Nastanila sam se u Srbiji u novembru 2019. godine zajedno sa suprugom i sinovima Georgijem i Mihailom – videli smo da ova lepa zemlja ulaže sve napore da privuče obrazovane, aktivne ljude i verovali da ćemo postati dobri građani, te da će Srbija biti sigurnija zemlja za našu decu, gde će ona imati bolju budućnost. Da bismo se preselili u Srbiju, prodali smo naš stan u Sankt Peterburgu i uložili novac od prodaje u nezavršenu kuću u Sopotu.
Dobili smo privremene boravke i sami radimo na izgradnji našeg novog doma jer je moj suprug profesionalni građevinac sa 30 godina iskustva. Naučili smo srpski jezik, sprijateljili se sa komšijama, kupujemo od njih jaja i piletinu, deca iz komšiluka dolaze kod mene po pomoć oko engleskog, moj suprug je uvek spreman da pomogne komšijama u svakom poslu.
Naš stariji sin u junu treba da polaže završni ispit za srpsku osnovnu školu, a mlađi je u predškolskom i obojica su veoma srećni i zadovoljni svojim pedagozima, drugarima i detinjstvom. Ja imam univerzitetsku diplomu summa cum laude, po struci sam književni prevodilac sa engleskog na ruski jezik, imam više od 50 prevedenih naslova. Kao izdavač, sarađivala sam sa Miloradom Pavićem, a kasnije i sa njegovom udovicom i pomagala u objavljivanju njegovih divnih dela na ruskom jeziku.
Početkom marta 2022. godine, kada sam bila šokirana invazijom ruske vojske na Ukrajinu, potpisala sam javni apel nekolicine članova ruske dijaspore, od kojih većinu ne poznajem lično; taj apel je osuđivao invaziju i pozivao građane na protestni skup 6. marta 2022. godine.
Mislim da je MUP samo zbog toga početkom februara ove godine doneo drastičnu i neočekivanu odluku – moj boravak na teritoriji Republike Srbije predstavlja “neprihvatljiv bezbednosni rizik” i moram u roku od 30 dana napustiti zemlju koja je postala jedini dom za mene i moju porodicu, a sve to na osnovu neobrazložene procene Bezbednosno-in-
formativne agencije.
Uložila sam žalbu po zakonskoj proceduri, ali od nekoliko pravnika znam da su moje šanse male – nadležni organi ne žele da menjaju ili dokazuju svoje odluke. Moja jedina nada je da što veći broj ljudi postane svestan ove velike nepravde i da javno iznese svoje mišljenje. Molim vas za podršku jer moja deca i ja nemamo kuda da odemo.
Vreme šoka
Prošle godine su srpske vlasti promenile zakon o strancima, pa smo mogli da apliciramo za stalni boravak godinu dana ranije nego po starim pravilima. Veoma smo se obradovali kada smo u septembru 2023. godine podneli zahteve i počeli da čekamo poziv za izdavanje ličnih karata. Za donošenje odluke po zakonu je predviđeno dva meseca, ali nismo se brinuli kada je prošlo tri i četiri meseca – mislili smo da je zbog novina usporen rad MUP-a. A onda su me 1. februara pozvali da dođem sutradan – bez muža i dece. Iznenadila sam se, ali ništa nisam posumnjala – živim ovde već pet godina, nikada nisam imala problema, poštujem sve zakone.
Dva predstavnika MUP-a su mi 2. februara u 12 sati predala dva papira. Na svoj užas, pročitala sam da mi je odbijen stalni boravak i da moram da napustim zemlju. A najnerazumljivije je razlog koji je tamo naznačen: ja sam, navodno, pretnja nacionalnoj bezbednosti. Sećam se da su mi noge pokleknule, potpisala sam papire kao u snu i otišla da vidim muža i decu koji su me čekali. Svi smo bili šokirani, deca su briznula u plač, a i ja.
Od tog trenutka nastavlja se naša noćna mora: po ceo dan pričamo o svemu u medijima, komuniciramo sa kulturnjacima, advokatima i predstavnicima javnih organizacija, pišemo pisma, organizujemo podršku građana Srbije, skupljamo potpise za peticiju u moju odbranu. I sve ovo vreme ostajemo u šoku: zašto se to dogodilo? Da li je zaista moguće da je jedno antiratno pismo toliko opasno za srpske vlasti da su spremne da nam unište živote? Šta se još može učiniti da preispitaju svoje odluke? Kuda ćemo ići ako sve drugo ne uspe? Kako ću svoju decu pogledati u oči kada moramo da prodamo jedini njihov dom i da se preselimo u nepoznato? Trenutno nijedna država osim Srbije ne nudi mogućnost stalnog boravka običnim ljudima kao što smo mi.
