Neka i komšiji crkne kravica

Ulazim u jednu od poznatih buregdžinica u severnoj Kosovskoj Mitrovici i u jednom dahu izgovaram: “Burek sa sirom i jogurt ‘moja kravica’”. Još nisam ni završila rečenicu, a već shvatam da je rashladna vitrina u delu u kojem stoji jogurt prazna. Tek nakon nekoliko obilaska prodavnica, “moju kravicu” sam našla u obližnjoj pekari. Bio je kraj juna.

Gotovo dva meseca od usmenog saopštavanja odluke kosovske vlade o restrikciji za robu u Srbiji, na severu Kosova se primećuje nedostatak osnovnih životnih namirnica – brašna, mleka i mlečnih proizvoda, šećera. Još uvek se ne može govoriti o ozbiljnijoj nestašici, ali svakako stiže ograničena količina robe srpskih proizvođača u odnosu na ranije. Sve češće se može videti da proizvode iz Srbije zamenjuje roba iz drugih država, a trgovci su ponekad primorani da i srpske proizvode nabavljaju iz drugih država. Tako se umesto ranije najčešće služene vode “rosa” u pojedinim ugostiteljskim objektima služe “zagori” ili “jana”.

Povod da Vlada Kosova uvede restriktivne mere za srpsku robu bilo je hapšenje trojice kosovskih policajaca koje su sproveli pripadnici MUP-a Srbije 14. juna. Istog dana oglasio se portparol kosovske vlade da saopšti odgovor Prištine.
“Iz bezbednosnih razloga, institucije su odlučile da povećaju nivo graničnih kontrola. Zbog toga je, kao hitan korak, odlučeno da se zabrani ulazak vozila sa srpskim tablicama na Kosovo dok se nastavlja analiza situacije od strane bezbednosnih institucija. Sledeće radnje biće preduzete na osnovu preporuka institucija za sprovođenje zakona”, rekao je medijima portparol Vlade Kosova Prparim Krueziju.

Ova izjava ujedno je bila i jedina zvanična informacija o odluci koja nikada nije usvojena u pisanoj formi. Zato je tokom njene “primene” bilo brojnih nedoumica koje traju do danas.

Sutradan se ispostavilo da nisu u pitanju sva vozila, odnosno da se mera ne odnosi na automobile već na kamione sa robom iz Srbije. Preuranjena odluka je vrlo brzo naišla na modifikaciju jer su kamioni sa registarskim oznakama Republike Srbije vozili i robu iz inostranstva. Na to su ukazali vozači srpskih kamiona koji su pet dana nakon odluke Vlade Kosova blokirali Jarinje, Brnjak i Merdare.

“Ako ne možemo mi da prođemo, ne može niko”, “Imam srpske tablice a u kamionu mi je sve roba iz Nemačke i Švajcarske”, rekli su mi tada na Jarinju neki od nezadovoljnih prevoznika koji su zabranjivali prolazak kamiona sa oznakama “RKS”, ali i drugim registarskim tablicama koje nisu srpske. Nakon ovih blokada odluka je promenjena – znak “stop” još neko vreme važio je samo za kamione sa robom iz Srbije.

Da “zaustavljanje poslovnih aktivnosti nije rešenje” ukazivali su predsednici privrednih komora Srbije i Kosova Marko Čadež i Ljuljzim Rafuna. Isticali su takođe da ekonomija treba da bude izvan politike, te da blokadama trpe i jedna i druga strana.

Vrlo brzo mera je još jednom promenjena i to u delu koji je ugrožavao interese Kosova. Iako najavljena kao bezbednosna, od prve polovine jula, prestala je da važi za sirovine i poluproizvode iz Srbije (to se moglo videti iz izjava predsednika privrednih komora). Zašto? Odgovor je u činjenici da Kosovo najviše sirovina uvozi iz Srbije. Primera radi, Kosovo oko 73 odsto pšenice nabavlja iz Srbije. Ove godine je, prema dostupnim informacijama, rod pšenice na Kosovu gotovo prepolovljen. I to nije jedina roba iz Srbije važna za kosovsku ekonomiju.

Prema rečima bivšeg predsednika Privredne komore Kosova Safeta Grdžaljiuja, za oko 70 posto proizvoda na kojima piše made in Kosovo sirovine su stigle iz Srbije. Alternativa postoji, objašnjava on, ali računica je jasna. Jedan kamion iz Srbije košta 400-500 evra, dok bi iz Evrope za isti kamion robe trebalo platiti deset puta više.

“Na Kosovu misle da mi iz Srbije uvozimo samo koka-kolu i plazmu”, ilustrativno pojašnjava Grdžaliju.

Odluka je ostala na snazi za plazmu, koka-kolu, mleko “moja kravica” i sve druge gotove proizvode iz Srbije na koje su potrošači u sredinama sa većinskim srpskim stanovništvom navikli. Oni koji odluče da proizvode made in Serbia dopreme na Kosovo ulaze u sivu zonu. Tamo ih je gurnula Vlada Kosova koja se deklarativno bori protiv šverca. Najveću štetu trpe građani koji se, osim što nemaju na rafovima dovoljne količine proizvoda na koje su navikli, žale i na visoke cene.

LEKOVI

Mnogo veći problem od robe široke potrošnje mogu biti lekovi za zdravstvene ustanove; nadležni već duže vreme ukazuju da su zalihe na izmaku. Zabrana za ulazak srpske robe na Kosovo samo je nagomilala nove na višemesečne i višegodišnje probleme u funkcionisanju zdravstva u srpskim sredinama.

Iz Kliničko-bolničkog centra stiže poruka da je situacija alarmantna i da troše poslednje zalihe lekova. Prema tvrdnjama direktora Kliničko-bolničkog centra Kosovska Mitrovica Zlatana Eleka, od kada je aktuelni kosovski premijer
Aljbin Kurti došao na vlast, obustavljeno je svako dovoženje lekova, sanitetskog materijala i medicinske opreme u KBC Kosovska Mitrovica.

Osim medicinskog materijala, kako navodi portal KoSSev, mitrovačku bolnicu je pogodila i zabrana uvoza prehrambene robe iz Srbije zbog ležećih pacijenata na odeljenjima koji se tu zbrinjavaju sa tri obroka. Funkcionisanje zdravstvenog sistema ometa i ograničeno kretanje vozila sa KM tablicama, a baš takve su najčešće na vozilima zdravstvenih ustanova na severu Kosova. Lekova u privatnim apotekama za sada ima, dok one na recept građani još od 2015. ne mogu da preuzmu u državnim apotekama.



Punih osam godina građani koji se leče u okviru srpskog zdravstvenog sistema na Kosovu za lekove prepisane na recept idu put centralne Srbije (Raška, Novi Pazar itd). Iako to iziskuje vreme i dodatne troškove, uglavnom je isplativije od kupovine lekova u privatnim apotekama. Razlog za odlazak po lekove van Kosova je to što državna apoteka koja funkcioniše po srpskom sistemu nema licencu za rad na Kosovu. Zdravstveni sistem u srpskim sredinama pak, funkcioniše kao deo zdravstvenog sistema Republike Srbije, pa lekari prepoznaju samo lekove koji su registrovani u Agenciji za lekove u Srbiji, odnosno, jedino te mogu da prepišu. To i čine, sada putem elektronskog recepta, što makar malo olakšava građanima da lekove mogu preuzeti u bilo kojoj državnoj apoteci u centralnoj Srbiji.

Neretko se dešava da jedan član porodice ili komšija ode u nabavku lekova za više ljudi kako bi uštedeli na vremenu i troškovima. Zato je važno da recept bude pravilno ispisan da ne bi došlo do situacije poput jedne koja se desila članu moje porodice koji je posle šezdesetak kilometara putovanja u oba pravca stigao kući bez lekova uz opasku: “Ja ću nekako ponovo da odem, Raška mi je tu, na tridesetak kilometara, a šta će da radi onaj iz Novog Brda?”.

Srbi ipak moraju biti oprezni sa količinom lekova za komšije i rodbinu da ne bi bili na meti Kosovske policije kao šverceri. Pre pet ili šest godina svedočila sam takvoj situaciji na prelazu Jarinje: ženu koja je imala nekoliko kutija različitih lekova u maloj apotekarskoj kesici (na sedištu pored sebe, ništa nije skrivala) izveli su i ispitivali dok su putnici u autobusu negodovali jer je bilo očigledno da je ženu na taj put muka naterala.

Građani putuju po svoje prepisane lekove, a nabavke lekova i medicinske opreme za zdravstvene ustanove u srpskim sredinama godinama stižu u vidu humanitarnih isporuka. Maja 2015. postignut je dogovor o farmaceutskim sertifikatima između Beograda i Prištine uz pohvale vlasti u Beogradu što je farmaceutski sertifikat statusno neutralan.

“Ovim dogovorom prvi put je omogućeno da lekovi proizvedeni u centralnoj Srbiji mogu da se prodaju na celoj terioriji Kosova i Metohije. To je značajno, kako za sve stanovnike Kosmeta i apoteke, tako i za privrednike, proizvođače lekova i veledrogerije iz centralne Srbije, u svetlu pokrenutih mera podrške srpskoj privredi za investiranje i poslovanje na Kosovu”, glasila je poruka iz Kancelarije za Kosovo i Metohiju.

Ovaj, kao i dogovor o carinama iz 2013. godine, podrazumevaju licenciranje svih kompanija koje se bave prometom roba u takozvanom kontrolisanom režimu, u šta spadaju i lekovi. Prema ovim dogovorima, rešenje za srpske zdravstvene institucije bilo je moguće na dva načina: licenciranje u kosovskim institucijama ili kroz “humanitarne isporuke” lekova i zdravstvenog materijala. Kako dogovor nikada nije primenjen, lekovi za zdravstvene ustanove godinama stižu kroz “humanitarne isporuke”, odnosno “donacije” prema kosovskom zakonu.

PROCEDURA DOSTAVLJANJA LEKOVA I MEDICINSKOG MATERIJALA

Procedura dostavljanja lekova podrazumeva trebovanje ustanova od svojih dobavljača u Srbiji po tenderu. Na osnovu faktura koje trebuju, uvoznik pravi specifikaciju za kosovske vlasti. Što se tiče lekova, za svaki od trebovanih lekova uvoznik mora da ima atest, sertifikat o analizi i rešenje Ministarstva zdravlja Srbije da je lek validan u Srbiji. A kada je reč o pomoćnim sanitetskim materijalima kao što su špricevi, rendgen aparati, sredstava za rendgen, gaze, zavoji, za to je potreban CE. Sva sakupljena dokumentacija se potom šalje kosovskim institucijama na odobrenje.

Na osnovu dostavljene dokumentacije, uvoznik dobija markice koje se uz dozvolu šalju u centralnu Srbiji i koje se lepe na svaku kutiju lekova koja će biti dostavljena na Kosovo. Ove markice su drugačije od onih za uvoz jer se na njima navodi da je u pitanju besplatna isporuka. Kada uđe na Kosovo, kontingnet lekova se šalje na carinski terminal, a kada ga carina Kosova odobri, razvozi se u zdravstvene ustanove koje funkcionišu u sistemu Republike Srbije. Uvoz ovih lekova se radi na osnovu usaglašene procedure između Beograda i Prištine u Briselu, a donaciju odobrava i prati oficir za vezu.

Dogovori iz Brisela podrazumevaju da zdravstveni sistem koji sada funkcioniše u okviru srpskog sistema na Kosovu bude u nadležnosti Zajednice srpskih opština.