Noć i magla

Otvorite oči na sledećim predsedničkim i parlamentarnim izborima: kako je krenulo, jedan od predsedničkih kandidata lako bi mogao da bude Milorad Ulemek Luković, poznat i kao Legija (Marko, 5;9); njegovo pismo protiv Čumeta (Buha, Ljubiša; od ranije poznat organima gonjenja; videti „Surčinska grupa“ u publikaciji MUP-a Srbije „Organizovane kriminalne grupe i pojedinci“, Beograd, 2001) manje se bavi svetlim likom i delom tog kontroverznog bizmismena, a mnogo više patriotskim busanjem u grudi junačke, prenemaganjem nad sudbinom Srpstva u kandžama nove vladajuće garniture koju on nije zato doveo onomad na vlast itd. A od JSO-a tj. Crvenih beretki, lako bi mogla da ispadne i politička stranka; tim putem su i krenuli novembra 2001, kada su ono pravili oružanu pobunu; uostalom, ako je od Arkanove SDG ispala parlamentarna stranka, zašto ne bi i od Legijine JSO? Setite se samo njihovih političkih manifesta tokom te pobune, pa pročitajte ponovo Legijino pismo. Već se naziru i koalicioni partneri po političkoj (SRS, DSS itd.) i po poslovnoj (DS, SSJ) bliskosti; trenutno je mali problem u tome što su politički simpatizeri Crvenih beretki u sukobu sa njihovim poslovnim partnerima, ali nije strašno – ljudi su, dogovoriće se. Uostalom, sa ovakvim političkim programom sa sponzorima na koje su ponosni i sa pratećom logističkom podrškom, ta stranka i njen kandidat imaju sve šanse da odgrizu dobar deo biračkog tela svih sadašnjih parlamentarnih stranaka. Bilo bi tu nekakve istorijske pravde: Crvene beretke bile bi jedina politička stranka koja bi s ponosom navela Državnu bezbednost kao svog osnivača; za razliku od nekih drugih stranaka.

ZASLUGE I NEŽNOST: Ako se nekome ova pretpostavka učinila kao humor i satira, prevario se. Iz najnovijeg skandala „Čume–Duća–Legija“ sasvim jasno se vidi da o čemu je reč: Srbijom praktično vlada kriminalno-policijsko-paravojna nevladina organizacija koja sebi može da dozvoli sve – od trgovine narkoticima, preko otmica i iznuda, pa do izvršavanja ubistava po narudžbini. I tako godinama; zar je čudno što su stekli i političke ambicije? Naravno da su ih stekli, kada iza njih stoji desetogodišnja bliska veza sa, prvo, Državnom bezbednošću kojoj su bili potrebni, pa ih je pokrivala u svim poslovima, a zatim i sa odmetnutom, podivljalom, frakcijom Državne bezbednosti, koja veoma pragmatično koristi stečena prava i prednosti, čuvajući stečene pozicije na sve načine. Ti načini su: ucena informacijama stečenim u obavljanju službe; ponuda za ugrađivanje u unosne poslove iz kojih stižu pare bez roditelja; pretnja kao poslednji način, ultima ratio, za dovođenje k pameti neracionalnih političara, bogataša i drugih.

Reč je o polaganoj, ali sigurnoj izgradnji jedne formalne strukture moći; neformalno ta struktura postoji već dvanaest godina, ali u Slobino doba do formalnosti se nije ni držalo; sada je nastupilo neko legalističko doba, pak se valja prilagođavati. E, izgleda da je „gospodin Čume“ (kako ga zovu naši ministri) malo preterao u prilagođavanju jer se prvi ubacio u legalne poslove novcima čije je poreklo i dalje zanimljivo svima osim vlasti. Najnovija kratka i tužna istorija „gospodina Čumeta“ (za razliku od njegovog prethodnog srećnog perioda) taj problem najbolje ilustruje: prvo ga otruju, pa ga promaše, pa se on pametno udalji u neverničke krajeve, a na kraju mu dignu ceo posao u vazduh i još mu nađu heroin i ilegalno oružje u dućanu, kao da ovih dvanaest godina nisu znali da šta tamo ima i odakle „gospodinu“ tolike pare. Uostalom, ponavljamo, dan-dva posle vatrometa u Zemun Polju pola Beograda je znalo čija je stručna ruka postavljala eksploziv. To se danas vidi golim okom, hvala lepo: koliko ima ljudi vičnih takvoj drskosti da zaustavljaju policijsku patrolu i drže je na nišanu dok se radnja ne obavi? Policijska patrola u ovom slučaju prepoznala je uniformu (bez oznaka), naoružanje, opremu i sredstva veze, pa je razumno zaključila da se u tu stvar ne petlja; ne za te pare i ne protiv ljudi za koje im je jasno da će ih pobiti kao pse, nekažnjeno, ako probaju da se petljaju; zar bi bili prvi? Indicije i osnove za sumnju postoje već celu deceniju; otvoreno pismo „gospodina Legije“ (Dušan Mihajlović) objašnjava celu priču; vrh političke vlasti DOS-a u Srbiji uvek će imati nežnosti za „gospodina Legiju“ i njegove „patriotske zasluge“ i nežno će ga ukoriti ukorom razrednog starešine. Tek je Dušan Mihajlović u utorak uveče na TV Studiju B uspeo da izrekne da se njegova služba „bavi takvima kakav je gospodin Legija“; bavi se time da mu daje zaštitu jaču i bolje opremljenu od zaštite bilo kog od njih, osim možda Čede Jovanovića. Ko je, dakle, ovde vlast, a ko se trudi da se vlast ne iznervira ili rastuži, pa šta ćemo onda? O kakvom trudu je reč?

Evo o kakvom: na drugi dan Sv. arhanđela Mihajla, dok ih još nije prošao mahmurluk od proslave Dana bezbednosti koji više ne pada na 13. maj, a još ne pada na jedinog pravog sveca, Sv. apostola Tomu (19. oktobra, valjda) koji je jedini tražio da Hristove rane i pipne, jer kao iskusan kriminalista nije verovao na reč, razrešen je dužnosti Andrija Savić, v.d. načelnika Bezbednosno informativne agencije (BIA) Vlade Srbije. Smena je bila iznenadna i ne baš dobro vremenski podešena. Naime, iz okolnosti da je dan ranije dr Savić povlačio neke važne kadrovske poteze, a iste večeri držao protokolarni govor na toj pogrešno odabranoj policijskoj slavi, jasno je da nije znao da će sutradan biti smenjen; da je znao, govorio bi drugačije. Posle se pojavilo tumačenje da kako mu je, eto, baš iscurio šestomesečni mandat; niko ne može da se seti kad je bilo rečeno da je čovek postavljen kao vršilac dužnosti na šest meseci. Onda su počele spekulacije: te smenilo ga zato što neće da uhapsi Šljivančanina (kao da mu je to posao…); te nagazili ga Amerikanci zbog saradnje s Hagom; te preterao sa čistkama u Agenciji; te nije dovoljno čistio; te jeste dovoljno čistio, ali pogrešne ljude itd.

E, sad: na jasno pitanje – imaju li nešto sa smenom Andrije Savića – Amerikanci su izjavili (striktno bez navođenja izvora!) da ne samo što nemaju ništa nego i da im je objašnjeno kako je taj američki ugao ubačen u priču „da se Legija ne bi naljutio“ zbog smene svog čoveka Bracanovića (zamenik načelnika BIA koji, kaže ministar Mihajlović u utorak uveče, „ide u paketu sa načelnikom“, je li). Taj Bracanović bio je oficir bezbednosti u JSO-u za Legijinog vakta, pa su ga progurali za zamenika načelnika Državne bezbednosti – baš nekako posle oružane pobune JSO-a u novembru 2001, a inače prolazi i kroz slučaj Ibarske magistrale, po prirodi stvari. Naime, njegov posao bio je da spreči korišćenje jedinice za naručena politička ubistva. Hvala, dovoljno: šta će biti ako se Legija – daleko bilo! – „naljuti“ jer mu je smenilo bivšeg zamenika?

PLODNA RAVNICA: Ako se o Legijinim nežnim osećanjima već vodi toliko računa, moraju se imati u vidu i osećanja njegovih prijatelja, jer ako je Duća tužan, onda će se i Legija rastužiti, a to nikako nije dobro jer se završava većim prekršajima javnog reda i mira s velikom materijalnom štetom, telesnim povredama, ometanjem službenih lica u obavljanju poslova i zadataka iz oblasti bezbednosti itd. Duća (Spasojević Dušan, od ranije poznat organima gonjenja, vidi istu publikaciju MUP-a Srbije), zvani i Šiptar, potiče iz iste plodne surčinske ravnice kao i njegov kum i bivši prijatelj Čume; jedan je (uz Čumeta) od rekordera u broju krivičnih prijava koje su završile u košu javnih tužilaca; prolazi kroz budvanski atentat na Vuka Draškovića i kroz otmicu Miškovića od Delte; najmanje to. Istraga protiv njega u slučaju Miškovića propala je „tehničkom omaškom“ policije, jer se neka dlaka za DNK analizu „izgubila“, pa su ga oslobodili, a budvanski slučaj ionako nije odmakao od početka združenim propustima srbijanske i crnogorske policije.

E, sad: ko bi se našao u kolegijalnom odnosu nego dva organizatora atentata na Vuka Draškovića? Dva se sokola pogledaše u oči i – gotovo prijateljstvo. Tu treba uzeti u obzir i, hm, kako da kažemo, ovaj, sentimentalne uglove o kojima nećemo mnogo… „Gospodin Čume“ tvrdi da njegovu suprugu, gđu Ljilju, u privatnom zatvoru drže Duća i Legija, sve igrajući šaha sa dr Šešeljem, od svih ljudi, i da je primoravaju da piše skandalozna pisma novinama. Priča ne deluje najuverljivije; uostalom i Trojanski rat (vidi: Homer, Ilijada) počeo je na sličan način… Naime, gđa Ljilja Buha prvo piše jedno, a posle ide u tužilaštvo da objasni kako nije to mislila, nego je „htela da privuče pažnju“. „Pažnju“ je svakako „privukla“, upravo odande odakle je i trebalo.

Pogledajte samo reakcije stranaka: DSS seiri jer se zna da ko je, kako i zašto išao u Surčin da se njuška sa Čumetom; DS uzima Čumetove detonacije najozbiljnije i Čeda Jovanović ih vidi kao otkrovenje; Vladan Batić ih uopšteno eksploatiše; Voja Šešelj kaže da jeste igrao šah, ali sa Čumetom, mada na kaže zašto; Pelević tvrdi da ne poznaje nikoga (naravno da ne poznaje Legiju jer se ovaj kasnije pojavio u Arkanovoj ekipi, kad je Pelević već bio izbačen iz stroja); Dušan Mihajlović i Zoran Đinđić presrećni su, jer su piljarice na srbijanskoj krvavoj pijaci počele uzajamno da se olajavaju, pa se u tome možda nađe i neki „dokaz“ za nešto što do sada nismo mogli naći, iako je ceo Beograd o tome pričao. U celoj toj stvari Doktoru Svih Nauka, Zoranu Đinđiću, ne bi trebalo da je lako (mada niko ne zna kako mu je, u stvari; takav neki čovek…): ipak je on „gospodina Legiju“ glamurizovao i napravio „herojem 5. oktobra“ i spasiocem Srbije, što ovaj sada bestidno eksploatiše u panici koja ga je uhvatila kada je Čume rešio da propeva – kao da mu je preostalo nešto drugo, kad su ga već ovako temeljito uradili.

Stvar se, dakle, razvija ne može bolje biti: vrh Državne bezbednosti ili BIA (zovite tu nevladinu organizaciju kako hoćete) smenjuje se svako malo; kadrovska politika je zanimljiva (Bracanovića na mestu zamenika nasleđuje Goran Živaljević, koga izvestan bračni par optužuje za krivična dela protivpravnog lišenja slobode, zlostave u službi itd. krajem 1999, u najzanimljivija vremena) i sasvim postmoderna: malo Gorana Petrovića, malo Andrije Savića, ali pod uslovom da se ništa ne menja. Mora biti da su i jedan i drugi pali zato što su probali nešto da promene – ili zato što nisu hteli baš ništa da menjaju; oba pristupa podjednako su opasna. Tu priliku koristi već pomenuta podivljala frakcija Službe: ni tamo ni ‘amo, a mi radimo dalje kako smo navikli, kao pravi patrioti, mrtvi, a naročito živi, komandanti (to jest ja, Legija, da se razumemo, a ne Arkan), vojnici, rodoljubi, sponzori i već sve to, da ne citiramo dalje pismo „gospodina Legije“.

Misli li bilo ko trezan i normalan da se desetine ubistava, od Belog do Stambolića, nisu za ovih godinu i po mogla rasvetliti, jer „nije bilo dokaza“? Ne misli, jer je to uvreda za zdrav razum i elementarnu inteligenciju. To što se sada Čume i Legija uzajamno gađaju govnima ne znači ništa, jer se i o jednome i o drugome, a bogami i o trećima i četvrtima, sve znalo još pre petooktobarskog prevrata; ova javnost još jednom je žrtva primitivne miloševićevske manipulacije.

Ovaj skandal pruža lažnu nadu, koju Đinđić i Mihajlović zdušno potpiruju, da će se nadoknaditi ono što je trebalo učiniti kad je pao sumrak na dan 5. oktobra, bez obzira na novostečene saveznike koji su Doktora Svih Nauka tako impresionirali (vidi Đinđićeve pohvale Legiji). U toj – dovoljno dugoj – noći trebalo je raspustiti Državnu bezbednost i početi praviti novu (samo bez dosadašnjih umetnika, molim!); do danas bismo bili napravili sasvim novu i mnogo bolju Službu; bez trgovaca heroinom na veliko, bez plaćenih ubica, bez gangstera opšte patriotske prakse. Ali, šesti oktobar 2000. još nije svanuo, gospodo čitaoci. Pošto „noć i magla“ još traju, mogućnost učešća na izborima stranke Crvenih beretki i njihovog predsedničkog kandidata, „gospodina Legije“, javlja se kao verovatna, razumna i poželjna; barem ćemo znati gde smo.