Nevidljivi prekovremeni rad

Kada bi se organizovao nekakav bizarni izbor za najmarginalizovaniju društvenu grupu, za najnevidljivije članove društva ili za one koji su nam pred nosom, a o njima ne znamo ništa, žene koje žive na selu bi sasvim sigurno stigle do finala, ako ne i odnele ubedljivu pobedu. One rade od jutra do sutra, a pošto za svoj rad ne dobijaju nikakvu naknadu, ispada da rade za puko preživljavanje: prenoćište i hranu, koju same uzgajaju i same spremaju. Osim što se svakodnevno suočavaju sa lošim stanjem u kom se nalazi srpsko selo, one vode još jednu bitku: sa patrijarhalnim mentalitetom, koji je još živ i snažan.

O tome koliko žena u Srbiji živi na selu, kako i od čega žive, gotovo da ne postoje nikakvi zvanični podaci. Krajem prošle godine Grupa za razvojnu inicijativu Sekons objavila je rezultate svog istraživanja koje je pokazalo da su žene vlasnice tek jedne desetine seoskih domaćinstava, a da 84 odsto njih ne poseduje zemlju. Penzijsko i invalidsko osiguranje ne uplaćuje njih 93 odsto, a 17 procenata nema ni zdravstveno osiguranje. Razlog je najčešće taj što nemaju svoj novac. Spisak zapanjujućih rezultata do kojih je Sekons došao nastavlja se podatkom da 74 odsto seoskih žena ima status pomažućeg člana domaćinstva, što znači da su angažovane u porodičnom poslu, ali nisu plaćene za taj rad. U sezoni poljoprivrednih radova 65 odsto žena radi duže od propisanog punog radnog vremena, bez dana odmora.

„Budim se svakog jutra oko 5.30. Kakva jutarnja kafa, dan počinjem u štali, sa kravama“, kroz smeh priča Mirjana Mišić (44), iz malog sela u gružanskom kraju, tridesetak kilometara udaljenom od Kragujevca. Mirjana je zapravo rođena u Kraljevu, odrasla je u gradu, a onda se pre 22 godine udala i došla na selo: „Roditelji su mi bili očajni, bili su spremni na to da će mi se posle mesec dana sve zgaditi i da ću se vratiti kod njih. Ali, to se nije desilo. Završila sam srednju poljoprivrednu školu, svake godine sam imala praksu, pa mi ništa što se tiče seoskog života nije bilo nepoznato. Brzo sam se uklopila, bar kad je o poslovima reč.“ Međutim, uklapanje u patrijarhalnu zajednicu išlo je mnogo teže. Iako ima muža i dvoje odrasle dece, u Mirjaninoj kući glavnu reč o svemu vodi svekar. Ona kaže da se i danas, posle dvadeset godina života na selu, razbesni kad treba da traži novac za nešto: „Ja svoj novac nemam, a nema ga ni moj muž, iako nas dvoje najviše radimo, i u kući i na imanju. U početku je muž bio posrednik između mene i svekra. Jednom prilikom, on nije bio kod kuće, a meni je trebao novac za uloške. Svekar me je pitao šta će mi pare, pa se postideo kad sam mu odgovorila iskreno. I dalje od njega tražim novac, ali, nikada me, posle toga, nije pitao šta će mi.“

Prošle godine u oktobru, kada su objavljeni rezultati istraživanja Grupe Sekons, jedna od istraživača, sociolog Marija Babović, objasnila je za novosadski „Dnevnik“ da je loš socijalni položaj žena na selu uslovljen izrazitom imovinskom nejednakošću: „One su dvostruko marginalizovane, kao pripadnice poljoprivrednih domaćinstava i kao žene unutar ekonomske i porodične organizacije tih domaćinstava. Njihov socijalni status nije moguće poboljšati bez poboljšanja položaja agrodomaćinstava, koja uglavnom ne ostvaruju velike prihode, ili boljih uslova za zapošljavanje onih žena koje svoj ekonomski status žele da utemelje van domaćinstava.“ Babovićeva je tada dodala da je za lošu situaciju krivo i obnavljanje takozvanih patrilokalnih obrazaca, vrlo rasprostranjenih u ruralnim sredinama: žene se udaju i prelaze u domaćinstvo supruga, gde ne poseduju ništa i najčešće ne stiču nikakvu imovinu. Žive uglavnom u skladu s tradicionalnim, patrijarhalnim načelima. Petina žena nije zdravstveno osigurana i leči se sama.

Neke žene imaju svoje „tajne fondove“, ušteđevinu od prodaje poljoprivrednih proizvoda. Slavica Petrović (48), iz sela Cvetojevac kod Kragujevca, potvrđuje u razgovoru za „Vreme“ da ima tajni fond: „Muž mi se ne meša u prodaju mleka. Sve radim oko krava, ja čistim štalu, hranim, muzem, i to je moje. Nije to mnogo, ali, imam da ćušnem deci neki dinar i za cigarete. Krijem pare za cigare, a krijem i od muža da pušim.“ Mirjana Mišić kaže da je dve-tri godine bila samostalna u raspolaganju svojim novcem, jer je izdavala stan u gradu koji su joj ostavili roditelji: „Onda su deca pošla u srednju školu, pa više nema kirije, oni žive u stanu. Izdavaću ga opet, ako odluče da se vrate na selo, ali, više bih volela da ostanu. Sin to ne želi, ali ćerka više voli da bude ovde nego u gradu.“

Jedan od velikih problema žena na selu predstavlja i neobaveštenost, naročito o mogućnostima socijalne i zdravstvene zaštite. Da na edukaciji na ovim poljima treba raditi, potvrđuju izjave obe sagovornice „Vremena“. Dok Slavica ne brine za zdravstveno, jer joj je muž zaposlen, pa ostvaruje osiguranje preko njega, Mirjana, koja je na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, ima problema: „Da ne nabrajam sad sve svoje hronične bolesti, nisu ni bitne, ali, često zbog njih ležim u bolnici. U julu mi je pozlilo, morali su da me ostave na odeljenju, ali zdravstvena mi je istekla baš tog dana. Muž je otrčao da je overi, jedva je izmolio markicu. I znaš na koliko su mi je overili? Na dva dana! Ispalo je da imam sreće što sam toliko bolesna, pa me znaju sve doktorke. Zadržale su me na odeljenju bez problema, iako mi je knjižica istekla.“

U cilju poboljšanja položaja seoskih žena, Grupa za razvojnu inicijativu Sekons uputila je Vladi Srbije preporuku u kojoj je predloženo da Ministarstvo za poljoprivredu podstiče registrovanje agrarnih gazdinstava na žene, posebno ako su muški članovi zaposleni, jer je istraživanje ukazalo da postoji spremnost za to. Predloženo je i formiranje lokalnih komisija za rodnu ravnopravnost, kao i njihovo angažovanje na unapređenju položaja žena sa sela u statusu pomažućih članova domaćinstava. Posebno je naglašeno da Ministarstvo rada i socijalne politike treba da nađe rešenja, koja će žene na selu podstaći da misle na starost i obezbede sebi penziju.

Koliko je ova inicijativa urodila plodom vidi se iz toga koliko se često nadležni u svojim izjavama osvrću na ovaj, veliki deo populacije. Jedna od retkih prilika kada su se pojedini ministri iz Vlade osvrnuli na ovaj problem bio je 15. oktobar ove godine prilikom potpisivanja programa Agencije Ujedinjenih nacija „Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja“. Datum potpisivanja programa poklopio se sa Svetskim danom seoskih žena, koji su Ujedinjene nacije ustanovile još 1995. godine, ali su ga tek 2008. prvi put obeležile. Ministar poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva Saša Dragin, izjavio je prilikom potpisivanja programa da je unapređenje seoskog turizma u Srbiji velika šansa za žene: „Otprilike 48 odsto seoske populacije čine žene. Možemo reći da pola posla na selu obavljaju žene, zato moramo da cenimo njihovu ulogu.“ Dragin je tada istakao da Ministarstvo poljoprivrede u poslednjih nekoliko godina podržava aktivnosti unapređenja seoske ekonomije i da se na taj način sprovode mere koje treba da olakšaju i život žena na selu: „Ukoliko poredimo život u gradu i život na selu, videćemo da potrebe koje jedna moderna žena ima, na selu nisu ispunjene u onoj meri u kojoj bi trebalo. Zato Ministarstvo i ove godine sprovodi mere za proširenje i unapređenje ekonomskih aktivnosti stanovništva na selu.“

Sagovornice „Vremena“ na koje se ove mere odnose nisu sa oduševljenjem primile ovu informaciju. Mirjana Mišić kaže da je lepo što ih se neko uopšte setio, ali ne vidi kako će to popraviti njihov položaj: „Čula sam za razne nevladine organizacije, dolazili su i ovde neki, nešto petljaju sa ručnim radom, promovišu Srbiju u svetu. Nisu ni seljanke više kao nekad. Ko danas veze? Ja heklam ponekad, ali tek da mi nešto skrene pažnju, da ne mislim na druge muke. Naopako, još i to da mi bude obaveza. Ako hoće da brinu o nama, bolje da nam bar jednom godišnje pošalju ginekologa u Mesnu zajednicu, da ne moram svaki put u Knić, a onda da me oni odande šalju u Kragujevac.“ Slavica Petrović je još oštrija: „Pobogu, ja ne znam gde ću od krava, pilića, svinja, njive, a ne znam ni da pletem, ni da heklam. Žene mojih godina, ovde u selu, slabo se bave ručnim radom. Taj seoski turizam je lepa ideja, ali samo za one koji imaju mogućnosti. Gde bih ja smestila te njihove turiste? I što bi neko došao ovde kod mene, da mu smrdi štala, a i kragujevačka deponija mu je skoro pred nosom?“