Nisam se dao pasjim sinovima

Duško Vujošević danas živi u Rumuniji, šef je stručnog štaba u košarkaškom klubu Kluž za koji kaže da je ambiciozan klub u kojem može ozbiljno da se radi. Tri puta nedeljno ide na dijalizu. Problem sa bubrezima je došao kao posledica dijabetesa dva. I, kao što mu treba dnevna doza insulina da bi živeo, treba mu, kao i svakom zavisniku i dnevna doza košarke.

Pre nego što počnemo ozbiljan razgovor, pitam ga šta trenutno čita. „Čitam Hanu Arent, ’Ljudi u mračnim vremenima’“, kaže. I razgovor ipak postaje ozbiljan.

Pričamo o JSD Partizan, o tome kako je i zašto oteran, o mašineriji ove vlasti, o Aleksandru Vučiću, o kritici koja je važna čak i kada se ne čuje dovoljno, o lažima i istini koja ima preimućstvo u tome da ne mora da bude konstruisana, već jednostavno postoji. Govorimo o današnjem vremenu i o svevremenoj umetnosti, o Velikom Danilu Kišu i o važnosti posvećenosti. O Kosovu i bitkama, izgubljenim i dobijenim.

VREME: Kakva je sudbina društva u kojem je onaj koji kritikuje vlast neprijatelj? Mada je sudbina pogrešna reč, jer navodi na nešto dato, a ne izabrano.

DUŠKO VUJOŠEVIĆ: Tom i takvom društvu preti totalni sunovrat. Ali koliko pratim, stvari se ipak menjaju. U jednom trenutku kritika je, iz straha, potpuno izostala, svela se na retki incident. Ali sada ima dosta ljudi koji pametno i hrabro kritikuju ovu vlast. Ta kritika je oštra, odnosno srazmerna uzroku i dešavanjima. S jedne strane, postoji tendencija vlasti da bi bilo idealno da niko ništa ne priča, da smo deo jednog zatvorskog društva gde će svako ćuteći da „radi svoj posao“. S druge strane, značajan je otpor takvom ponašanju. Možda eho te kritike dovoljno ne odzvanja, jer su mediji kontrolisani i sprečavaju da on stigne do većeg broja ljudi, ali to ne govori ništa o broju onih koji kritikuju.

Mislite li da je taj porast kritike nagoveštaj neke veće promene ili, jednostavno, da se prešla mera trpljenja?

Postoji veliki broj ljudi koji ne mogu da ćute, koji imaju građansku svest i samopoštovanje. Što kaže Kiš, bolje je biti u miru sa samim sobom nego sa celim svetom. Mislim da su ti ljudi najpre vođeni time, potrebom da budu u miru sa samima sobom i ta njihova kritika nije podstaknuta nekim interesima druge vrste, već uprkos njima.

Početkom januara ogradili ste od intervjua za portal Mondo jer je, kako ste kazali, razgovor cenzurisan. Šta je sve izbačeno?

U to vreme je trener KK Partizana, Trinkijeri, u jednom latinskom kontekstu dao udvoričku i nekritičnu izjavu kako Srbija ima sreću da je njen predsednik veliki sportaš. Ja sam kazao u tom intervjuu da tako nešto nije izrečeno neoprezno, već je reč o strancu kome je majka Dubrovčanka i koji jako dobro govori srpskohrvatski, koji je dobar trener i pametan čovek i svaku izjavu daje u funkciji, a ovu je dao kako bi dodatno učvrstio svoju poziciju. Prvo sam rekao da Aleksandar Vučić nije velik sportaš, kao i da je njegovo najveće sportsko dostignuće što je lupio rampu onom klincu od desetak godina na otvaranje neke sale. Ali da jeste ljubitelj sporta i neko ko koristi ljubav naroda prema sportu za svoje manipulacije. Međutim, on je ljubitelj jednog drugog sportskog društva. I da ne priliči da takve pohvale idu njemu, pogotovo iz Partizana, prema kom je činio velike opstrukcije. Kao i da se vrhunski sport finansira mimo bilo kakvog organizovanog i izgrađenog sistema institucija, već u skladu sa njegovim ćefovima i afektima.

Čitala sam pre neki dan Hanu Arent, koja kaže da dokle god postoji činjenični sklop kao celina, laž će se na koncu sama od sebe raskrinkati, ali problem nastaje kada su činjenice bez problema osporene jer se tako teži uništenju samih kategorija istine i laži u našem poimanju sveta i njihove važnosti. Kako se obnavlja sam činjenički sklop?

Naš Užičanin Stiv Tešić je uveo termin post-istina. To je globalna stvar s tim što je ovde – zbog građanskih ratova, teške ekonomske situacije, političara koji se ponašaju kao da je politika biznis i u sadašnjoj teškoj situaciji veoma profitiraju – laž postala jedna vrsta nauke.

Marketing manipulacija, spinovanje, sve su to nazivi za dobro plasiranje laži i mogu da kažem da je Aleksandar Vučić vrlo obrazovan i talentovan po tom pitanju. Dosegnut je ozbiljan nivo konstruisanja laži sa veoma usavršenim mehanizmima. Ali opet, postoji istina koja ne treba da se gradi, koja jednostavno postoji… Naš narod kaže, u laži su kratke noge, a pored predsednika, ima i jedan čovek sa kratkim nogama koji je i bukvalno personifikacija svega najgoreg i laži.

Ali koliko god bile dobre te tehnike i sofisticiran način na koji se neistine svakodnevno plasiraju, koliko god se dešavanja objašnjavaju u kontekstu lažnih okolnosti i lažnog značenja, koliko god se uspešno prikrivaju afere, ja znam da će ta laž izgubiti bitku sa istinom. Ne sama po sebi i spontano, moraju se stvoriti okolnosti da se ona sagleda, ali će laž izgubiti.

Vidite li neke sličnosti između odnosa države prema sportu i prema medijima? Ili, hajde da kažem, prema JSD Partizan i prema nezavisnim medijima?

Viktor Frankl u knjizi „Zašto se niste ubili“ opisuje iskustva u koncentracionim logorima i govori da je u najtežim situacijama za čoveka bilo primera i najvećeg ljudskog herojstva – da se zadnji zalogaj i opušak podeli sa drugim zatvorenicima. Ali u istim tim situacijama, bilo je i primera najstrašnijeg ljudskog ponašanja, denuncijacija sapatnika, kažnjavanja, tuča… Bez obzira na situaciju, kaže on, čovek je slobodan da bira svoj način ponašanja u toj situaciji. Teška situacija je samo teži test karaktera, a ne alibi.

Što se tiče štampe, volim NIN i Vreme, kupujem Danas, zato što tu rade novinari. Pravi. Ja ne znam kako se ovi drugi osećaju, ovi koji ne pišu ono što vide, kako zadržavaju samopoštovanje. Slobodni mediji su ugroženi u ekonomskom smislu i tu može da se napravi paralela sa JSD Partizan, sa sportom. Jer osim fudbala – a i njega kod nas sponzoriše država, što je naopako jer u svim zemljama on može da funkcioniše na osnovu zarade koju bi trebalo realno da ostvari – drugi sportovi u Evropi nisu komercijalni, čak ni košarka, a kamoli rukomet ili vaterpolo. I država bi trebalo da ima sistem finansiranja vrhunskog sporta jer za njim postoji potreba. Nije profitabilna ni kultura, ni zdravstvo, ni školstvo (osim Megatrenda), a tako nije ni sport. Ali je bitan za elan i predstavljanje nacije, u genima je čoveka potreba za igrom. Neki antropolozi čoveka zovu homo ludens. Država bi trebalo da ima potrebu da fizičko vaspitanje bude na mnogo većem nivou, da se formira zdrava nacija što je jeftinije nego lečiti posledice bolesti. A i cela nacija se oseća bolje, makar i iracionalno, kada reprezentacija pobedi ili Đoković osvoji Australian Open, a i pola nacije se oseća bolje kada jedan od klubova napravi uspeh. Svoditi sve na „hleba i igara“ nije duboko razmišljanje. Od antičkih vremena, bavljenje sportom nema negativni predznak. Čujem vrlo pametne ljude koji kažu da treba ukinuti finansiranje sporta. Možda fudbala, ali sporta… To je kao da kažete da treba ukinuti finansiranje kulture ili zdravstva. Naravno, ono bi, kada je reč o sportu, moralo da bude srazmerno prioritetima i rezultatima, a ne da bude ad hoc i na nečiji ćef.

Naše tržište je malo, potreba za reklamom nije realna i velika državna preduzeća, ali i privatna, rade i ulažu na mig politike. I reklama je najčešće model kroz koji se plasiraju sredstva tamo gde politika hoće. Isto je i u novinarstvu – prestanete da dobijate reklame, a onaj koji se reklamira kod vas dobije poresku policiju. U tom smislu postoji sličnost. Meni je drago što u Partizan još dolaze igrači. Kad se boriš, moraš da biraš front na kojem se boriš. Oni ipak znaju, bez obzira na trenutnu naprednjačku okupaciju Partizana, da je to klub koji ima časnu prošlost i gaji partizanski moral.

Jeste li vi zadovoljni frontovima koje ste birali? Da li je moglo biti drugačije?

Lako je moglo da bude sasvim drugačije. I bila je namera sa one druge strane da bude drugačije. Ali svako ima svoj karakter i uslove pod kojima može da održi svoje samopoštovanje. Luksuz je danas imati stav i ponos, a ja sam platio porez na luksuz, pre svega, u zdravlju.

Ali ne smatram se žrtvom. Od gnjide može da postane samo vaš, bez obzira kakve su okolnosti u kojima se razvija, a sokolu možete potkresati krila, ali će ostati soko. Čovek u težim okolnostima pokaže karakter i pokaže koja mu je „tačka topljenja“. Celokupni život, geni koje nosiš, porodica, sve to razvije sistem vrednosti u čoveku. Znam koliko me je koštalo moje ponašanje i ne smatram da sam izgubio rat. Izgubio sam bitku jer sam je vodio sa čovekom koji ima sve pozicije moći i koji je porobio sve instrumente vlasti. Takva bitka nije mogla da se dobije, niti se tu radilo o budalastoj proceni da može. Već je morala da se vodi. Znam da me je koštala, međutim, znam i koliko bi me koštalo da je nisam vodio. Ne volim te priče o velikim žrtvama. Žrtva je i onoga novinara koji se sveo na moralnog gmizavca. Ne volim kada se kaže da se u sportu moraju podneti velike žrtve. Koje žrtve? Pa nema lepšeg posla na svetu i privilegije nego baviti se sportom i imati za zanimanje ono što voliš. Kakva žrtva? Što nećeš izaći na splav i napiti se? Pa ako je to žrtva i ako je to nekome cilj, zaista i ne treba tu žrtvu da podnosi. Čovek mora da bude potpuno posvećen onom čime se bavi, što ne znači da život treba da svede isključivo na to i da se odrekne nekih normalnih zadovoljstava.

Može li kod igrača da se izgradi ta strast i posvećenost ili je to sa čim dođu određujuće?

Može. Upravo taj Partizan, on nikada nije bio privilegovan, a pogotovo od kada se raspala Jugoslavija. I Jugoslovensko sportsko društvo Partizan je uprkos činjenicama i kontra vetru uvek funkcionisao i dugo vremena postizao uspehe. I dolazili su neki ljudi koji su donekle bili svesni toga, navijali su za Partizan, trpeli neredovnost plata koje nekada nisu ni isplaćivane, pa su morali da razviju partizanski moral, askezu, inat i osećaj za pravdu.

A kako se gradi posvećenost?

Mi smo naporno radili na terenu, radili preko bola, što nije karakteristika tela već karaktera. Hteo sam da svaki igrač, kada se završi trening, bude bolji nego kada je trening počeo. Učio sam ih da je potreban karakter da se stekne fizička spremnost – koja je jako bitna, a za koju su bili zaduženi kondicioni treneri Vladimir Koprivica i Petar Zimonjić – ali i da između treninga ne rušiš ono što na treningu izgradiš.

Pokušavao sam da od njih napravim neku vrstu elite koja ode u pozorište, koja čita. Nije išlo lako, ali na kraju, dva posto svih ljudi čita, pogotovo je to retkost kod mlađih generacija koje nemaju koncentraciju. Borio sam se za to. Kod nekih, kod Tepića, Lučića, to je postalo nešto njihovo, usvojeno, nešto što shvataju kao deo svojih prednosti i ističu. Lučić na pripremama reprezentacije kaže: „Mi smo iz Partizana, mi čitamo“. A neki, iz drugih sredina, rasli su i razvijani u uverenju da čitati nije dovoljno muški, gajili su kulturu da onaj koji ne pije, taj je p… Pokušavao sam da napravim drugačiji kult sportskog života, nemoj da se napijaš, nemoj da se tetoviraš, uđi kompletno u imidž sportiste.

A i kada naporno trenirate, ne volite lako da gubite. Nekad sam hteo napornim treningom da ih izvedem iz svežine, da bi se velikim brojem ponavljanja razvila automatizacija. Svi pokreti u košarci su stečeni refleksi, stiču se ponavljanjem, a gube se prestankom ponavljanja. A i naporni treninzi su važni da bi imali potrebu za odmorom, da ne bi vilenili i ponašali se, što kaže jedan moj bivši prijatelj, kao zumbuli. Izazovi su veliki, rano dođu do para, do popularnosti, slava je teška i mnogi im govore: „Treba da se živi“.

Moj veliki prijatelj Sinan Gudžević je napisao knjigu – zbirku kolumni za koju je prošle godine dobio nagradu Mirko Kovač – o sportu i smrti „Maksimir i Mirogoj“. Deo o smrti se zove – „Demon po imenu sutra“. Nikada ne znaš šta ti sutra donosi, Kobi veče pre leta helikopterom nije znao. Ali ako ti je danas i poslednji dan, treba da ga provedeš kao čovek, a ne kao svinja valjajući se po blatu. Ja sam sebe gradio na jedan težak način, učeći psihologiju i košarku, određivao koliko moram dnevno da čitam i vremenom sam izgradio svoj koncept. Pa sam u sklopu toga pokušavao da formiram igrače na taj konceptualni način. Gnjida izađe u vaš, a lavić nosi gene velikog lava, ali ga treba uobličiti.

Kažete da treba ući u bitku, čak i ako znamo da ćemo je izgubiti, odnosno da je sam ulazak u tu bitku izvesna pobeda. A kako vam izgleda bojkot izbora, kao povlačenje ili…?

U ovim okolnostima mislim da je bojkot najbolji način borbe. Režim je napravio savršenu mašinu sastavljenu od mnogo ljudi koji imaju interes da oni ostanu na vlasti, jako puno kriminalaca koji su pušteni iz zatvora i kojima je omogućeno da bez posledica rade svoje kriminalne poslove i da enormno zarađuju, uz obavezu da kontrolišu deo birača. Zatim, svaka stranka koja je dobijala na izborima, dobijala je i na ogromnoj masovnosti. Nijedna kao Srpska napredna stranka, ali se to dešavalo i ranije. Ljudi prilaze pobednicima jer hoće sinekure. Druga stvar, radi se o velikoj količini novca. Na Zapadu, kao što kaže Zagorka Golubović, oni koji imaju pare dolaze do moći i pozicija, a ovde se iz političkih pozicija pravi značajna finansijska moć. A ovi sada su mnogo opasniji nego što su bili komunistički rukovodioci koji su mislili da su večni i koji su se zadovoljavali time da se pojede pečenje, da se „ima sekretarica“ i vikendica.

Količina novca koju sadašnji vlastodršci uzimaju je neverovatna, tolika da se normalan čovek pita: „Šta će ti to, obezbedio si deset generacija! Koliko novca je dosta novca?“ Nije im problem ni da kupe svakog ko je na prodaju. A prisila putem tih kriminalaca, Sandokana, koji su pod njima, pogotovo u manjim gradovima, ogromna je. Zatim je tu medijska blokada, gde se ne radi o tome da ne idu prave, već o tome da idu lažne informacije koje konstruišu Potemkinovu stvarnost. Napravljena je savršena mašina koja proizvodi ovu vlast i ja u tome neću da učestvujem. Bojkot je u ovim uslovima način borbe da se iznude bolji preduslovi, manja medijska blokada, makar kada je reč o javnom servisu. Ali čak ni ne mislim da je to osnovni problem. Kada Martinović kaže u Skupštini: „Nama ovde nema života ako izgubimo“, mislim da nije dobra pozicija da moraš da ostaneš na vlasti da bi ostao u životu.

Trebalo je svojevremeno i da govorite i na prvom protestu, ali na kraju, od toga nije ništa bilo.

Mene su pozvali da pričam sa Mirjanom Karanović i Banetom Trifunovićem. I lomio sam se da li da govorim, ja sam bolestan čovek, dijalize na koje idem su ozbiljna stvar. Naljutila se i supruga, brine zbog mene, kaže dokle ćemo da budemo žrtve pobunjenog čoveka, tvoje građanske neposlušnosti i obaveze da kažeš šta misliš. I na kraju odem, uz svađu u kući i svađu sa samim sobom, dođem tamo i neki mladić nam saopštava da bi trebalo Mirjana i ja samo da budemo prisutni, a da ne govorimo. Kažem da mi ne pada na pamet i da sam došao da pričam. Branislav (Trifunović) se ne meša, Mirjana govori da ne može da snosi odgovornost da li će doći ili ne do incidenta, ja već insistiram da se obratim prisutnima. I onda oni meni kažu da imaju informacije od policije da je grupa navijača Partizana protiv toga da ja govorim. Pitam: „A vi mislite da rušite Vučića uz pomoć policije?“ Posle se ispostavilo da je bio neki strah od neke grupe navijača Zvezde, da je mene neko iz opozicije lagao. Tada sam shvatio da je tu već bila opozicija. Zovu me da pričam pa me sprečavaju. Verovatno je neko od tih nacionalista bio protiv toga da Mirjana i ja govorimo. Makar da su to rekli, nego: „Policija ima informacije…“ To je baš urađeno u naprednjačkom stilu.

I sad će neko reći da su svi isti.

Taj neko je onda budala. Naravno da nisu svi isti. A ovi što to kažu, racionalizuju svoj kukavičluk. Ćutaću jer su svi isti i neću ništa raditi, a lepo sam sačuvao svoje samopoštovanje i komfor svojoj deci. Što je Krleža govorio: „alibi male dece“.

Da ne pričamo samo o politici, šta za vas predstavlja umetnost? Otprilike znamo šta vam je košarka dala, pa i uzela, a koliko ima ulogu u zaštiti vašeg sveta?

Čulo za lepo se razvija. Sve je zaštićeno od nedostojnih očiju. Ušao sam prvo u svet knjiga, onda sam u tom vremenu shvatajući, kako je rekao Konstantin Kavafi u pesmi „Darije“, zaludnost veličine, postao svestan i toga da je znanje moć i težio sam za moći. A preko knjiga možeš da komuniciraš sa Senekom, s Markom Aurelijem, Aristotelom, da se skloniš iz svakodnevne banalnosti. Imao sam i prijatelje koji su se bavili galerijskim poslom, pa su počele da mi se sviđaju slike, pa sam od lepih došao do onih – mislim da se Lućio Fontana zove onaj italijanski slikar koji je cepao sliku žiletom da dođe do onostranog – svevremenskih. Moj zanat mi je dao da imam, dobro sam zarađivao, nisam kupovao jahte i kuće, već sam kupovao slike i od kuće pravio muzej. Tu je Tabaković, on je bio genijalna, složena ličnost, i njegova slika izgubljene stvari i jedna koju zovem porodica…

Arsen Dedić kaže: „Moj zanat mi je dao / Vrh, s kojeg ću pasti“, a onda „i još mi je dao / Poraze i časti…“

Svevremena umetnost relativizuje dnevne probleme, čini ih banalnim i svodi ih na pravu meru. Pikaso je govorio da je čovek ono što sakupi. Mada Pikaso nije bio neki čovek, ali opet je bio genije i umeo je da bude hrabar.

Nažalost, ta genijalnost ne mora da ima mnogo veze sa karakterom.

Mada, nekad i ima. Kod Kiša, recimo. On mi je među prvima. On je Veliki i kao pisac i moralno kao čovek, što to se oseća i u njegovim knjigama. I on nas uči da nam je u životu preostala samo hrabrost. Nije čest slučaj da se ličnost i način života tako poklapaju sa literaturom. I što kažu, mnogi su pisali sabrana dala, Kiš je napisao izabrana dela. Grobnica za Borisa Davidoviča je moja mantra. Ima onaj deo kada talentovani islednik u iskonstruisanom procesu mora da izvuče priznanje, a Novski se više ne bori za sebe već se bori za svoju biografiju, da posle 30-40 godina, kada se otvori to, bude jasno da je on bio junak i častan čovek. I taj neškolovani, ali talentovani islednik dovodi mladog čoveka sličnom njemu da ga isleđuje. Još je svež i nepotrošen od Gulaga i kaže mu otprilike da će tog mladog čoveka osloboditi ako Novski načini priznanje. A Novski shvata da je to on iz mladosti, prepoznaje te tragove tek skinutih naočara i on hoće da prizna da bi oslobodio tog mladića, ali mladi lav mu ne da. On intuitivno oseća šta je Novski razmišljao da učini, da je razmišljao da se preda da bi njega spasio i zbog toga što je sazdan od istog materijala, kaže mu: „Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima“. To je moja mantra, ja se nisam dao pasjim sinovima.