Nervoze doktora Šešelja

Lonac ide na vodu dok se ne razbije, a svako pile nađe svoj lonac (kako je govorio Duda Gostuški). Dr Vojislav Šešelj ovih dana je sve nervozniji: kao iz rukava svakodnevno sipa skandalozna otkrića, državne, vojne i službene tajne, otkriva ubice i zločince svih vrsta, objašnjava ko je koga ubio i zašto, a ko će koga i zašto tek ubiti. Dobri doktor uvek je bio hiperaktivno dete, hercegovačka svađalica violentno-dinarskog tipa lišena svakog osećanja za stid i pristojnost, ali je – kao inteligentan čovek – vodio računa o tome da je informacija moć, pa je u skladu s tim uvek pažljivo dozirao udarne informacije do kojih je dolazio (bile istinite ili, što je češći slučaj, lažne). Ohrabren brojnošću svojih glasača i razmažen dugogodišnjim poslaničkim imunitetom, bio je, doduše, počeo polako da gubi oprez u svojim javnim izjavama, ali ovako daleko – i ovako brzo – nikada nije otišao. Nešto tu nije u redu.

SAOPŠTENJE J. STANIŠIĆA: Dr Šešelj je takođe sam priznavao – cinično i bez stida – da povremeno masno laže, jer je to, po njegovom uverenju, dopušteno sredstvo političke borbe; u uvrede i klevete ovde nećemo ulaziti jer je i to običaj našeg dobrog doktora; mnogo su zanimljivije one stvari koje on izgovara, a za koje se posle ispostavi da su istinite. Doktor je, naime, izašao na glas kao dobro obavešten čovek; u državi čija policija, tajne službe i pravosuđe ne rade svoj posao kako treba skandal je jedini vid demokratije i aproksimacija pravde, pa su zato skandalmajstori na ceni. S druge strane, opšta, a naročito politička javnost, neizbežno se polako imunizirala na Šešeljeve skandale; to je zbog zasićenja – stalna obećanja da će razotkriti ubice, kriminalce, izdajnike i špijune i stalni izostanci rezultata imali su rezultat sličan onome u slučaju Štefice Cvek u „raljama života“: „Sa’ću da te karam…“ Tako se i desilo da i kad govori istinu, dobri doktor ne bude shvaćen ozbiljno: zrno istine izgubi se u gomili laži i dezinformacija, a nikome ionako nije mnogo stalo da tu nešto trebi i tabiri…

Najnoviji slučaj kojim nam dobri doktor probija uši već nedeljama je Željko Maka Maksimović i drugovi: „Lepo sam vam ja još onomad govorio ko je ubio Boška Buhu“, i u tom pravcu. Da to odmah razjasnimo: sve što je doktor o tome imao da kaže potiče iz izvesnog anonimnog pisma koje je nešto posle Buhine smrti stiglo u neke beogradske redakcije, pa i našu. Sve tu lepo ima: i kritička biografija druga Make; i Brano Šaranović; i Tapi sa sve masonima; ništa dr Šešelj o toj stvari još nije rekao čega u tom pismu nema. Razlika je u tome što novinari – uprkos uvreženoj predrasudi – još imaju nešto profesionalne odgovornosti, poštovanja za istinu i ljudska osećanja i nešto normalnog stida, a nemaju imunitet iza koga bi se sakrivali. Samo pismo je zanimljiv dokument: potiče očigledno iznutra, iz policije ili – pre – Državne bezbednosti; ono što se posle spektakularnih hapšenja doznalo ili naslutilo potvrđuje da je pismo u velikoj meri istinito; pre svega optužbe iz vlade da je „jedan neodgovorni političar“ unazadio istragu svojim preuranjenim izjavama; šta mislite – ko je to bio, deco?

Doktor se i u ovom slučaju ponašao dosledno svojim navikama, pa je razvalio priču na sva usta, ne misleći da je još neko osim novina, možda dobio isto to anonimno pismo: na primer, MUP i vlada… Ne zna se da li su njegova hvalisanja zaista usporila istragu u slučaju ubistva Boška Buhe, kako vlada tvrdi, ali vlada za tu tvrdnju ima dobar izgovor. Taj izgovor se sada javlja kao važan jer se oko doktora Šešelja polako steže krug: to izvežbano oko već jasno vidi. Množe se tužbe – i presude – za klevetu; ko se tužbe (po svom Zakonu o informisanju) laća, od tužbe i gine. Uskoro će se ukupna suma meseci zatvora po uslovnim presudama povećati na zavidni iznos; Nebojša Čović i drugi političari već su izgubili strpljenje i javno pominju „kriminalna dosijea“ koja su se negde zagubila, Braciku Kertesa i još ponešto što u tom kontekstu ne sluti na dobro; čak se – o tempora, o mores! – i Jovica Stanišić po drugi put posle ostavke javio saopštenjem iz svog skromnog, mada udobnog udbaško-dosovskog čistilišta, pa pita dokle će taj Voja Šešelj da hara okolo i ima li u zemlji Srbiji neke vlasti da mu stane na rep. E, ako neko zna o čemu govori – zna Jovica Stanišić, jer je isti takav kao i njegov bivši prijatelj Voja Šešelj. Ako se Jovica javio – to znači da je vreme da se dobri doktor zabrine, da mu je izrečena opomena pred isključenje. Osim tih, već dovoljno zabrinjavajućih detalja, u celu priču se sada uvodi i Haški tribunal koji pokazuje određeno zanimanje za doktora, a u vezi s izvesnim događajima koji su najnovijom serijom svedočenja po Hrvatskoj i Bosni došli u središte zanimanja.

Istini za volju, čuvena obaveštenost Vojislava Šešelja nije pala s neba, kao ni njegova dragocena ličnost. Tu se treba vratiti u 1989. godinu, u Novu Pazovu, gde su postavljani temelji srpske nacionalne opozicije, čije će se tamošnje jezgro ubrzo razmnožiti prostačkom deobom na SNO, SPO i SRS. Uloga Državne bezbednosti u tom bezgrešnom začeću opozicije – ne samo nacionalne nego i demokratske – biće jednoga dana rasvetljena, bez brige. Bilo kako bilo, Vuk Drašković uskoro ide drumom, a Mirko Jović i Voja Šešelj šumom – baš tako. Ostalo je istorija.

Vuk je, dakle, bio otišao tamo; Mirko Jović se ubrzo uzeo u pamet i uhvatio se bizmisa umesto Belih orlova i sličnih avanturizama; a Sveti duh iz Državne bezbednosti bio je procenio da je Voja Šešelj pouzdan i dugoročan saveznik. Takav kakvim ga je dobri Bog dao, doktor Šešelj se pokazao kao dobra investicija za Miloševićev režim; toliko dobra da ga sad i ovi koriste na isti način – „hoćete li Šešelja ili mene za predsednika Srbije?“; podvala stara dvanaest godina, hvala lepo. Kao takav õoker režima, Šešelj se – očekivano, s obzirom na svoj koloritni karakter – razmahao koliko je mogao: kako god bilo, šta ispadne, on opstaje. Svoju ulogu strašila igrao je strasno i s razumevanjem: širio granice do Karlovca; rušio nuklearnu elektranu Krško i Đerdapsku branu; klao zarđalim kašikama i izbijao oči tompsonima; bratimio se s galerijom istih takvih kakav je i sam iz Rusije, Belorusije, Iraka; nalazio potomka Nemanjića za srpski presto, nekog Dolgoprstova ili kako se zvaše; na sav glas govorio glasno ono što je njegov Poslodavac mislio tiho.

„POUZDANI IZVORI„: Razume se da mu je to kurčenje donelo veliku popularnost u određenim krugovima, koji su ga intimno usvojili i s njim delili informacije, pre svega, kad im se činilo da je Milošević „mlitav“, „neodlučan“ ili „kompromiser“. Na taktičkom nivou saradnje s Državnom bezbednošću (organizovanje i slanje paravojnih formacija da ratuju van Srbije) uspostavljene su izvesne korisne veze koje traju do danas. Delovi policije, Državne bezbednosti i Vojske simpatizirali su Šešelja; naklonjeni su mu i dan-danas, po sili svog mentaliteta skloniji lakim, autoritarnim i nasilnim rešenjima. Ta ćutljiva podrška nije velika – ali nije ni za zanemarivanje; uostalom, odatle Šešelju dolaze sirove informacije koje on, međutim, koristi selektivno i ne uvek na zadovoljstvo svojih pouzdanika iz tih sredina. Ubrzo je razočarao onaj deo bezazlenih koji su ga videli kao „beskompromisnog borca protiv kriminala i korupcije“ i u tom segmentu informacije su presušile. Poslednji veliki udar dobri doktor izveo je početkom ove godine kada je u onom nemogućem i haotičnom saveznom parlamentu uspeo da se – zaslugom besprincipijelne koalicije Miloševićevih siročića i crnogorske vlasti u izgnanstvu – namesti za predsednika anketnih odbora (oba veća) za istraživanje ubistva Pavla Bulatovića. Neoprostivim previdom nadležnih saveznih organa (Skupština, MUP i Ministarstvo odbrane), doktor Šešelj je tada uzurpirao pravo da „oslobađa od čuvanja državne, vojne i službene tajne“; onda je kompletne zapisnike objavio u knjižurini od 526 strana, sa sve državnim, vojnim i službenim tajnama, uključiv i ime ljubavnice pokojnog ministra odbrane i ime njenog muža, u izdanju Srpske radikalne stranke, 300 dinara, hvala lepo. Izgleda da je ta skandalozna knjižurina rasprodata a da je uveselila čitav niz rezidenata svih mogućih obaveštajnih službi – nema nikakve sumnje. Toliko o „patriotizmu“, „špijunima“ i „izdajnicima“: izdaja je izdaja, a 300 dinara puta 1000 primeraka je 300.000 dinara u Vojin õep… Kad je nedavno pukla ta iračka afera s prodajom oružja, ispalo je da su dobri ljudi Vojinu knjigu pročitali jako pažljivo i da dobro znaju ko su lica u toj farsi; doktor Šešelj je sebi uspeo da obezbedi svetsku slavu kao „pouzdani izvor informacija“.

Takva nervoza, čiji je pomenuta knjižurina prvi znak, počela je već petooktobarskim prevratom koji je dobrog doktora iznenadio, doduše, manje nego Miloševića, ali ipak. U prvim postoktobarskim danima, Šešelj je sačuvao hvale vrednu hladnokrvnost, distancirajući se elegantno i na vreme od svog Poslodavca. Stres je, izgleda, uzimao svoj danak kako su meseci prolazili, pa naš Veliki Kombinator nije mogao da se uzdrži da se ne umeša u razne afere u koje ga niko nije zvao, niti je tamo imao šta da traži. Prvo je naseo na priču o Canu Subotiću istrčavajući se na za njega neuobičajeno nagao način: valjda je na reč poverovao Buci Đuriću, bivšem policijskom generalu i bivšem načelniku GSUP-a Beograd, kada mu je ovaj, sasvim uopšteno i metaforički, posle duže gnjavaže, rekao da su Baõu Stojičića „ubile cigarete“, iz čega je Šešelj odmah zaključio da „cigarete“ mogu da znače samo „Cane Subotić“. Đurić mu ni u jednom trenutku nije potvrdio takvu hipotezu; Šešelj se u to zaleteo sam, u nastupu dinarskog violentnog nadahnuća i rastuće nervoze. Da izvori polako presušuju, pokazalo se uskoro, kada je po pitanju Momira Gavrilovića, oružane pobune JSO-a i još nekih skandala ispromašivao u procenama i komentarima. Tvrdoglavo se držao za Cana Subotića, koga je – u saradnji s Ivom Pukanićem i njegovim zagrebačkim „Nacionalom“ – proglasio za glavnog balkanskog kriminalca i ubicu svih i svakoga. Možda se Šešelj oslanjao na procenu da Milo Đukanović svakako gubi u Crnoj Gori i da ga treba još malo gurnuti preko Subotića, ali – bila je to pogrešna procena. Polako je na površinu, ispod izlizanog imiõa velikog mahera i poznavaoca svih tajni, izlazila suština Voje Šešelja – amaterizam. Najbolja ilustracija njegovog amaterizma može se naći u njegovoj labudovoj pesmi – zapisnicima anketnih odbora savezne skupštine o ubistvu Pavla Bulatovića: tamo se on raduje kao malo dete slušajući razne generale i policajce kako mu izlažu državne, vojne i službene tajne, misleći da su oni zaista ozbiljno uzeli to što ih je on oslobodio čuvanja tajni. Ta grupa svedoka deli se, međutim, na dve podgrupe: na naivce i na stare lisce; jedni su sami sebi kopali grob, lupetajući o trgovini oružjem; drugi su kopali grob Voji Šešelju.

Ovih dana, praktično iz dana u dan, nervoze doktora Šešelja sve su vidljivije; njegove su izjave sve histeričnije i sve nekonzistentnije. Iza dana u dan doktor otkriva sve nove i nove zavere; odjednom je počelo da ga zanima i ko je ubio Slavka Ćuruviju: do sada je Partijska Linija Srpske Radikalne stranke bila da Ćuruviji tako i treba; uskoro će nam Šešelj otkriti i ko je uhapsio i ubio Ivana Stambolića. Za to vreme sve je jasnija namera nove vlasti da rok trajanja Vojislava Šešelja skrati na razumnu meru; ovako ili onako; on je svoje obavio i za Slobu i za novu vlast: još jedni predsednički izbori u kojima će odigrati uobičajenu ulogu i – gotovo. Modaliteti te operacije još se ne naziru, ali teško da će pad i eventualno hapšenje doktora Šešelja izazvati građanski rat u Srbiji. Ako sve to dođe do Haga, barem ćemo imati cirkus na televiziji.