Neka nova istorija

U depou Arhiva Srbije, sticajem raznih okolnosti, nalazila se ogromna količina arhivske građe koja je decenijama trulila nesređena, spakovana u zapečaćene kutije, rasuta i spremna za bacanje. Kada su u avgustu, tokom redovnog godišnjeg uvida u depoe, otkriveni sasvim novi dokumenti o kulturnom i političkom životu Srbije, usledili su meseci u kojima su arhivisti iz dana u dan otkrivali nove zavežljaje za koje niko nije znao da postoje: hiljade kutija, svežnjeva, paketa, stotine neraspakovanih mikrofilmova, nepoznatih fotografija… Neverovatna riznica tek otkrivenih vrednih činjenica, nema sumnje u to, dovešće do neke novije istorije koja će makar biti jasnija. Međutim, ne može se sasvim ni odbaciti pretpostavka da istraživački rad na ovim dokumentima neće doneti i neka nova istorijska tumačenja. Za sada, deo te neobrađene, nesređene građe, koja ni istoričarima i istraživačima još nije poznata, izašao je iz arhivskih laguma i predstavljen je na izložbi „Depo Arhiva Srbije – nova saznanja“.

BRIGA ZA PROŠLOST: Direktor Arhiva Srbije dr Miroslav Perišić objašnjava da ova izložba nema zadatu temu, da nije nastala kao kruna rada na sređivanju arhivskih fondova, da ne rasvetljava određenu istorijsku pojavu i da je ne prati savremena tehnička opremljenost. Ona je zapravo „svojevrsno javno otvaranje pitanja opšteg stanja u kojem se nalazi arhivsko blago Srbije“. Kada je reč o tom pitanju, na izložbi se nalazi i jedan eksponat – pismo iz maja 1919. koje je Božidar Prokić, upravnik Srpskog kraljevskog državnog arhiva, uputio načelniku Okruga kruševačkog: „Gospodine Načelniče, godine 1914, 12. jula, doneo sam u Kruševac (8) osam sanduka državne arhive, predao Vama na čuvanje i od Vas revers dobio. Ti sanduci bili su smešteni u zgradi okružnog načelstva u jednoj sobi na donjem spratu. Molim Vas, da me izvestite, šta je sa tom arhivom bilo. Da nije pri evakuaciji Kruševca i ona odnesena nekud? Jer smo čuli, da je neka državna arhiva bačena u reke na Kosovu, kao i da je nešto od nje spaljivano.“ Pismo Božidara Prokića, danas i sâmo istoriografska građa, iako govori o nemaru srpskog društva prema važnim arhivama, svedoči i o zalaganju za čuvanjem istorijskog blaga upravnika „Vladinog nadleštva koje čuva dokumenta“, kako je glasila jedna od definicija arhiva. Kraljevina Srbija je, inače, po ugledu na razvijeni svet i njegovu kulturu istorijske svesti, još 1898. donela Zakon o Državnoj arhivi koju je dve godine kasnije i osnovala. Čak i činjenica da je današnja zgrada Arhiva Srbije namenski podignuta 1928. godine, u ono vreme velika i raskošna kao odraz moći državne institucije, „dovoljna je da razumemo ideju ondašnje političke i intelektualne elite u Srbiji“, kaže Perišić.

Međutim, pitanje je možemo li razumeti ideju političke i intelektualne elite u poslednjih nekoliko decenija, kada imamo u vidu slučaj zapuštene vredne arhivske građe koja je tavoreći u lošim uslovima lako mogla biti upropašćena. Šta je posredi, namerno zaboravljanje srpske istorije, ili u sukobu ideologija zametanje nepoželjnih činjenica, ili je čist javašluk, ili sve zajedno leži u osnovi ove velike tajne? Komisija koju je Arhiv formirao kako bi između ostalog utvrdila i ko je kriv za propuste koji traju decenijama, još nije utvrdila odgovornost. Nemar je dvostruk, jer otkrivenu građu čine dve vrste dokumenata. Dokumenta koja su sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka u nekoliko navrata putem restitucije, kao ratna odšteta, stizala u Arhiv Srbije iz Austrije i koja, očigledno, kako su stizala tako su i sklanjana, ostajala neraspakovana, zapečaćena i prepuštena zubu vremena. I dokumenta koja su se decenijama vukla po Arhivu Srbije nerazvrstana na fondove, bez signature i nedostupna istoričarima, ne interesujući ni arhiviste ni upravnike ni državu.

Međutim, od pitanja „ko je kriv“ pažnju danas više privlače sve šokantnija otkrića, a jedno od najznačajnijih jeste pronalazak originala Londonskog ugovora o miru iz maja 1913, zaključenog između Srbije, Crne Gore, Grčke i Bugarske s jedne, i Turske s druge strane. Njime su regulisane granice na Balkanu, njime se Turska odrekla svih evropskih provincija zapadno od linije Enos–Midija, njime je Albanija dobila nezavisnost, Sandžak podeljen između Srbije i Crne Gore, a Makedonija ostala u srpskom posedu, što su potpisale sve velike državne sile Evrope. Londonski ugovor iz maja 1913. bio je i uzrok početka Drugog balkanskog rata, već u junu iste godine. Dakle, jedan od najvažnijih državnih dokumenata Srbije ugledao je tek nedavno svetlost dana i na izložbi „Nova saznanja“ zauzeo centralno mesto.

NOVA SAZNANJA: Posle sakupljanja jedinstvene dokumentacije po podovima i ćoškovima depoa Arhiva i izvlačeći ih iz kutija za bacanje, iskrsavale su jedna po jedna dragocenost. Pored Londonskog ugovora o miru, na izložbi je predstavljen i deo ratne odštete pristigle iz Austrije 1977, u kojem su izuzetno vredna akta austrijske administracije u Beogradu od 1721. do 1738. pisana na gotici, kao i 774 rolne mikrofilmova na kojima je pola miliona snimaka Vojnog generalnog guvernmana – austrougarske okupacione vlasti u Srbiji za vreme Prvog svetskog rata. Tek će potpuno razotkrivanje ove istoriografske građe pokazati kakve su to zapise Austrijanci ostavili o političkom, vojnom, društvenom životu Srbije u prvoj polovini XVIII veka, a što je možda još zanimljivije, biće poznata i njihova dokumentacija vođena u Srbiji tokom Prvog svetskog rata, ovde pamćenog kao vremena herojskih bojeva, ali i propasti Srbije.

Nova saznanja doneće i dve-tri stotine pisama kraljice Natalije raznim ličnostima, pisma kneginje Ljubice i kneza Mihaila knezu Milošu Obrenoviću u Beč, depeše i akta povodom Svetoandrejske skupštine iz 1858, pismo kneza Miloša Obrenovića velikom veziru iz 1860, pisma Nikoli Pašiću, šifrovani telegrami iz XIX veka, liste gubitaka u Prvom svetskom ratu, dnevnik generala Bože Jankovića iz balkanskih ratova, knjiga zapovesti i naredaba kao i beležnice oficira srpske vojske iz 1914, foto-album Samsona Černova o Srbima u ratu… Kao kulturno blago pronađen je i rukopis drame Samoća Vladimira Velmar Jankovića.

Opis požara Narodne biblioteke izazvanog bombardovanjem 6. aprila 1941, iz pisma Živojina Perića, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu, dokument je od kog se očekuju mnogi odgovori. „Biblioteka je gorela i celu noć između 6. i 7. Aprila i mi smo to posmatrali iz svoje kuće: prizor je bio i veličanstven i strašan. Veličanstven po prostranstvu sjaja i hiljadama hiljada vatrenih zvezda koje su bile prekrilile nebo. Strašan, jer je značio iščeznuće jedne vekovne narodne tekovine nezamenljive u osnovi, jer mnogi i mnogi primerci od Knjiga kao i većina istorijskih spomenika (isprava) koje je Biblioteka sadržavala nikada više neće biti predmet čitanja i razmatranja vrednih čitalaca Biblioteke.“

Dokumentacija koja se proteže na čitava tri veka već rasplamsava maštu istraživača. Istina, niko ne očekuje korenite istorijske obrte, ali već sâmo slaganje istorijskog mozaika i popunjavanje istorijskih belina i, uopšte uzev, masovna pojava vanrednih informacija o životu stare Srbije, zapravo rađaju neku vrstu uzbudljivog iščekivanja. Pročulo se da su za dokumenta zainteresovani i istoričari iz inostranstva, pre svega oni koji imaju tesne veze sa srpskom istorijom, pa će građa biti restaurirana, digitalizovana, lako dostupna. Za sada, ključni trenutak je ipak što je ova arhivska građa uopšte pronađena i sačuvana iako cela priča, naročito kada znamo gde su se dokumenta sve vreme nalazila, i dalje ne izlazi iz arhivske zone sumraka.

»Hartije« Nikole Pašića

Pismo Jovana M. Jovanovića, srpskog poslanika u Beču, 1913. godine:

“Poštovani g. Pašiću,

svi naši prijatelji smatraju da je ova kriza vrlo ozbiljna, i da se nama Srbima specijalno valja uzeti u pamet. Austrougarska bi mnogo mirnije gledala na celu stvar sa Skadrom kad se ne bi bojala da mi ne guramo Kralja Nikolu, i da mi ne ostanemo u Draču. Ako dođe do kakve akcije ona će biti protiv nas više, nego protivu Crne Gore – Naredbe korpusima u Zagrebu i Temišvaru kao da su već izdate. Treba se uzeti na um, doista; jer na dva fronta ne ide voditi borbu, i prema Bugarima i prema ovima (…)”
Uvećano pismo

Pismo Mihaila Bogićevića, srpskog poslanika u Berlinu, 2. avgust 1913. godine:

“Poštovani g. Pašiću,

maločas dobih od g. Paču-a sledeću depešu: ‘Demantujte vaš intervju u Neue Freie Presse’. Kako ste se u međuvremenu vratili u Beograd, hoću po ovoj stvari Vama da pišem i da Vam skrenem pažnju na nezgodu demantovanja baš moga intervjua, ne samo stoga, što sam ga pismeno predao a ne usmeno saopštio korespondistu Presa, nego poglavito s toga, što odgovara pogledima ove vlade, koja se baš iz tih tačaka gledišta, koje sam izneo, toliko zauzela za našu stvar prema Austriji. Iz depeše g. Pačua ne vidim, koji se pasusi mog intervju-a ne odobravaju. Da će isti od naše štampe biti napadnut, to sam unapred znao, ali ja ga nisam ni pisao za našu štampu i javno mnenje. (…)”

Uvećano pismo