Niski udarci u čelo

Da li je neko poverovao u iskrenost osmeha Nebojše Čovića i Dragana Džajića sa sednice UO FK Crvena zvezda u ponedeljak, 28. januara, na kojoj je došlo do pomirenja ove dvojice, a sve u interesu kluba koji zastupaju?

„Zvezda je iznad nas“, rekao je Džajić novinarima po završetku sednice koju su neki nazivali Zvezdinom Osmom sednicom. Ipak, sve glave su ostale na ramenima zasad, a koliko će to trajati, videćemo u narednih nekoliko meseci.

Tuča, svađa, razmena mišljenja, ili nešto četvrto što se dogodilo na stadionu u Ulici Ljutice Bogdana u prošlu sredu munjevito je postalo vest i trač meseca. Od trenutka kada su SMS-ovi krenuli da kruže do prve vesti na portalu Sportal prošlo je dvadesetak minuta.

„Džajić udario Čovića i podneo ostavku“, javljali su glasovi sa stadiona, od kojih je većina čini se izašla iz telefona sportskog direktora Zorana Stojadinovića. Za dvadesetak minuta smo imali „aferu“ koja je dobro upoređena sa španskom serijom: braća koja se svađaju zbog novca, iskopavanje starih porodičnih trauma itd.

Kada su dolazili u Crvenu zvezdu pre dva meseca Džajić i Čović su izgledali kao ljudi dobre volje na istom poslu spašavanja onoga što je ostalo od nekada velikog kluba. Danas su dvojica rivala vođe dva tabora čiji će sukob ili do kraja raščistiti situaciju u Zvezdi ili je konačno ugasiti pred očima „milionske armije navijača“.

Odakle je počelo?

Kao i kod većine sukoba u životu, a kod ove Zvezde je to tek očevidno, sukob je oko novca. Neko bi mogao da se upita kog novca kada su „dužni ko Grčka“, ali i to je u ovoj priči kapital oko koga je trebalo da se pokaže ko je glavni u klubu.

Na Nikoljdanskim izborima u decembru 2012. godine za predsednika je izabran po drugi put Dragan Džajić, koji je sa tog mesta otišao u jesen 2004, a formalno u proleće 2005. godine. Pre toga je vlast u klubu preuzela Radna grupa, „krizni štab“ Aleksandra Vučića, koji je predvodio Nebojša Čović. Zbog svog angažovanja na „spasavanju“ kluba Vučić se nedavno javno izvinio građanima Srbije u programu RTS-a kao da je unapred hteo da se ogradi od onoga što će da usledi.

A usledilo je strateško nepoklapanje vizija Dragana Džajića i Nebojše Čovića, koji je u međuvremenu postavljen za potpredsednika kluba, koji zapravo ima ingerencije na polju konsolidovanja finansija ovog kluba. Džajić na mestu predsednika je greška, i to su svi mogli da znaju kada su ga zvali i nagovarali da se vrati: on je kao predsednik u prvom mandatu, od 1998. do 2004. godine, uspeo da zaduži klub za sumu koja danas izgleda nevažno, ali je ipak bila generator kasnijih povećanih dugova. I sam je više puta javno govorio da se on bavio timom, a manje time kako doći do novca i na koji se način novac troši. Otišao je ljut iz kluba jer se osećao izdanim od strane javnosti i navijača jer se žestoko bio sukobio sa trofejnim trenerom Slavoljubom Muslinom.

Kasnije, tek što se bio vratio na scenu, na mesto direktora selekcija FSS-a, tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić organizuje njegovo javno hapšenje koje će se pretvoriti u šestomesečni pritvor na betonu tamnice Centralnog zatvora u Beogradu. Jočić je bio isprovociran saznanjem da je Džajićeva žena Branka, zaposlena u javnom tužilaštvu, dostavila javnosti informaciju da je on kao tinejdžer hapšen zbog obijanja trafika. Navodno, to je bio razlog čitavog skandala oko privođenja Džajića i njegovog tamnovanja u CZ-u.

Postupak protiv Džajića se docnije rastegao i okončan je po formiranju Radne grupe za spasavanje Crvene zvezde kada je predsednik Srbije Tomislav Nikolić potpisao akt abolicije – koji se inače potpisuje za one koji su bili osuđeni. Uglavnom, Džajić se kao delimično rehabilitovan čovek vratio u klub sa pričom da želi da pomogne kako god je to moguće.

Međutim, nesporazumi su nastali iz neiskrenosti aktera ove tužne priče. Čović, koji je podigao vrednost brenda KK Crvena zvezda odličnim igrama tima u tekućoj sezoni, pojavljuje se kao neko ko zna kako da se uspešno nosi sa problemima u sportskim klubovima. On je „dokazani krizni menadžer“ i čovek koji treba da reši probleme.

Ali, pokazuje se, Čović nije čovek koji u poslu deli odgovornost: zato je trebalo da on rukovodi klubom, a da Džajić bude neka vrsta simbola na čelu kluba, bez operativnih obaveza i izvršne moći. S druge strane, kada je opet seo na mesto broj jedan u klubu, Džajić je verovatno osetio onu moć koju nosi ta pozicija i razumeo da kao predsednik on ima da se pita za važne odluke: od reprogramiranja dugova do dovođenja igrača.

Tako smo iz proklamovanih najboljih namera Aleksandra Vučića dobili podeljenu upravu i samo se čekao trenutak kada će sve da eksplodira: prvo su se sukobili oko sastavljanja izveštaja o načinu na koji se klub zaduživao – koji je pokazao da je dug počeo da raste upravo sa Džajićem, kasnije su se sporili oko visine plata za predsednika i generalnog sekretara – Džajićevog šuraka Miodraga Zečevića – Džajić je navodno tražio platu od 5000 evra za sebe i 3000 za Zečevića, a Čović to nije dozvolio već je rekao da svi rade kao volonteri do juna, i na kraju je „tikva pukla“ kada je Čoviću postalo jasno da Džajić preko Zečevića opstruira njegov rad i dogovore oko reprograma sa Borcem iz Čačka i platom za fudbalera Nikolu Petkovića.

Formacijski i formalno, Džajić je u pravu: po Statutu kluba on je kao predsednik neko ko upravlja procesima u klubu, ali to u ovom slučaju nije važno: on je trebalo da bude „engleska kraljica“ ili ikebana, a da ostale poslove vodi Čović. Doveden je u klub da bi ga se sačuvalo u statusu „legende“ pod uslovom da se ne meša u svoj posao i da prema javnosti i navijačima posluži kao „zona ublažavanja udaraca“, dok se iza Čović sa timom bori da odblokira račun i počne da vraća dugove. Pored toga Džajić je trebalo da shvati da ga neće pitati oko toga ko treba da bude trener, kog igrača dovesti, a kog prodati, da ga manje-više neće pitati ništa i da razume kako je Zvezda sada sirotinjski klub koji pokušava da preživi i da u tom smislu nikakvi nepotrebni troškovi neće biti tolerisani. Ovaj manevar Vučića i Čovića se već posle mesec dana pokazao kao neodrživ jer Džajić ne da da ga drže u saksiji i preko svojih veza i uticaja je pokušavao da marginalizuje uticaj sportskog direktora Zorana Stojadinovića i da dalje radi na dovođenju drugog trenera i pravljenju drugačijeg tima.

Ispalo je da Čović drži sve u svojim rukama, i on drži sve u svojim rukama – ali mu nije dozvoljeno da brzo donosi odluke, što ga je poprilično nerviralo.

Zbog toga je u prošlu sredu došlo do pokušaja pesničenja jer je obojici „pukao film“, a možda je čitava stvar napravljena da bismo videli Džajića u svetlu u kome nismo nikada do sada. On je čovek drugog vremena, briljirao je kada je Zvezda bila istinski državni projekat i kada je bilo moguće u torbi nositi novac za kupovinu fudbalera. Rezultat koji je napravio i koji je neponovljiv pravdao je takvo ponašanje, ali se pokazuje da „novo vreme traži nove ljude“ i da on teško može da zadrži gospodstvo „Zvezdinog dvora“, a da to u potpunosti ne uništi klub. Džajić je dugo vremena, s punim pravom, uživao status polubožanstva u srpskom fudbalu, status koji ni hapšenja i tamničenja ni propadanje kluba nisu mogli da poremete. Sada se našao u situaciji „Kraljević Marko drugi put među Srbima“ – ljudi ga se sećaju, ali im je jasno da on ne može da im plati račune.

Ako te račune može da plati Čović, koji ima druge interese zbog čega se prihvatio posla u klubu, onda će on i pobediti u ovom sukobu i ostalo je čini se da se Džajić još malko kompromituje u očima navijača jer će njihova naklonost odlučiti na kraju dana. Tako bar svi koji su u klubu misle, a tako misli i trener ovog novog Zvezdinog upravljačkog tima Aleksandar Vučić.

Dakle, legenda u ram, a dizgine Čoviću. Videćemo da li Džajić ima snage i umeća za igru u produžetku.

Otkud Goran Vesić

Nekadašnji zaista bliski saradnik ubijenog premijera Srbije Zorana Đinđića poslednju je deceniju proveo u ilegali. Ovaj pravnik iz Kraljeva, iz oficirske kuće, jedan je od onih koji su uz Demokratsku stranku bili od prvih dana. Još kao dvadesetogodišnjak se učlanio, prošao sve „strukture“ i „funkcije“, a najduže se zadržao na raznim mestima u Upravi grada Beograda i na pozicijama savetnika u Košarkaškom klubu KK, a donedavno i u FK Crvena zvezda.

Poslednjih je nedelja opet u centru pažnje jer se za njegovo ime vežu brojne kontroverze oko propasti FK Crvena zvezda: moglo bi se reći, kada bi čovek čitao različite forume i komentare na internetu, da je on doživljen kao apsolutni krivac za poslednje u nizu ruiniranje ovog kluba.

On se držao sve vreme po strani i tek se prošle nedelje oglasio intervjuom u „Danasu“ i nastupom u debatnom programu TV Pink 2 „Teška reč“.

Javnost je imala priliku da vidi čoveka koji se uvek držao na distanci od javnosti, ali ga je pratila reputacija čoveka iz senke koji vuče mnoge konce.

On za sebe kaže da je konsultant i bolesno zaljubljen u Zvezdu. Da nema nikakva privredna društva, da je osnivač fonda Ekotopija. Radio je u poslednjih desetak godina kampanje u regionu (u Crnoj Gori, Sloveniji, Makedoniji) i bio glavni savetnik donedavnog predsednika FK Crvena zvezda Vladana Lukića.

Pripisuje mu se odgovornost za „nedomaćinsko“ poslovanje i u KK i u FK Crvena zvezda za šta ga tu i tamo prozivaju tabloidi pričama da mu je kriminalistička policija na tragu.

Prošlog leta je u javnost izašla njegova prepiska sa sadašnjim predsednikom DS-a Draganom Đilasom u kojoj ga Vesić savetuje kako da pozicionira stranku kada je preuzme. Đilas se ogradio od toga, ali danas u svojim javnim nastupima koristi dosta od onoga što mu je Vesić napisao.

Imao je loše odnose sa Borisom Tadićem koji ga je javno nazivao Iznogudom DS-a, ali ni sa novim rukovodstvom nije našao zajednički interes pa se posle 23 godine povukao iz stranke objašnjavajući svoje razloge time da u DS-u više nema politike i da je to stranka rejtinga.

S. G.

GOVOR TELESA: Vidi-prste-Čović i vidi-prste-Džajić foto: tanjug