače fudbalskog funkcionera (što je omiljeno zanimanje lica odranije poznatih organima gonjenja, a to je pak posebna priča koju svi znaju), a pritom pogine i telohranitelj (a šta će njemu telohranitelj, to niko i ne pita), to onda ima veze ili sa fudbalom ili sa narkoticima; teško da je nešto treće u pitanju. Isto je i sa onom pucnjavom u koju su bili umešani razni policajci, ali i lica sumnjiva na Republiku Srpsku: teško da je tu reč bila o osveti zbog nekog koškanja na nekom splavu; pre će biti da su tu neke velike pare bile u pitanju. I u tom slučaju telohranitelja do mile volje – i to aktivnih policajaca. Tu ulazi i treći segment: policajci koji rade na crno i na sitno za organizovani kriminal, fenomen poznat od 1991. Eto nam slike Srbije, hvala lepo: ekološke promene, ekonomski rast i pravna država.

Ali, idemo redom: da tako kažemo, zadate (prisutne i neizbežne) ekološke okolnosti nisu se promenile. Srbija je i dalje ključno tranzitno područje za narkotike i ilegalne putnike sa istoka na zapad, a za kradena vozila, oprani novac, oružje i cigarete u svim smerovima. Takav geoekonomski položaj čini Srbiju bogomdanom barom za razne vrste krokodila i to je – za sada – činjenica zadata i nepromenljiva. Vanredno stanje i akcija Sablja iz 2003. u velikoj meri su uspeli da „resetuju“ kriminalnu scenu Srbije, to jest da je vrate na neki razumno prihvatljiv nivo, pošto se organizovani kriminal ne može nikad uništiti do kraja; može se samo držati u nekim razumno prihvatljivim okvirima – koji su stvar datog sistema vrednosti u datom društvu. Ono što je važno jeste činjenica da su rezultati Sablje doveli policiju i državu uopšte u mnogo povoljniji položaj za buduću borbu protiv organizovanog kriminala. Tako je i bilo – donedavno.

Naime, po prirodi stvari pojavili su se novi igrači za starim stolom, a izgleda da su se i neki stari igrači vratili za sto. To je trebalo očekivati i policija je očekivala: to se vidi po stalnim zaplenama većih količina narkotika (60 kg heroina koliko pre neki dan), što svedoči o dobrom obaveštajnom radu i saradnji sa okolnim, takođe kritično važnim državama. Takve zaplene nikada nisu plod slučajnih kontrola carine. Srbijanski deo heroinskog puta ostao je u jednom trenutku, posle Sablje, nepokriven, prepušten stihiji (što bi rekli komunisti). U tu slobodnu ekološku nišu uletelo je više raznih kandidata, ali su uslovi tendera bili strogi. Neki kandidati bili su obaveštajno probušeni; neki nisu imali snage; neki su stekli naklonost preostale, a veoma važne infrastrukture u Srbiji. Neki, koji su se razbežali u Sablji, u međuvremenu su se pregrupisali, aktivirali ušteđevinu i postavili svoje zahteve kandidatima. Dolazi do novih koalicija i saradnji, jer se ne može dopustiti da najvažniji put heroina ka zapadnoj Evropi ostane bez nadzora, infrastrukture i putarina; a neko mora da snabdeva i lokalno, uglavnom stabilno i platežno tržište.

U toj, tranzicionoj, da tako kažemo, fazi, sredstva su grublja jer su investicijski rizici veći. Reč je o novim igračima sa neproverenim akreditivima. Pravila slobodne tržišne konkurencije surova su, nažalost. Sada nastupa period taloženja, dogovora i nove kartelizacije koja bi vremenom trebalo da dovede do tržišne stabilnosti iz najuspešnijeg perioda Zemunaca i JSO-a. Jedino da se nađe oslonac u državi, ali to je već stvar države.

OSTAVINSKE RASPRAVE: Tipična – i poučna! – ilustracija ovog fenomena je razvlačenje suđenja zbog ubistva Željka Ražnatovića Arkana, evo već skoro sedam godina od događaja, a na osnovu istog dokaznog materijala. Sada je ispalo da je Zvonko Mateović, Arkanov telohranitelj i ključni svedok koji je pucao i ranio atentatora – „nestao“! Letos je ubijen još jedan ključni svedok, bivši načelnik SUP-a Loznica Vojislav Jekić. Ubijen je takođe stručno i još nema ni naznaka da je policija ubicama na tragu. Jekić, koji je mnogo toga znao zahvaljujući pograničnom položaju svog SUP-a, navodno bi imao svašta da kaže o ulozi Radomira Markovića (bivšeg načelnika RDB MUP-a Srbije) i Andrije Draškovića, bogatog beogradskog plejboja i saradničke veze RDB-a u ubistvu Arkana. Jekić je, setimo se, po Arkanovoj pogibiji pobegao u Republiku Srpsku, u strahu za život; šta je on to znao? Ni Marković ni Drašković nikada nisu stigli do optužnice, mada je bilo osnova. Jekić je sada mrtav; Drašković se krije; glavni optuženi za ubistvo Arkana nestali su pred izricanje treće prvostepene presude u tom predmetu; to je već više nego sumnjivo. Izgleda da je neko nekome nešto tvrdo obećao.

U ostavinske rasprave spada i zversko ubistvo Zorana Vukojevića Vuka, svedoka-saradnika u procesu zaverenicima za ubistvo premijera Đinđića. Poruka je jasna i nema potrebe za objašnjenjima. Zanimljivija je, međutim, organizovana kampanja zastrašivanja koja je krenula po uobičajenim kanalima medijske podrške Zemuncima i JSO-u: evo opet odbeglih Zemunaca u Beogradu! Sada će sve da pobiju! Eto ih u kafiću, piju piće i zabavljaju se, niko im ništa ne može! Simovići, Vlada Budala, Sretko Kalinić opet ubijaju nekažnjeno itd. To je, naravno, besplatna, ali dobro ciljana propaganda. Slično je i sa najnovijom pričom na temu Ibarske magistrale: sada jedan od rodbine oštećenih odjednom nudi sudu spisak imena „pravih počinilaca“, sve izvinjavajući se optuženima. Ta priča nije nova: od početka tog nepotrebno dugačkog procesa sistematski se provlači priča o tome da su se direktni počinioci, oni iz JSO-a, Rambo i Glavonja, „žrtvovali“ na molbu Legije Ulemeka, a u „opštu korist“ i iz „patriotizma“. Sada, kad je presuda tim istim ubicama za atentat u Budvi i ubistvo Ivana Stambolića postala praktično pravosnažna, došlo je do panike, pa se pokušava sve što se može: spletke pre svega.

Što se političke ekonomije tiče, problem potražnje, ponude i tranzita narkotika kao privredne grane manje-više je u principu jasan. Ostaju druge privredne grane. Krijumčarenje ljudi, kako „belog roblja“ tako i mnogo brojnijih ilegalnih useljenika u Evropsku uniju, ostaje važna, ako ne i sve važnija industrija. Bez obzira na to što je krijumčarenje ljudi prioritet Evropske unije (odmah iza terorizma), ovde se i dalje na to gleda kao na manje-više sitnu priču, nešto za prekršajni ili opštinski sud. Zato je ta industrija bezbednija od narkotika ili oružja, takoreći „zločin bez žrtve“. Profitne stope su srazmerno manje (desetak evra po duši), ali je i rizik manji. Ponuda i tražnja, međutim, rastu, pa promet obećava. Slično je i sa drugim, manjim, industrijama lokalnog karaktera: zaštitni reket na malu privredu (ugostiteljsku pre svega, ali i drugu), građevinske špekulacije, falsifikati itd. Privredni kriminal je donekle drugačija priča, ali se primećuje zbližavanje, upravo preko privatizacije: izvesni umetnici, koji su počeli sa pištoljem u ruci, radeći za sve Službe, pa su nastavili sa lihvarenjem, sada preko raznih Miki Maus firmi iz Amerike i drugih mesta kupuju poljoprivredne kombinate, cele fabrike itd. Na to je upozoravala još ona prva „Bela knjiga“ iz 2001: novac se pere i reinvestira u građevinarstvo, nekretnine, stanove, poslovni prostor i – industriju, kroz privatizacione (pa i stečajne) malverzacije. Pritom se obezbeđuje politička podrška kroz donacije, priloge kampanjama, „patriotske“ gestove (a od kuma – škoda oktavija!), ktitorske statusne manifestacije itd. To što pametni kriminalci legitimizuju svoj oprani novac kroz razne investicije – nije sporno, kad je već tako. Sporno je što oni u svoje nove poslovne odnose unose svoje stare poslovne navike, jer im se može. Pa tu i tamo odleti neko vozilo u vazduh, izgori nešto, a neko osvane modar i srećan što je živ osvanuo. To je glavni problem Srbije sa njenim organizovanim kriminalom, a ne to što se amateri i korumpirani policajci međusobno tamane (što ima svojih prednosti, rekao bi Đorđe Balašević).