Ništa bez Matijevića

Čini se da su političke igre namestile slučaj da je Petar Matijević, vlasnik i prvi čovek Industrije mesa „Matijević“, uhapšen u Novom Sadu 24. septembra, baš u sedmici kada je u publikaciji „Top 500 najuspešnijih firmi u Srbiji“ objavljeno da je njegova firma 2012. godine zauzela 8. mesto u državi po prikazanoj dobiti (3,8 milijardi dinara) i kada je utvrđeno da je po poslovnoj uspešnosti iza sebe ostavio i mnoga čuvenija preduzetnička imena, poput Miškovića, Bogićevića, Babovića, Mitrovića ili Kostića. Uhapšen je zajedno sa još sedam osoba, pod sumnjom da je u operaciji sa građevinskim zemljištem između 2007. i 2010. godine učinio krivično delo iz poreskog domena i zajedno sa drugim osumnjičenim licima oštetio budžet grada Novog Sada i Srbije za oko 1,3 miliona evra (136.185.874 dinara), a svojoj firmi pribavio imovinsku korist od 1,6 miliona evra (192.388.567 dinara). Istražni sudija je Matijeviću odmah, a ostalim vodećim osumnjičenima sutradan (posle odluke nadređenog organa), odredio pritvor do 30 dana.

Suviše indicija upućuje na zaključak da je Matijević, trenutno najuspešniji mesar, pa i samostalni industrijalac Srbije, uhapšen u sklopu ciljane političke ofanzive vladajuće koalicije u državi, a dalja istraga i medijska prezentacija ovog slučaja možda će ponuditi i odgovor na pitanje – ko je zapravo bio krajnja meta ove policijske akcije, a ko se tu našao kao „kolateralna“ žrtva, koja se nije mogla mimoići, na putu ostvarivanja nekog političkog interesa? I da li je taj politički interes bio pretežno „dnevne naravi“ ili, kao i neki drugi slučajevi, ima i „demonstracionu svrhu“ na duži rok?

Hipoteza o mogućem političkom karakteru ovog grupnog hapšenja dobija na snazi već pri prvom pogledu na spisak uhapšenih. Naime, u medijskoj prezentaciji ovog hapšenja, prvo mesto dobio je Borislav Novaković, visoki funkcioner Demokratske stranke, šef poslaničkog kluba DS-a u Skupštini Vojvodine, nekadašnji predsednik Skupštine Novog Sada (2000–2004. godine), pa potom potpredsednik Skupštine AP Vojvodine (2004–2008), a između 2008. i 2011. direktor Zavoda za izgradnju grada Novog Sada (kada je navodno i počinio krivično delo za koje se sumnjiči). Novaković je pritom poznat široj javnosti i po nekadašnjoj „Solunskoj aferi“ iz 2002. godine, kada je krivljen da je nekome ustupio poslaničku karticu za glasanje u Skupštini Srbije – dok je bio na službenom putu u Solunu.

SUMNJE: Ovom sociologu, koji je u politiku došao iz akademske sredine, a kome je Demokratska stranka iz nekog razloga 2008. godine dala uvek „klizavo mesto“ direktora gradskog trgovca građevinskim zemljištem u Novom Sadu, na teret se stavlja da je 2010. godine, jednim aneksom prethodnog ugovora o zakupu građevinskog zemljišta od 10 ari (iz 2007. godine) na uglu Futoške ulice i Bulevara Evropa, omogućio tadašnjem zakupcu Petru Matijeviću da preproda svoja (neiskorišćena) građevinska prava novosadskom biznismenu Vojislavu Gajiću, takođe uhapšenom istog 24. septembra, to jest njegovoj firmi „Aleksandar gradnja“. Matijević je tada, uprošćeno govoreći, ono što je tri godine ranije na javnoj dražbi obećao da će platiti oko 500.000 evra – preprodao za tadašnjih oko 2,5 miliona evra, a na takav aneks ugovora udaren je, kako tvrde iz DS-a, pečat sa faksimilom Borislava Novakovića. Tako je, prema policijskom saopštenju, izbegnuta nova licitacija za sporni plac, što je Matijeviću donelo protivpravnu korist od spomenutih blizu 200 miliona dinara – a Vojislav Gajić se, navodno, namirio tako što je na toj lokaciji izgradio hotel „Holidej in“ dva i po sprata viši od građevinske dozvole (zbog čega taj hotel, otkako se prošle godine u gradu ustoličila nova vlast, ne dobija dozvolu za otvaranje, mada je građevinski potpuno dovršen, a u njegovu izgradnju je navodno ukupno uloženo više od 11 miliona evra).

Oni koji brane Novakovića tvrde da on „taj predmet nije ni video, da ga on nije obrađivao, što tvrde svi svedoci“ (Bojan Pajtić, predsednik Vlade Vojvodine), a angažovani advokati smatraju da „ključni momenat“ bića eventualnog krivičnog dela – izbegavanje poništavanja ranijeg Matijevićevog zakupa i raspisivanje nove licitacije za sporno građevinsko zemljište – zakonom i nije sankcionisan. Dakako, sama po sebi nije kažnjiva ni znatna kapitalna dobit koju je u ovom slučaju izgleda ostvario Matijević, tim pre što on od Gajića i nije dobio žive pare, nego je tu bila reč o trampi atraktivne građevinske lokacije za više stanova i poslovnih prostorija „Aleksandar gradnje“, čija je realna tržišna cena uvek diskutabilna. No, policija očigledno smatra da je tada ostvarena zamašna „razlika u ceni“ između prodatog zakupa i kupljenog zemljišta za izgradnju. A svaka „proizvodnja“ velike razlike u ceni, naročito kada je reč o poslovima oko građevinskog zemljišta, koje po celoj Srbiji prodaju političari na čelu opštinskih „zigova“, izaziva sumnju da je ta „razlika“ kasnije bila predmet nelegalne „podele“ među učesnicima posla – što istražni organi dosad nisu uspeli da utvrde.

U Novom Sadu, inače, Petar Matijević i njegov vrtoglavi poslovni uspon poslednjih decenija nisu nepoznati ni građanima ni gradskim političarima. Naime, dobro je poznato da je on uspeo da osim klanice kupi ili izgradi ne samo niz prodavnica nego i nekoliko hotela u Novom Sadu („Vojvodina“, „Centar“ i „Aleksandar“) – što je dakako bilo dobro poznato i u samom ZIG-u, jer oni su mu za sve to davali dozvole. Naravno da nikom nije nepoznato ni to da je preko niza „glatko izvedenih“ akvizicija poljoprivrednih imanja obezbedio kontrolu nad agrarnom proizvodnjom na oko 22.000 hektara u Vojvodini, a pritom je doista stvorio moćnu klaničnu kompaniju u Novom Sadu sa oko 2400 zaposlenih i velikim udelom u trgovini mesom u Srbiji (kao i znatnim udelom u uvozu smrznutog mesa iz Kine i Argentine, preko Rumunije i Bugarske, koje se navodno koristi za prerađevine). Zašto se onda on našao u istražnom zatvoru povodom jednog, ipak, finansijski relativno malog „građevinskog slučaja“ kakvih ima na stotine po svim srpskim opštinama.

Objašnjenje koje kruži čaršijom, da su navodno Matijević i Todorić (iz Hrvatske) pozajmili Delti „kešovinu“ za plaćanje kaucije za izlazak Miroslava Miškovića iz istražnog zatvora, pa se sada Vučić, navodno, sveti onima koji su pomogli njegovom „arhineprijatelju“, nije potkrepljeno bilo kakvim javnim dokazima. Ova priča se možda naslanja na činjenicu da je Matijević od Miškovića pre izvesnog vremena kupio poznatu robnu kuću „Bazar“ u centru Novog Sada, kao i da je član poznatog poslovnog kluba „Privrednik“ u Beogradu.

RAZMENA PORUKA: Inače, sama okolnost da je u aferi sa gorepomenutom građevinskom transakcijom uhapšen i jedan funkcioner Demokratske stranke u Novom Sadu ne bi bila dovoljna da se ova policijska akcija okarakteriše kao „politički motivisana“, da to hapšenje nema dosta široku „političku pratnju“ drugih događaja. Prvo, hapšenje Novakovića, Matijevića, Gajića i njihovih saradnika obavljeno je 24. septembra – baš u danu kada je u Beogradu smenjivan gradonačelnik Dragan Đilas, pa je u većini novina bliskih državnoj vlasti vest o novosadskom privođenju grupe osumnjičenih bila dominantna na naslovnim stranicama. Kao da je trebalo malo smanjiti značaj čini se nedovoljno popularnog Đilasovog smenjivanja u Beogradu, a pritom poslati poruku da i njemu, kao i onim političkim sredinama koje nedovoljno brzo predaju vlast najpopularnijoj Vučićevoj partiji, sleduju i hapšenja, kad su „ionako ogrezli u lopovlucima“.

Izgleda da je Đilas tu poruku razumeo i tako, pa je već 26. septembra posetio zasedanje Skupštine Vojvodine o pokrajinskom budžetu i na stepenicama ovog zdanja novinarima rekao da je ovde došao „da bi dao podršku svima onima koji se na teritoriji Vojvodine, u Srbiji, bore za ljudska prava, nezavisne pravosudne institucije i policiju koja radi svoj posao, ne po naređenju političara, nego po savesti i dužnosti“. Istom prilikom je Bojan Pajtić, predsednik Vlade Vojvodine i Đilasov zamenik na čelu DS-a, izjavio da je nad Novakovićem učinjeno „zverstvo“, jer je uhapšen bolestan u bolnici (kasnije je policija saopštila da je reč o Jodnoj banji gde se leči reuma), te da se „političkim hapšenjima pravi dimna zavesa oko smene Dragana Đilasa“, a da se s druge strane „pokušava destabilizovati i skupštinska većina u Vojvodini“. Sudeći po novinskim izveštajima, Pajtić je branio samo Novakovića, dok Matijevića i Gajića izgleda nije spominjao.

Žestoka reakcija Bojana Pajtića na hapšenje Borislava Novakovića je logična – ne samo zato što su partijske kolege nego i zbog toga što su njih dvojica u suštini, gotovo dve decenije, bili ključni ljudi DS-a u Novom Sadu, a neki čak smatraju da je Novaković „stvorio“ Pajtića, kada se ovaj priključio DS-u. Bolje reći, Pajtić dobro shvata da je krajnji cilj „kriminalizacije“ demokratske vlasti u Novom Sadu i Vojvodini rušenje njegove pokrajinske administracije i raspisivanje prevremenih izbora u Pokrajini. Uostalom, ako se danas hapsi Novaković, smatraju naprednjaci, možda se sutra može uhapsiti i sam Bojan Pajtić, u nekoj daljoj razradi, na primer, afera oko Razvojne banke Vojvodine ili nekog pokrajinskog fonda za deljenje para.

U spomenutom nizu pratećih (i prethodnih) političkih događaja u vezi sa hapšenjem Novakovića, Matijevića, Gajića i saradnika, nemoguće je ne zapaziti (26. septembar) i ostavku Bogdana Pušića, zamenika načelnika Uprave kriminalističke policije (UKP), koji je vodio poznate istrage o 24 sporne privatizacije u Srbiji i koji je postao poznat posle hapšenja Miroslava Miškovića prošle zime. Kao što je poznato, Pušić je dao ostavku navodno zbog toga što ga niko nije zaštitio od kampanje koju je protiv njega vodio beogradski „Kurir“ „čitavih 28 dana, iz dana u dan“ (kako je sam rekao).

BOČNE VEZE: U nizu „Kurirovih“ optužbi da je Pušić navodno činio raznovrsne zloupotrebe svoje visoke policijske dužnosti, našla se i ona da je „štitio pajtićevce“ u Vojvodini, sprečavao njihovo procesuiranje i obaveštavao ih o opasnostima koje im prete – sve zbog toga što je njegova supruga kadar DS-a u Novom Sadu i što joj je obećano da će biti izabrana za pokrajinskog javnog pravobranioca. Navodno je Aleksandar Vučić, koordinator svih policijskih službi u Srbiji, povodom te ostavke rekao da će se sve optužbe ispitati, pa ukoliko se ništa ne nađe, Pušić može da nastavi posao. Jedino se ne mora ispitivati da je Pušićeva supruga Gordana Pušić izabrana na spomenutu visoku pokrajinsku funkciju pravobranioca. To je učinjeno upravo na sednici Skupštine Vojvodine od 26. septembra, onoj kada su Đilas i Pajtić protestovali zbog hapšenja Novakovića. Gordana Pušić je doista bila u novosadskoj ekipi DS-a, a između ostalog, bila je i savetnica direktora Fonda za kapitalna ulaganja (Fonda čiji se krediti, izgleda, policijski istražuju već duže vreme).

Ako se vratimo „portretu“ Petra Matijevića, koji treba ovde da oslikamo, možemo se posle svih ovih „političkih digresija“ ponovo upitati nije li se on ovde našao samo kao „kolateralna žrtva“. Jer, bez obzira na to što je verovatno bio u dobrim poslovnim odnosima sa vojvođanskim političarima, koji su već dugo na vlasti u APV, drugo šta ga ne vezuje isključivo baš za Demokratsku stranku i njenu načelnu ideološku orijentaciju. Uostalom, spomenuti plac za ukleti hotel „Holidej in“ zakupio je relativno povoljno na aukciji, ali neki kažu da ga nikad do kraja nije platio, još u vreme kada je na čelu novosadskog ZIG-a bio Igor Mirović, tadašnji funkcioner Šešeljeve Srpske radikalne stranke, a odnedavno ministar u Vladi Srbije. Mirović je gazdovao novosadskim ZIG-om u periodu kada je gradonačelnica bila njegova (ponovo) stranačka koleginica Maja Gojković. Možda je zbog toga, u danu kada su uhapšeni Matijević, Novaković, Gajić i saradnici, kroz novosadske kafane prostrujala primedba da ova grupa „nije na redu“, to jest da „nije problem što su uhapšeni ovi koji su uhapšeni, nego da je problem što Vučić prethodno nije uhapsio Mirovića i Gojkovićku, koji su koštali Novi Sad mnogo više“, zbog afere sa ukletom autobuskom stanicom ATP Vojvodine, zbog koje su građani Novog Sada štetovali daleko više nego sa ukletim hotelom „Holidej in“ sa pet zvezdica. Oba zdanja su građevinski završena, a zvrje prazna.

POČETAK SA DVE SVINJE: Petar Matijević, za razliku od mnogih drugih naših privrednika (i sa manjim kompanijama), bio je do sada relativno malo prisutan u javnom životu i prilično retko je govorio o sebi i svojoj firmi. Možda je to i zbog toga što mu je sin bio kidnapovan pre desetak godina, a za otkup je, kako su tada pisali tabloidi, morao da plati milion nemačkih maraka.

Na internetu i danas dominira njegov „zvanični intervju“ s početka 2011. godine, kada je rekao: „Da bi uspeo na bilo kom polju, čovek mora imati viziju. Ja sam je imao pre 45 godina čuvajući dve svinje koje su bile pravo malo bogatstvo moje siromašne porodice. Shvatio sam da bih bio bolje iskorišćen kada bi ih čuvao sto ili više. Od tada pa do danas fasciniraju me velike brojke. Visoka produktivnost, niski troškovi i optimalan kvalitet uz praćenje zahteva tržišta, osnova su svega. Svi koji misle i ponašaju se drugačije završavaju na smetlištu privrede. Mnogi me pitaju kada stati i uživati u plodovima svoga rada. Mišljenja sam da stajanja nema. Ja se najbolje odmaram dok žurim napred, a najvažnije u svemu je doneti odluku, pa makar bila i pogrešna.“

Tako je vlasnik kompanije „Matijević“ izneo svoj poslovni kredo u vreme kada je ostvarivao godišnji promet od 7,5 milijardi dinara, sa tendencijom stalnog povećanja. Inače, Petar Matijević je rođen u Kolašcu pokraj Knina, u porodici koja je potom kolonizovana u Sremske Laze, gde je, kako sam kaže, kao siromašan mladić sanjao svoju viziju. Većinu snova je očigledno već ostvario, jer se dobro snašao u tranzicionim vremenima, pa je od 1994. godine, kada je utemeljio svoju firmu, do danas stvorio doista respektabilnu i uspešnu kompaniju.

JOŠ VEĆI DUNĐERSKI: Osim klanice u Novom Sadu, sa pratećom mrežom od oko 140 prodavnica mesa širom Vojvodine i Beograda, Petar Matijević je uspeo da kupi i niz poljoprivrednih dobara dok su ona bila veoma jeftina – u Bezdanu, Bajmoku, Kovačici, Kikindi, Boki, Vršcu, Novom Kneževcu, Jaši Tomiću i Itebeju. Zbog toga kažu da je „nadmašio Dunđerskog“ obrađujući oko 22.000 hektara oranica, što svoje, što državne zemlje.

Ne pati baš mnogo od skromnosti, pa o svoj sposobnosti prilagođavanja promenama kaže: „Dvadeset godina rada i postignuti rezultati najbolje govore o mom prilagođavanju modernim tokovima i potrebama tržišta. Da nije bilo te moje sposobnosti kao i želje za usavršavanjem na svim poljima i uz primenu najsavremenijih tehnologija, uspeh bi sigurno izostao. Svakodnevno pratimo šta se dešava na terenu i apsolutno sve podređujemo i prilagođavamo našim kupcima i njihovim potrebama. To pravilo važi kako u klaničnoj industriji, tako i u ostalim preduzećima koja pripadaju kompaniji ‘Matijević’. Svima njima je omogućeno da uz najsavremeniju opremu, kvalitetnu sirovinu, racionalno poslovanje postižu zavidne rezultate i iskazuju dobit.“

Iz jednog drugog odsečka spomenutog intervjua može se naslutiti da je Petar Matijević bio i pod raznovrsnim pritiscima, to jest da su od njega mnogi tražili pare (da krajnje prosto prevedemo na direktan jezik ono što ovde citiramo): „Kada ste uspešni, tada taj uspeh mnogi znaju svojatati i tražiti deo nekog svog doprinosa, obaveza je veoma puno, sistem vas ne prati i ne pruža podršku, naprotiv – usporen je, inertan, nefleksibilan i vi se morate boriti s nazadnim idejama i biti čak i sankcionisani jer idete ispred vremena. Rezime bi bio i odgovornost i rizik na putu uspeha su veliki, ali verujte kad se osvrnete na postignuto, zadovoljstvo je znatno veće.“

Okolnost da je osumnjičen u jednom, kako vidimo, politički zamršenom, a pravno zasad labavom procesu, možda ne znači da su za Petra Matijevića i njegovu firmu došli crni dani. Uostalom, priča o novosadskim hapšenjima 24. septembra, takav je utisak, medijski je „stišana“ u tabloidima već posle nekoliko dana. Ili je to samo pauza u političkoj ofanzivi koja čeka nove rezultate policijske istrage, da bi se scenario preuzimanja Vojvodine izveo do kraja, uz što manje gubitaka u sopstvenim redovima.