Neuspelo spasavanje nekih redova i pukovnika

Suština ove priče jednostavna je: da li je Dragoljub Milanović jedini krivac za pogibiju radnika RTS-a 24. aprila 1999? Porodice postradalih smatraju da nije; neki nadležni ljudi s kojima su te porodice, inače veoma dobro upućene u unutrašnja posla Vojske i pratećih organa u toj stvari, u vezi slažu se; Ministarstvo odbrane gleda da se izvuče iz svega toga, pa makar i po cenu žrtvovanja nekih očiglednih krivaca – ali samo da se na tome završi. Svako tu ima svoje razloge: porodice hoće pravdu; Ministarstvo mora da izađe na kraj sa jakim zaostalim interesnim grupacijama, koje pritom imaju i političku podršku. Kompromis se, dakle, javio kao izlaz, ali u kompromisima neko uvek bude nezadovoljan, najčešće obe strane. Osim toga, u ovako strašnom i tragičnom slučaju, kompromisu jedva da ima mesta. Dragoljub Milanović, tadašnji direktor RTS-a, pravosnažno je osuđen na deset godina i zbog toga sedi u Zabeli, šta god o tome mislili SPS, radikali, Zemunski klan koji ga je skrivao i njegova gđa Ljiljana. Ali: da li je on jedini kriv, a kriv jeste?

Idemo od početka. Pojavila se naime informacija da je Služba elektronskog izviđanja (slušanja) RV i PVO tog 23. aprila 1999. uhvatila razgovor radio-vezom između izvesnog pilota NATO-a i njegove kontrole leta u Avijanu, Italija. Navodno je taj pilot rekao nešto u smislu „idem da gađam RTS u Beogradu“ i da je o sadržaju tog razgovora bilo izvešteno nadležno telo Vojske. Već u tom trenutku toka priče javljaju se neke primedbe stručnjaka s kojima smo razgovarali: prvo, takva vrsta razgovora smatra se za neverovatnu, jer se o metama ne razgovara otvorenom radio-vezom; drugo, u najvećem broju slučajeva pilot ne zna (i ne mora da zna, pa zato i ne zna), koji će cilj napasti, jer su bombe opremljene GPS uređajem za navođenje, pa on ima samo da ih ispusti u datom trenutku i na udaljenosti od oko najviše 10 km od mogućeg cilja (te bombe su oružje tipa „ispali i zaboravi“). Naime, te se bombe, kao i krstareće rakete oba tipa korišćena u ratu 1999, programiraju na aerodromu (brodu, podmornici) pre poletanja i pilota se ne tiče gde će pasti; njegovo je samo da dođe u domet i da ih ispusti. U mogućem slučaju laserski navođenih bombi pilot opet ne zna gde će one tačno pasti; to zna njegov partner iz drugog aviona, koji ih navodi laserskim zrakom na unapred određenu metu koju on mora vizuelno da prepozna, što često nije jednostavno (noć, oblaci, magla; zato se radije koristi GPS). Ni u jednom od tih slučajeva nema potrebe za sporazumevanjem putem otvorene ili bilo kakve radio-veze: ciljevi su označeni šiframa, koordinate fiksirane i niko na zemlji neće biti nimalo pametniji sve i da čuje neki razgovor, a teško će ga čuti, jer su takvi razgovori „skremblovani“, tj. digitalno zaštićeni od prisluškivanja. Uz dužno poštovanje našim inženjerima iz Elektronskog izviđanja RVPVO, oni takve razgovore možda i mogu da dešifruju, ali posle nekoliko dana, nedelja ili meseci – ako imaju sreće.

Sve bi to bilo lepo i jasno samo kada porodice postradalih i njihovi izvori ne bi imali podatke koji ukazuju da je tu nečega bilo i samo kada bi Ministarstvo odbrane bilo u stanju da dokaže da nije bilo ničega. Naime, postoje ljudi, vojna lica, koji tvrde da su prepise tog kritičnog razgovora pilota NATO-a i njegove kontrole leta iz Avijana imali u rukama. Snimci i prepisi u međuvremenu su se nekako izgubili, što nas ne čudi: takva dokumenta imaju tu sklonost da nestaju. Za njima je bio ostao izvesni pismeni trag u delovodnicima i drugim papirima, trag na kome sada porodice postradalih s pravom insistiraju. Oni kažu: „Neki papir je ostao i nemojte nam sada govoriti da ga niti ima, niti ga je bilo. Pokažite ga, sve i da nema veze sa ovom temom, pa da idemo dalje.“ Zahtev sasvim legitiman, tim pre što je poduprt iskazima svedoka.

Ima tu još jedna pretpostavka koju – sa rezervama – ističu članovi porodica: da je kritični razgovor bio namerno obavljen po otvorenoj radio-vezi kao dopunsko upozorenje da će RTS biti napadnut. NATO o tome ćuti i o tome se teško može nagađati, s obzirom da se zna da je Srbija bila upozorena drugim, smatralo bi se dovoljnim, kanalima.

Porodice ukazuju na barem dva svedoka: jednog neposrednog (video prepis presretnutog razgovora svojim očima); i jednog posrednog (čuo o tome u obavljanju službene dužnosti). Neposredni svedok je potpukovnik Pravne službe Vojske Lakić Đorović, kroz čije je ruke, kako kaže, prošao prepis presretnutog razgovora. Posredni svedok je Nenad Nikolić, do koga je saznanje došlo 12 sati pre napada, dok je bio mobilisan tokom 1999. (njegov pismeni iskaz bio je objavljen u knjizi Zorana Janića Tišina u Aberdarevoj, str. 326). G. Nikolić ukazuje na neposredni izvor svog saznanja i spreman je da ga imenuje. S druge strane, ppuk. Lakić Đorović malo je složeniji slučaj: on se javlja i kao svedok Haškog tribunala u slučaju Kosova, što ga je – kažu – bilo dovelo u određene očekivane neprilike. Za njim se iz raznih izvora (bliskih ili unutrašnjih) vojne Službe vuku protivrečne priče: za jedne je „poremećen, s dijagnozom“; za druge je „čestit i pošten hrabar čovek“, kome je u jednom trenutku vođstvo Službe smestilo nekakvu „dijagnozu“. Tu smo već na terenu krajnje klizavom, ali to ne menja na stvari: ima li, ili pak nema, nekakvog presretnutog razgovora? Jesu li ga Đorović, Nikolić i izvesni zastavnik Krstevski na koga se neki pozivaju izmislili? I zašto bi ga izmislili?

Porodice su – sasvim legitimno, svojim kanalima – zatražile od NATO-a obaveštenje o spornom razgovoru, ali ga, naravno, nisu dobile. U ponedeljak 24. septembra došlo je do susreta porodica postradalih sa ministrom Šutanovcem i načelnikom Generalštaba Ponošem. Tu se došlo do izvesnog napretka, u smislu da će vlasti nastaviti sa rasvetljavanjem odgovornosti za pogibije radnika RTS-a tog kobnog 23. aprila 1999, a na osnovu ponuđenih tragova i indicija. U tome će – hoćeš-nećeš – morati da se istraži pitanje porekla i birokratske putanje snimka i prepisa spornog razgovora pilota NATO-a i njegove kontrole letenja iz kritične večeri. Tu se javlja izvestan dokument koji da je navodno nestao, a čiji se nestanak tumači aljkavošću u zavođenju u razne delovodnike. Reč je o delovima predmeta br. 466 iz 2001. koji nedostaju, a navodno ih je bilo; trebalo bi da se odnose na sporne snimke i prepise. E, sad: u vreme 2001. ministar je bio Slobodan Krapović, a njegovi potčinjeni takođe su više puta menjani do sada. Ministar Šutanovac može da se trudi koliko hoće, ali je birokratska inercija vojne mašinerije veoma jaka: njima je stalo da pokriju sebe i svoje kolege, jer se za većinu njih ništa nije promenilo od 1999. Pomislili su u jednom trenutku da je Dragoljub Milanović dovoljan, da je platio za sve njih. E, pa izgleda da nije.