Sajam zapošljavanja, Top job, mart 2013; više od dvadeset poslodavaca predstavilo se u Belexpo centru na Novom Beogradu.
Sandra J. je u novom sakou, našminkana, ne previše, u haljini odgovarajuće dužine, prekrivenih ramena. Veruje da izgleda poslovno, ozbiljno, ali ne i dosadno. Odštampala je deset primeraka svoje radne biografije. Na ulazu se mimoilazi sa vršnjacima – lica zabrinuta, držanje posramljeno. Delovi razgovora u redu na štandu firme gde Sandra J. namerava da ostavi CV: „Znam, i ja već tri godine tako, apliciram gde stignem“; „Da mi bar odgovore da nisam primljen, nego za šest meseci nijedan odgovor, čak ni negativan“; „Infostud mi je ‘homepage’ da kad upalim komp vidim odmah da li se nešto pojavilo“… Sandra J. je obišla sve štandove na kojima je mogla da se raspita za posao. Na svakom isti odgovor – trenutno nema slobodnih radnih mesta, njen CV će zabeležiti u bazi, ako nešto bude zvaće je… Ulaz na sajam bio je besplatan.
ZNATE GDE SU VRATA: Izmišljena radna mesta, sumnjivi poslodavci, eksploatisanje mlade radne snage. Ovo su samo neki od problema sa kojima se suočavaju mladi u potrazi za poslom. Uprkos završenom školovanju, bez vere u sebe, na roditeljskom džeparcu, provode svoju mladost.
Prema podacima Nacionalnog biroa za zapošljavanje, od oko 650.000 nezaposlenih u Srbiji, 205.000 njih je mlađe od trideset godina. Od ukupnog broja mladih, koji su uglavnom neprestano u potrazi za poslom, njih 30.000 ima fakultetsku diplomu. Na razgovorima za posao doživljavaju filmski banalne scene susrećući se sa poslodavcima koji pokušavaju da ih potcene, iskoriste i najčešće – prevare.
Kada je reč o kvalifikacijama za slobodna radna mesta, problem je i to što se od tek svršenih diplomaca zahteva radno iskustvo. Ukoliko je neko stekao iskustvo tokom studija, ono se uglavnom odnosilo na volonterski rad, pa se samim tim ne smatra relevantnim. Odatle nastaje začarani krug i parodija na život: ako aplicirate za posao, nemate dovoljno iskustva, a ono se ne može steći bez zaposlenja. Samim tim, ne ide staž, a kada dođe vreme, bez iskustva i staža nema ni penzije…
Vrteći se tako ukrug, u nadi da će se trud, rad i znanje sigurno jednom isplatiti, Milena D. je sa tek stečenom fakultetskom diplomom uporno tražila posao.
Izvesna žena jednom joj je užurbano objasnila da je adekvatna za „neku“ poziciju u marketingu u kompaniji čije je ime takođe zbrzala, pa je upitala može li doći sutra na razgovor. Dajući sve od sebe da ostavi dobar utisak, došla je na zakazani razgovor. Zatekla je skup od dvadeset i kusur ljudi kako čekaju na isti razgovor kao i ona: gospodina i gospođu u kasnim šezdesetim u havajskim košuljama, mladog komunikativnog automehaničara… Kada je ušao zgodan, visok, markantan mladić, objasnio im je da se nalaze na prezentaciji proizvoda zdrave ishrane. Prvo je objasnio kako uspeva da zaradi mnogo novca, a potom upitao ko je zainteresovan da mu prenese svoje iskustvo i nauči ga poslu. S obzirom da nije želela time da se bavi, Milena D. se obratila mladiću, rekavši da su njoj prenete drugačije informacije o poslovnom razgovoru na koji je mislila da dolazi. Odgovorio joj je da ne želi svoje vreme da troši na nju i ispratio je rečima: „Znate gde su vrata.“
Obeshrabrenost je trajala kratko. „Pa šta, mora jedan razgovor da prođe loše. Biće još prilika“, mislila je. Bila je u pravu. Nakon dvadesetak dana dobila je odgovor da odgovara profilu koji kompanija „City“ traži za menadžera za odnose sa javnošću. Razgovor je zakazan u kafiću. Mileni D. to je delovalo malo sumnjivo, pa je javila drugaricama gde ide – za svaki slučaj. U kafiću je bilo dvadesetak ljudi. Kada je ušla, mahnuo joj je čovek u drečavo roze dukserici. Neočešljan, ali ozbiljnog lica. Prišla je stolu, on joj je zatražio CV. Naručila je čaj. Proučivši njenu radnu biografiju, rekao je da bi možda već u ponedeljak mogla da počne. Entuzijastično je upitala čime se agencija konkretno bavi, možda će morati malo da se pripremi. Rekao je „od iznajmljivanja automobila, jahti, do organizacije događaja“. Spremna na sve, Milena D. je nakon nekoliko minuta neobaveznog razgovora upitala gde se nalaze prostorije firme i kakvo bi joj bilo radno vreme. „U principu, trenutno nemam prostorije. Još smo novi u ovome“, objasnio je poslodavac. „Bili bismo stalno na vezi. Ti bi se u međuvremenu nalazila sa klijentima. Na kafi ili, ako može, kod njih u kancelariji. Mi bismo se nalazili sredom i petkom u 12, kod Konja, jel ti to odgovara?“ Imala je pregršt pitanja, ali nijedno nije mogla da izusti. Platila je čaj i rekla da će mu se javiti. Na izlazu je srela još dve devojke svojih godina koje dolaze na isti razgovor.
NUŽDA, A NE STIL: Dve mlade devojke susrele su poslodavca koji im je održao „lekciju“ o životu i radu na grupnom intervjuu sa desetak studenata različitih fakulteta. Reč je o berzi. Konkretno – prodavanje zlatnih poluga. Nakon testa koji su uradili, vitak, crn, arogantan mladić im je održao govor o vrsti posla za koji konkurišu. Mogu da zarade ogromne količine novca kao i on, kaže, ali ne odmah: „Morate da imate želju, ambiciju da budete najbolji“, rekao je. „Plata je na procenat – najuspešniji mogu da zarade oko dve hiljade evra mesečno.“ Međutim, da bi se zaradio ijedan dinar biće potrebni meseci i meseci, nema garancije. Motivacija bi trebalo da bude sledeća: „ovaj posao može da vam omogući pristojnu zaradu. Šta možete sa 400 evra da uradite da radite vikendom u Beogradu? Dok izađete sa društvom, iznajmite separe, platite flašu pića… Uvek možete da radite na trafici za 30.000. Ili – ili! Život nije bajka.“
Nakon završenog fakulteta diplomci se često odlučuju za master studije u inostranstvu, u nadi da će im to doneti prednost pri zapošljavanju. Među njima je i Ana B. Kada se iz Italije vratila u Srbiju, za šest meseci je bila na dvadesetak razgovora za posao – nijednom uspešnom.
„Zvanje mastera donelo bi mi u državnoj firmi veću platu, više slobodnih dana… Međutim, rečeno mi je da moje zvanje ovde ne postoji, pa mi se zato i ne priznaje diploma stečena u Italiji. Za nostrifikaciju diplome morala bih da izdvojim nekoliko hiljada evra, koje nemam.“
Nakon ovakvih i sličnih iskustava, mladi ljudi s vremenom snižavaju svoje kriterijume – na kraju pristaju na sve. Tu ih čeka čuveni probni rad: ponekad traje večno (dok kandidat sam ne odustane) ili je ograničen na mesec do tri, kada na dato mesto dolazi novi konkurent. Ko ga prođe, uglavnom može da se nada radu na crno – sve je bolje od besplatnog nadničenja, pa i posao za koji starije kolege dobijaju trostruko više novca za manje rada.
Treba li ikog da čudi, prema rezultatima socioloških istraživanja na Filozofskom fakultetu, što svaki drugi čovek u Srbiji živi sa roditeljima do svoje 35. godine? Razlog je nužda – ne stil života.
