Ni slike, ni razglednice

Kao po nekom pravilu, čim treba da se pokaže da je Srbija kooperativna, i da čini sve i preko može, po pitanju saradnje sa Haškim tribunalom, ove naše službe se zapute put ustaničkog Valjeva da ‘vataju šta se da u’vatiti, ali za sada, kao po pravilu, slaba vajda.

Dakle, nije da toga nije bilo i ranije, jes’ da je đeneral Ratko, sve tamo do 2000. i neke, slobodno gajio pčele, cedio med, organizov’o pčelare po kafanama, veselio se, vele bezalkoholno, po svadbama, i druge radnje radio, ali đenerala se, kol’ko se zna, mnogo setili tek 2006, i od tada ga dva puta ‘vatali na valjevskom terenu. Čak mu specijalci, u Bobovskim Barama, kod Stava, ulazili i u pčelinjak, u kome ravno i tačno 200 plus jedna košnica, ali med bio oceđen, sve se završilo na veliko jok, specijalci, i drugi pripadnici, jedino našli đeneralovu sliku kod majora Cvetka, koji gaji pčele na istom terenu i isto ima baš 200 plus jednu košnicu.

SINA DARKA UPOZN’O: U ponedeljak što tek prođe, tačno 10. 11. ‘08, Valjevo jopet, i to u konkurenciji sa puštanjem u rad obilaznice oko Beograda, u konkurenciji sa svi ti predsednici, bila prva i udarna vest. Opsežan i sveobuhvatan plan pronalaženja i lociranja haških optuženika prvo uzeo da se primenjuje u Valjevu. I to ne po taj Medvednik, po te šume i gore, nego u predgrađu Valjeva, u Novom naselju, gde su porodična kuća i fabrika plastične stolarije braće Vidoja i Vlajka Vujića.

Vidoje, kako sam izjavio, krenuo na poslovni put, ali kad video da prema kući mu ide preko deset belih policijskih džipova, vratio se i stavio na raspolaganje. Žandarmerija, sa duge cevi, i specijalni istražitelji, bili u akciji skoro šest sati, pretresli fabriku, pretresli kuću, i otišli. Kako okupljenim novinarima nije bio dozvoljen pristup, po odlasku policije, šta bilo, rek’o Vidoje Vujić, sa bratom Vlajkom vlasnik firme „Vujić“. Vidoje izvadio rešenje koje mu uručeno na licu mesta, koje, kako pročito, potpis’o istražni sudija, još pročit’o, na taj papir, ime đenerala Ratka Mladića. Sve pretresli, šta su našli ne zna, dao izjavu da đenerala Ratka nikad nije upozn’o, niti sreo. Poznaje dosta ljudi iz vojske, družio se sa njima u lovu, možda ga oni znaju, on, niti ga zna, niti poznaje. Zašto kontrola kod njega, možda su doušnici zakazali, prošle godine upozn’o Mladićevog sina Darka, sa njegovom firmom Impakt poslovali, 800.000 dinara, to razne službe proveravaju još od avgusta i nisu našle ništa nelegalno, sve čisto.

Sa Lukom Karadžićem se zna 20 godina, i Momčilo Krajišnik mu bio u firmi, optuženog nikad sreo, niti poznaje. Sve pretražili, gledali slike, uzeli mobilni, 13 slika, na njima generali Pavković, Ojdanić, Krstić, sve iz lova ili druženja. Ozbiljna je stvar da ti bane 50 policajaca u kuću, šok za porodicu, šteta za firmu, preživeće, to je sudbina Srbina. Pre dva meseca dobio pismo iz Zagreba, u kome ga upozoravaju da će biti meta policijske akcije, pismo pred’o policiji. Rek’o je, Mladića nikad upozn’o, niti ga je ikad sreo.

SRPSKI GAZDA: Inače, Vidoje Vujić, koji personifikuje firmu „Vujić“, nije tipičan srpski biznismen, on je pre primer, ako tako što još postoji, narodnog srpskog gazde. Ima fabriku PVC stolarije, „Vujić vodu“, suvlasnik je „Vujić televizije“, poslednjih godina je u Valjevu za šest miliona evra kupio Ugostiteljsko preduzeće Sloga, što će reći kafane i hotele u Valjevu i na Divčibarama, kupio je i nekretnine Građevinskog preduzeće „Jablanica“, na Divčibarama gradi kongresni centar od nekoliko hiljada kvadrata… U knjizi Ko je ko u Valjevskom kraju, izdanje IP „Kolubara“, Vidoje o sebi zapisao da je rođen 1952. u Strmovu kod Bajine Bašte, te da je direktor i vlasnik preduzeća „Vujić“. U knjizi, iz 2006, još zapisano da je školovanje u rodnom Strmovu prekinuo odlaskom u majstorsku nadnicu, da je 1973, u Bajinoj Bašti otvorio zidarsko-fasadersku radnju, da se preselio u Valjevo, gde je kao građevinski preduzimač postigao značajne poslovne uspehe. Preduzeće „Vujić“ osnovao 1990, osvojio proizvodnju plastične stolarije, 2003, u Petnici otvorio fabriku vode. Dva puta proglašavan za menadžera godine u Crnoj Gori, jednom za menadžera godine u Jugoslaviji, u Zenici, 2003, izabran za najboljeg menadžera jugoistočne Evrope. Pomagao siromašne i izbeglice, stipendirao đake i studente, finansirao sportske klubove i umetničke manifestacije. Član Upravnog odbora Komercijalne banke i Regionalne privredne komore Valjevo, član Eparhijske uprave, sa bratom Vlajkom ima fondaciju koja, u njihovoj mesnoj zajednici, nagrađuje bračne parove sa više dece, treće dete tri, četvrto i svako sledeće pet hiljada evra. U Novom naselju, gde živi, izgradio crkvu Svetog Đorđa sa konakom, sa bratom ktitor hrama Sveti Nikolaj u Valjevu, Svetog Save u Beogradu i drugih. Sa bratom i nosilac ordena Svetog Save, prvog reda. Hobi – lov.

U knjizi nije zapisato da je Vidoje čovek iz naroda, i sa narodnom pameću, te da mu je takva i poslovna filozofija, što će reći da mu je jedna od prvih zapovesti da je svaka vlast od boga, te da se sa tim ne valja igrati. Tako je, koliko se zna, Vidoje Vujić, bio viđeni novodemokrata, pa i više od toga, kodeks ministra policije Dušana Mihajlovića. Sa socijalistima bio tako dobar da su mu i njihovi kandidati u kampanji za predsednika države dolazili u firmu. Vele da mu je prethodno dvoje odlučujuće pomoglo da početkom devedesetih, i u vreme Ginis inflacije, dobije kredit, od Valjevske banke, od nekoliko miliona maraka, koji je posle nekoliko meseci u celosti vratio u nekom dinar sitnišu. Zbog tako dobre transakcije naš’o se, pre Karića, na onoj Dinkićevoj, u vreme DOS-a, listi ekstraprofitera. Međutim, od toga nije bilo ništa. Vidoje, kao čovek narodne pameti, bio dobar i sa demokratama, koje su u Valjevu dugo i besplatno bile u njegovim prostorijama. Kad je prozivan da je fabriku vode izgradio u zaštićenoj zoni, i bez dozvola, lično je pokojni premijer Đinđić klimnuo glavom. Prve isporuke vode iz te fabrike otišle policiji tadašnjeg ministra Dušana Mihajlovića. Dobar i sa radikalima, brat Vlajko doskora, do taj raskid, bio član Centralne otadžbinske uprave, promenio stolariju u pola Zemuna. Dobar i sa Velja Ilić, kad ono bi ona vojna eksplozija kod Paraćina, svu stolariju, o trošku vlade, zamenio Vidoje. Dobar i sa ostali, dobar sa svi, dobar i sa Dinkićev Albijanić Mićo, naročito dobar, i u poslednje vreme takoreći nerazdvojan, sa taj Dinkićev Albijanić Mićo, jerbo i ovaj, uz međed meni, zna mnogo da ceni i poštuje narodnu pamet gazda Vidoja i biznis koji se iz toga rađa i napreduje.

Posebice i osobito dobar sa lov i sa generali, bili oni vojni, ili policijski. Nema toga generala koga Vidoje nije ugostio, sa kojim se nacionalno i srpski nije sovjetovo. Voli krupnu divljač, vele da u Bosni lovi međede – pun mu poslovni prostor ti’ koža od međeda, a na meniju obavezan gulaš od međeda – čak u Rusiju ide u lov na te losove. Tamo, gde sve krupno i veliko, kako zna da priča, i kako drugi prepričavaju, bude i ti’ iznenađenja, u taj Sibir sve mnogo veliko, pa kad tenk zaore zemlju, jer tamo se lovi iz tenka, naiđeš na mamuta, još svežeg, travu nije stigo da sažvaće. Tako to sve biva kad je sve krupno, kakav lov takvi i ljudi, ovo na kraju ispade neka stilska figura, ne može svako na međeda. Ali evo još jedne jedinice i odrednice, Vidoje Vujić je i među prvih dvesta, i to pod brojem šes’, nosilaca novog srpskog pasoša, koje ono lično dodeli Božidar Đelić, žiri naš’o da to zaslužuje kao osnivač sopstvene fondacije za majke koje rađaju troje, ili više, dece.