Nevidljivi premijerkin brat

Otkud ovaj menadžer prodaje u ovoj rubrici, čime je to zaslužio i zbog čega mu se daje prostor u rubrici u kojoj gostuju ili veoma poznati ili oni koji bi trebalo da budu veoma odgovorni? Da se 2016. godine njegova sestra Ana nije uzdigla do mesta u Vladi Srbije, teško da bi se na bilo koji način neko bavio likom i delom čoveka kome će u biografiji i opisu posla pisati „brat Ane Brnabić“.

Ako za nju postoje „svedoci“, to jest osobe koje mogu da govore o tome kakva je bila „ranije“ i gde ste mogli da je sretnete, za njenog brata Igora to je poprilično zatvoreno polje i čini se da je on imao put jednog običnog štrebera: dobrog đaka koji se trudio da „završi škole“, one za koje je bio sposoban, i da u ranoj fazi zainteresovanosti za digitalni svet krene u poslove koji će ga poslednjih godina i dana dovesti u „žižu“ javnosti.

Nema čak ni mnogo pokazatelja da su brat i sestra mnogo radili zajedno, ali je zanimljiv pokazatelj njihova zajednička usmerenost ka digitalnim tehnologijama, i zanimljivo je poklapanje Igorovog menadžerskog uspona u isto vreme sa Aninim političkim napredovanjem.

Kompanija Aseko, njena podružnica za Jugoistočnu Evropu, došla je iznova u središte pažnje kada je srpska opoziciona političarka Marinika Tepić postavila pitanje sukoba interesa ukazujući na poslove koje je pomenuta kompanija dobila faktički na amin predsednice Vlade. Iako je „napad“ spremno dočekan i na njega uzvraćeno rafalnom paljbom, kako se poklopio sa pričom o uticaju Andreja Vučića, brata Aleksandra Vučića, na rasprodaju zemlje u Vojvodini, snaga „odbrane“ je većim delom stala ispred predsednikovog brata, a daleko manje ispred Aninog. Čak je i sama Ana gostujući na TV stanicama više branila napaćenog predsednika i njegovog brata nego svoju familiju.

Pa šta je zgrešio Igor, četrdesetšestogodišnji član borda Aseka i lider kompanije u Srbiji?

Od trenutka kada je pre oko dve nedelje Marinika Tepić oživela priču, produbljenu sa nekoliko sočnih i masnih detalja, skoro da ne prestaje rasprava o tome da li je u redu da kompanija koju vodi premijerkin brat mlati pare na račun poreskih obveznika. Priča ima dva osnovna nivoa: prvi, na koji način digitalizovati rad javne uprave na svim nivoima i da to zaista donese znatne uštede u radu i posebno poboljšanje usluge prema građanima, i drugi nivo je priča o klasičnom sukobu interesa – sestra bratu namestila posao.

Da li se to tako baš dogodilo i kako je uopšte moguće da se baš ta firma izabere i da se poklopi da Igor napreduje u kompaniji onda kada njegova sestra uđe u Vladu?

KANALIZACIJA I DIGITALIZACIJA

Aseko je internacionalna kompanija, osnovana u Poljskoj, i do 2016. godine Igor je Brnabić bio na mestu šefa prodaje u srpskoj jedinici (prema njegovom Linkedin profilu). Pre toga je takođe radio slične poslove: đa neka prodaja, đa neki menadžment i sve u oblasti softverskih tehnologija i rešenja. Industrija softvera je najbrže rastuća industrija u Srbiji i, kako se često kaže, donosi više novca nego malinari.

Sad, nema potvrda da je Igor Brnabić, kao ni njegova sestra, neka vrsta lokalnog Bila Gejtsa ili Stiva Džobsa, ali čini se da su daleko naprednija verzija Slobodana Kvrgića i Slaviše Kokeze, dvojca koji je u prvih nekoliko godina naprednjačke vlasti važio za dominantan „digitalni“ par u Srbiji i tim koji je sa kompanijom Prointer zgrtao milione samo na poslovima sa državom. To je već odavno zaboravljeno jer ova vlast traje dugo, ali mnogo pre nego što je javnost uopšte čula za Anu Brnabić i njene super ideje o digitalnoj Srbiji, gore pomenuti dvojac je našao načina da zgrne milione u poslovima nabavke, prodaje i implementacije hardvera i softvera.

I, kako to obično biva, to su unosni poslovi sa bogatim i velikim javnim preduzećima, koji naprasno shvate da su im nužna nova softverska rešenja da bi optimizovali svoje proizvodne procese, da bi povećali efikasnost rada i na bolji način doveli do veće produktivnosti. Prelazak na digitalne platforme dugačak je put jer nije reč samo o tome da se kupi oprema – mada je često i samo to bio slučaj – ili da se instalira platforma na kojoj se sve radi, nego i da se obuče ljudi koji sve to treba da koriste, a sve pod izgovorom pedantnijeg evidentiranja svega i olakšavanja rada onih koji su zaposleni u javnom sektoru.

Tako se verovalo, na primer, da će uvođenje jedinstvenog zdravstvenog IZIS sistema smanjiti gužve u čekaonicama i skratiti liste čekanja, da će olakšati doktorima i da će omogućiti pacijentima jednostavnije kretanje kroz različite nivoe zdravstvenog sistema. Međutim, to nekako ide teže, i osim činjenice da imamo čipovane zdravstvene knjižice i da apoteke znaju ko im donosi recept, nije se videla neka velika promena zbog ovog dela e-uprave.

Od 2016. godine kada je Ana Brnabić ušla u Vladu Srbije kao nestranački stručnjak, a posebno od 2017. godine kada je postala i predsednica Vlade Srbije, tema digitalizacije je dobila na zamahu i čini se da je to jedna od glavnih agendi u njenom programu. Ona je toj temi posvetila značajan deo svog „ekspozea“ predstavljenog u Narodnoj skupštini i nemali se broj ljudi u Srbiji iščuđavao i ismevao tu ideju („Nemamo kanalizaciju, ali ćemo da imamo digitalizaciju“). Tri godine docnije vide se određene promene koje doduše nisu pomogle građanima da žive lakše i da manje vremena provode u redovima da bi u off–line obavili ono za šta su im rekli da će moći „preko interneta“.

Srbija ne da nije postala balkanska Estonija – u kojoj je nivo javne uprave zaista podignut na nivo e-uprave – nego se, čini se, više nego ikad krije od građana i ono što postoji u različitim bazama podataka: na primer, koliko se novca isplaćuje iz trezora (državnog novca) različitim kompanijama koje država i javna preduzeća koriste kao dobavljače najrazličitijih usluga. Na primer, u susednoj Hrvatskoj takav upit se rešava sa dva klika, a ovde je potrebno da pišete Upravi za trezor i izvesno je da vam neće odgovoriti na upit (ovo je iz ličnog iskustva).

I pored tog nedostatka (a da ne pominjemo i poslednji skandal sa Informacionom bazom Covid-19 i statistikama vezanim za pandemiju) vredni ljudi su seli, pregledali finansijske izveštaje i pokazalo se da Brnabića firma iz godine u godinu beleži znatan rast prometa (u 2019. preko 43 miliona evra) a da pritom ima značajne poslove sa raznim državnim institucijama. Pored toga, njima u prilog, oni dobijaju tendere i kod Svetske banke, koja takođe ima značajan portfelj namenjen digitalizaciji Srbije. Činjenica da prometi rastu i da raste i onaj deo koji se tiče poslova sa državom, dovela je do sumnje da se tu radi o sukobu interesa, čime se ulazi u drugi deo sage o nevidljivom čoveku, Igoru Brnabiću.

Da li je on nagovorio sestru da mu pomogne da dobije poslove ili je ona sama sklapala poslove sa Asekom zato što je njen brat tamo šef, ili se pak ništa od toga nije dogodilo, nego su se, eto, ovi prijavili i dobili posao? Sve to bi vrlo jednostavno mogla da utvrdi Agencija za borbu protiv korupcije u čijem je mandatu istraživanje sukoba interesa, ali i specijalizovana tužilaštva za borbu protiv korupcije, koji na jednostavan način mogu da vide kako su sklapani poslovi, ko je u tome tačno učestvovao, ko je donosio odluke, da li je Ana Brnabić negde rekla da se posao dâ Aseku i tako dalje, po redu, kako je već opisano u pravilima rada istražnih organa.

TERMINALI ZA PLAĆANJE

Ono što ni Agencija ni tužilaštvo ne mogu sa sigurnošću da potvrde jeste da li su nekad tako sedeli brat i sestra u vikendici u Brestoviku i dogovorili sve poslove. Upravo zbog toga oni koji su na vlasti trebalo bi da izbegavaju ovakve situacije jer, razume se, niko nikome ne može da veruje na reč, i kada se dogodi da se otkrije da je predsednica Vlade omogućila unosan posao firmi svoga brata, to je školski primer sukoba interesa i tu je najmanja stvar ostavka državnog funkcionera, odnosno Ane Brnabić.

Međutim, ne samo da ona nije podnela ostavku, već verovatno nikada nije ni pomislila da bi to trebalo da uradi. Ana Brnabić je naprotiv sve okarakterisala kao još jedan napad opozicije na porodicu, što se poklopilo sa „napadom“ na porodicu Aleksandra Vučića. Njen stav u ovoj komunikacijskoj krizi doneo joj je još dodatnih poena kod Vučića i on ju je još jednom imenovao za predsednicu Vlade Srbije, 5. oktobra 2020. godine, uz aklamaciju svih članova predsedništva SNS-a, kako je saopšteno iz te partije.

Razume se, na navode Marinike Tepić i medija, baš kao i na navode tabloida „Kurir“ iz avgusta 2017. godine kada se o ovoj temi detaljno „izveštavalo“ na početku njenog mandata, nije reagovala nijedna institucija, a čini se da i neće uskoro. Delo „sukob interesa“ ne prepoznaje se u srpskom kaznenom sistemu a ni u političkom gde bi trebalo da vodi ka kraju ili suspenziji karijere. Nekako im je bliža ona narodna „ko nije za sebe, nije ni za druge“, ili „ko će kome ako ne svoj svome“. Kao da se građanima poručuje da nije važno ko radi posao ako se posao uradi. Ali, čak i da je tako, građani do sada nisu videli nekog ćara od sveopšte priče o digitalnoj Srbiji. I dalje običan građanin strepi kada krene po neku uslugu u neku instituciju jer uvek ima još jedan papir koji nedostaje, a novinarima se uskraćuju mnoge informacije iako, navodno, cela uprava radi na digitalnim platformama i svi podaci stoje na nekom od servera.

Gde je u svemu tome Igor Brnabić, koji u jedinom javnom pojavljivanju na TV N1 daleke 2016. godine govori da je digitalizacija neophodna, da je prava e-uprava imperativ i da je potrebno da država valjda samo kupi prave softvere kojima će povezati različite postojeće baze podataka. U zimu 2016. godine, mesecima pre nego što njegova sestra uđe u Vladu, Brnabić u programu Info Biz saopštava ono što će biti jedna od osnovnih tema vlade njegove sestre Ane.

Kao da su u slobodno vreme na placu u Brestoviku mnogo pričali o tome i kao da su imali neke zajedničke planove kako da to ostvare čak i u doba kada je Ana bila daleko od digitalnog sveta, usmerena na velike projekte izgradnje vetroparkova u Banatu; kao da je brat Igor imao viziju koju je na sreću uzela da sprovodi Ana onda kada je došla u poziciju da donosi odluke i da za svoj kabinet izbori bar jedan resor, a to je IKT resor, u kome će sama odlučivati i neće morati za svaku sitnicu da pita „šefa“.

Ovo sada dobro zvuči za moguće objašnjenje tolikog njenog „cimanja“ da se osnaži e-uprava, što je dovelo do toga da pre dve nedelje njen šef kancelarije za IKT izjavi da u Srbiji ima preko dva miliona građana bez jedinstvenog matičnog broja. Pa kako su se onda prijavljivali za onu meru „100 evra svakom punoletnom građaninu“, ili ko im je prodao loš softver koji je izbacio takve podatke? Dok se ne dobiju ti odgovori, vredi pogledati terminale za plaćanje u prodavnicama – na skoro svakom stoji oznaka firme koju vodi Igor Brnabić. Čisto da se zna o kome je reč.