Nepristojni preduslov

Utisak da je posle najprljavije izborne kampanje u novijoj istoriji Srbija ušla u još prljaviju kampanju postizbornog cenjkanja, potvrdio je prošle nedelje Milutin Mrkonjić, visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije, kada je postavio dva preduslova svoje stranke za pregovore o budućoj vladi. Prvi od tih preduslova, rekao je Mrkonjić za „Blic“, jeste „prestanak progona porodice Milošević“, a drugi je „puštanje na slobodu Dragoljuba Milanovića“. Iste reči Mrkonjić je u međuvremenu ponovio u bar još dva novinska intervjua i jednom televizijskom gostovanju, očekujući, valjda, da ga neko ozbiljno shvati. Kad je reč o prvom preduslovu, on je takoreći već ispunjen, pošto se porodica Milošević bezbedno i udobno smestila u Moskvi, ali sa Milanovićem stvari stoje drugačije.

Da se podsetimo: Dragoljub Milanović (59), direktor Radio-televizije Srbije tokom poslednje četiri godine vladavine Slobodana Miloševića, osuđen je pravosnažno na deset godina zatvora kao odgovoran za pogibiju šesnaest radnika RTS-a tokom NATO bombardovanja 1999. Sud je utvrdio da se Milanović oglušio o naredbu tadašnje vlade da zaposlene prebaci iz zgrade u Aberdarevoj, za koju se sa izvesnom sigurnošću moglo pretpostaviti da će biti gađana, na rezervni položaj u Košutnjaku. I ne samo to: nekoliko dana pre nego što je zgrada pogođena, izdao je naređenje o radnoj obavezi kojim je zabranio radnicima RTS-a da silaze u sklonište tokom trajanja vazdušne uzbune. Milanović se na sudu branio da svoje radnike nije imao gde da smesti i da mu je žao što i sam nije poginuo. Sud mu nije poverovao, ali ga je posle izricanja presude pustio da do početka izdržavanja kazne bude na slobodi.

To je, ispostavilo se, bila greška, jer je Milanović, uz malu pomoć prijatelja iz zemunskog klana, nestao u nepoznatom pravcu, ostavivši ženu, decu i ostarelu majku. Pronađen je mesec dana kasnije, tokom akcije „Sablja“, u Crnoj Gori, preplanuo i zarastao u bradu, i odmah upućen na izdržavanje kazne. U međuvremenu je Milanović još dva puta bio predmet interesovanja javnosti: prvi put kad se pročulo da u Zabeli ima povlašćen tretman, da ima pravo na izlaske u grad i slobodne vikende, pa čak i da traži posao izvan zatvorskog kruga; i drugi put, kada je protiv njega pokrenut postupak zbog zloupotrebe službenog položaja, tj. zato što je, dok je bio direktor, nezakonito delio stanove i stambene kredite podobnim kadrovima. Sada ga je Mrkonjić, postavljanjem svojih preduslova, ponovo izbacio u prvi plan.

Istine radi, ovo nije prvi put da se Milanović koristi u kampanji: tokom prošlih predsedničkih izbora, kandidat radikala Tomislav Nikolić je rekao da „ne veruje da je Milanović kriv za ono zbog čega je osuđen“, samo je ta izjava ostala u senci najave nesuđenog predsednika da će preispitati presude atentatorima na Zorana Đinđića. Mrkonjić je, međutim, izabrao da svoj preduslov lansira baš na godišnjicu bombardovanja televizije, čime je, osim javnosti Srbije, gurnuo prst u oko porodicama poginulih radnika RTS-a. „Ne mogu da se smirim od kada sam čula tu vest. Izuzetno sam se potresla. Ovo je jako sramno. Evo šta nam se dešava i nakon devet godina borbe za istinu i pravdu“, izjavila je tim povodom Žanka Stojanović, majka pokojnog Nebojše Stojanovića. „Nisam osvetoljubiva, ali izgleda da u ovoj zemlji treba da zavlada zakon ‘oko za oko, zub za zub’.“ Istovremeno, porodice poginulih radnika RTS-a pozvale su javnost na proteste zbog Mrkonjićevog zahteva.

Reakcija javnosti nije izostala, bar ako je suditi po komentarima čitalaca sa internet sajtova domaćih medijskih kuća, u kojima se skoro bez izuzetka izražava zgražanje („Hoće li sledeći uslov biti da se Milanović vrati za direktora RTS-a, a Marko Milošević bude ministar policije?“, pita se jedan od njih). Oglasili su se i predstavnici pravosudnih organa, koji su zahtev ocenili kao napad na sudsku granu vlasti. Izostale su, međutim, reakcije političara, kako onih iz proevropskog bloka tako i iz narodnjačke koalicije. Jedini izuzetak je izjava Nade Kolundžije, šefice poslaničkog kluba Demokratske stranke, koja je suvo rekla da „tako nešto ne može biti pitanje političkih pregovora“. „Apsolutno ne postoji mogućnost da se raspravlja o toj temi i da se na bilo koji način utiče na sudsku vlast“, izjavila je ona, i dodala da „ako neko misli da je nepravedno osuđen, postoji sud, pa neka se žali“.

Ovo ni izbliza nije dovoljno: javnost s pravom očekuje da Mrkonjićev beskrupulozni napad na pravosuđe bude jasno i nedvosmisleno osuđen od strane stranačkih lidera, pogotovo onih koji se kunu u evropske vrednosti. Da politika nije crkva, znali smo odavno, ali bi neke granice morala, ili bar osnovne ljudske pristojnosti, morale da se bezuslovno brane i poštuju.