Gradski prevoz
Kad smo kod šofera, oni u beogradskom gradskom prevozu ređaju sve opasnije i bizarnije incidente. Prošle sedmice je jedan uspeo da u 4.30 ujutru sleti sa puta na Petlovom brdu, pregazi travnjak i trotoar, i zakuca se u prodavnicu odeće.
Nije bilo povređenih. Vozač je strani državljanin, saopštio je MUP. “Vozač nije pritisnuo alarm i nije prijavio nezgodu, niti je prevoznik to prijavio Sekretarijatu za javni prevoz”, tvrdi za “Vreme” Nikola Jovanović iz Centra za lokalnu samoupravu.
Nedelju dana ranije, autobus je u Zemunu usmrtio devojčicu. Kako tabloidi prenose podatke iz istrage, vozač je prošao na crveno. Potom se zakucao u više automobila i kuću.
To je nastavak dugog niza incidenata koje izazivaju vozači ili neispravnost gradskih autobusa. U januaru je 18 osoba povređeno u sudaru dva autobusa na Novom Beogradu – obojica vozača su bili državljani Šri Lanke.
U poslednje dve godine viđeno je još toga, jedan autobus je sasvim izgoreo, drugi se prepolovio. U martu prošle godine sa autobusa kod Karađorđevog parka otpao je točak i usmrtio ženu.
Većina linija u Beogradu je “privatizovana”. Sindikalci tvrde da su onde vozači napaćeni i premoreni, a da se strani vozači uvoze bez provere.
“Jedini uslov je da imaju vozačku dozvolu iz svoje zemlje, i nažalost ne postoje nikakve posebne obuke, selekcije ili kontrole za njih jer je sve to prepušteno samim prevoznicima i njihovoj savesnosti ili bolje rečeno nesavesnosti”, rekao je ranije za “Vreme” Ivan Banković, saobraćajni inženjer i sindikalac GSP-a.
Šikaniranje novinarke
Ako žena kaže da je novinarka, ima legitimaciju pa još i prsluk na kojem piše PRESS, reklo bi se da je novinarka. To bi trebalo da shvati i svaki policajac uprkos vicevima o njihovoj inteligenciji.
Zato ostaje utisak da je policija u petak (5. septembar) u Novom Sadu namerno šikanirala reporterku “Vremena” Katarinu Stevanović dok je izveštavala sa protesta protiv policijskog nasilja koji se izmetnuo u još veću brutalnost prema mahom mirnim demonstrantima.
Stevanovićeva je pokušala da se skloni od juriša, ali je privedena, naterana da petnaest minuta leži licem na zemlji. Policajci nisu hteli da čuju da je novinarka niti su joj dozvolili da kontaktira sa redakcijom.
“Rekli su nam da ih ne zanima ko smo, gde su nam sada ‘muda’, da će sada oni nas ‘da napumpaju’”, prenosi naša reporterka.
Tek kad su stigle ‘marice’, policija je proverila njenu legitimaciju i pustila je. “Ja sam samo bila na terenu i pokušavala da izvestim o onome što se dešava. Policija me je u tome sprečila.”
Uredništvo “Vremena” osudilo je maltretiranje koleginice i grubo kršenje zakona o slobodi medija. Zahteva se da odgovaraju policajci koji su u tome učestvovali.
Slično su na reporterskom zadatku prošli još neki novinari, kolegu Emira Kahrimanovića sa portala 021 policajac je čak šutnuo dok je ležao na zemlji. Te napade osudili su NUNS, UNS i Evropska federacija novinara.
Stanovanje
Beograđanin Pavle Smiljanić (31) još je dovoljno mlad da iskoristi kredit za kupovinu prve nekretnine. Tražio je po rubnim delovima Beograda, poput Rakovice.
“Ne postoji stan koji košta manje od 100.000 evra, osim nekih garsonjera iz sedamdesetih godina u vrlo lošem stanju”, priča on za “Vreme”.
Obišao je desetak stanova, a onda digao ruke. Kao i drugi mladi sa kojima smo pričali, kaže da prodavci stanova hoće pre svega keš, eventualno redovni stambeni kredit. Kad doznaju da bi omladina uzela ovaj subvencionisani, neće ni da čuju.
Krediti koje je dekretom uveo predsednik Aleksandar Vučić kako bi odobrovoljio mlade u jeku protesta, na političkoj sceni već su zaboravljeni. Malo ko se primio – još nije ni blizu ispunjavanje kvote od svega 5.500 kredita koliko je vlast planirala.
Razloga je mnogo – stan sme da košta samo do 100.000 evra, što je u Beogradu i još ponegde naučna fantastika. Rata za kredit se subvencioniše šest godina, a posle kako kome bude.
Istraživanje Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) pokazalo je da je svega 0,3 odsto mladih apliciralo, dok 70 odsto ima negativan stav prema tim kreditima. Ostali smatraju da su kamate i dalje previsoke.
Gordana Adamov iz KOMS-a kaže da potrebe mladih niko nije sagledao. “Zakon su prvenstveno kreirali predstavnici Ministarstva finansija i predstavnici bankarskih udruženja”, kaže ona za “Vreme”.
Dodaje da za kredit treba pre svega stabilan posao, a da polovina mladih ne radi u struci za koju se školovala.
Gastarbajteri u Srbiji
“To je ipak Evropa, evropska zemlja. Ovo vam je najbolja prilika”, kaže mladić iz Gane u jednom od niza videa koji su preplavili TikTok.
Tako posredničke agencije reklamiraju Srbiju, kao obećanu zemlju u kojoj čekaju posao i smeštaj, a radna i boravišna dozvola se dobijaju za šest sedmica. Ako se agenciji plati nadoknada, razume se.
Kažu još da je plus ako znate da vozite, pa možete da budete šofer ili radite na građevini. Nude se poslovi u restoranu i skladištima, za žene i muškarce.
Srbija iz godine u godinu izdaje rekordan broj radnih viza, a ove godine bi se moglo doći do magičnog broja od sto hiljada. Tu brojku nije otkrio nijedan srpski zvaničnik, već ministar spoljnih poslova Gane dok mu je ovog jula u gostima bio srpski šef diplomatije Marko Đurić.
Vlasti u Beogradu su posle objašnjavale da je to maksimalni kontingent, da nema posebnog sporazuma o uvozu radne snage iz Gane te da dolazak gastarbajtera tobož potvrđuje koliko Srbija napreduje.
Ima dosta radnika iz Kine i Rusije, no oni mahom rade za svoje firme koje grade puteve, železnicu ili vode rudnike. Kod srpskih poslodavaca prednjače državljani Turske, Kube, Indije, Nepala i Bangladeša.
Afrikanci su očito iduća sveža krv, s obzirom da u Srbiji, zbog iseljavanja i bele kuge, nedostaje ljudi u sektoru građevinarstva, ugostiteljstva, kao i mnogo šofera.
Izrael
Gugl je uzeo 45 miliona dolara iz Izraela za promovisanje sadržaja na pretraživaču i Jutjubu. U pitanju su propagandni videi izraelskog Ministarstva spoljnih poslova u kojima se negira glad u Gazi. Slične objave je izraelska državna agencija za oglašavanje plaćala i drugim mrežama, poput Tvitera.
Kako su objavili istraživački timovi mreže više evropskih medija, Izrael kampanjom cilja publiku u Nemačkoj, Austriji, Italiji, Poljskoj, Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji.
Novinari su utvrdili da su za propagandu korišćeni pravi snimci iz pojedinih restorana i sa tezgi u Gazi, ali lažno tvrdeći da hrane ima u obilju. Više zaposlenih u restoranima i meštana je izjavilo kako je snabdevanje neredovno te da su cene sumanute. Recimo, vafl sa nutelom za 25 evra. Kilogram šećera za 65 evra.
Oren Persiko, novinar izraelskog medijskog bloga Seventh Eye, kaže da je propaganda ka inostranstvu tek delić onoga što domaći mediji serviraju izraelskoj publici: “Sve dok u Gazi još uvek ima talaca, Izraelcima je lako da sebe vide kao žrtve. To je glavni narativ”, rekao je Persiko za Dojče vele.
Uprkos svim naporima i novcu, Izrael ubedljivo gubi borbu za narativ. A opet, to što svetske organizacije i stručnjaci dokumentuju glad i genocidne namere malo znači Palestincima u Pojasu Gaze.
Eurobasket
Možda će jednog dana Srbija u hokeju na ledu eliminisati Finsku sa važnog takmičenja. Možda će onda finski selektor i štampa reći: “Pa dobro, danas svi igraju hokej”.
Za sada, izgovor da “svi igraju” neki sport kao da je rezervisan za srpsku javnost. Eliminacija košarkaša Srbije u osmini finala Evropskog prvenstva od selekcije Finske zapravo je veća blamaža nego da se obrnuto desilo u hokeju.
Bio je to kilavi vrhunac kilavog turnira na kojem Srbija – uglas proglašena favoritom – nije ličila na sebe. Kao da se statika tima narušila povredom kapitena Bogdana Bogdanovića u drugom grupnom meču.
U šokantnom porazu od Finske (92:86), Srbija je utakmicu igrala u ritmu protivnika, dozvoljavajući mu da izvlači Nikolu Jokića van reketa, šutira i skače. Nije bilo taktičkih promena, a raspodela minutaže navela je jednog košarkaškog novinara da konstatuje: “Selektor Svetislav Pešić je zaspao za volanom”.
Posle utakmice su se nizale razočarane analize, o tome ko nije bio u formi, a ko nije imao hrabrosti i volje. Uz to i misteriozne izjave o “dešavanjima u poslednja 72 sata”, iz čega je pročitano da su neki igrači zakačili virus, možda koronu. Nedovoljno da objasni ispadanje od reprezentacije koja ima jednog i po renomiranog igrača.
Pešić je bizarno rekao da on “ne daje ostavke”, ali se, dok ovaj broj “Vremena” ide u štampu, već nagađa o rastanku i mogućim zamenama. Kao i o budućnosti nacionalnog tima – da li će reprezentativna karijera najboljeg na svetu, Nikole Jokića, ostati bez pozlate?
Srbi će morati da odgovore na pitanje na koje su morali i Mađari – da li prihvataju da su ono što jesu, ni manje ni više… To u intervjuu za novi dvobroj „Vremena“ kaže istoričar Stefano Botoni koji poredi političku situaciju u Srbiji i Mađarskoj
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Političke partije i organizacije koje su protiv režima Aleksandera Vučića sve drže u svojim rukama. Ako na izborima, kad god da budu bili, budu poražene, biće same krive
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
