Ne verujemo ni mi njima

U zapadnoj javnosti se sa slatkom jezom piše i tvituje o Putinovom ministru spoljnih poslova Sergeju Lavrovu, koji uskoro dolazi u posetu Srbiji (prvenstveno na ministarski sastanak Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju, koja postoji još od tzv. Bosforske deklaracije 1992, a kojom je Srbija prethodnih šest meseci predsedavala). Francuski konzervativni „Figaro“ ga je 2014. čak nazvao Taleranom ruske spoljne politike, koji personifikuje povratak Rusije na međunarodnu scenu. Levi „Liberasion“ ga je 2013. nazvao Makijavelijem Putinove spoljne politike.

Lavrovu su na Zapadu nadenuli nadimak „Mister Njet“, koje je svojevremeno bilo dato i Andreju Andrejeviču Gromiku, koji je pak tvrdio da su njegovo „njet“ u UN ipak ređe slušali nego zapadnjačko „nou“.

Gromiko, koji je sa Zapadom sklopio važne sporazume o ograničenju strateškog naoružanja, inače je bio taj ko je za generalnog sekretara KPSS-a predložio Mihaila Gorbačova.

Kasnije se pokajao, zamerivši Gorbačovu što je zbog diletantizma i površnosti težio da ostavi povoljan utisak na partnere po cenu slabljenja pozicije SSSR-a.

Moglo bi se reći da taj stav sada deli i Sergej Viktorovič Lavrov, koji obavlja dužnost u Smolenskoj plošćadi duže nego svi prethodnici – osim Gromika (koji je bio ministar spoljnih poslova SSSR od 1957. do 1985).

„UČITI POHLEPNO I PITI DO KRAJA„: Lavrov je, međutim, vidno drugačiji i koloritniji tip od Gromika, sovjetskog diplomate seljačkog porekla iz Belorusije, koji je pamtio tragediju rata (poginula su mu braća Aleksej i Fedor).

Sergej, čiji su se roditelji bavili spoljnom trgovinom, jeste, što bismo mi nekad rekli, šesetosmaško dete „crvene buržoazije“. Njegova supruga Marija Aleksandrovna (filolog po obrazovanju) ispričala je za jednu rusku reviju kako je Sergej, koji je pisao stihove (na jednoj slici iz studentskih dana ima kratku bradu), sve obarao s nogu pevajući uz gitaru pesme Visockog.

Da bi razumeli poentu, naši mlađi čitaoci bi trebalo da znaju za Vladimira Semjonoviča Visockog (1938–1980), Hamleta u pozorištu na Taganjki Jurija Ljubimova; pevača čije su se pesme o životu, kontrabandi, „poginulima od ljubavi“ – i o piću – slušale na prenosivim magnetofonima, jer su ga zvanične diskografske kuće u početku ignorisale. Pošto je Visocki teško izlazio iz SSSR-a, francuska glumica ruskog porekla Marina Vladi, laureat Kanskog festivala, čak se učlanila, kažu hronike, u Francusku komunističku partiju da bi mogla da putuje u SSSR i viđa Vladimira.

Kad je umro od pića i opijata, pored njegovog odra u pozorištu na Taganjki prolazio je veoma dug mimohod, a hiljade ljudi napustile su stadion u Moskvi, na kojem su se tada održavale Olimpijske igre, kako bi prisustvovale njegovom pogrebu na koji je došlo milion ljudi.

Kažu da je Sergej Lavrov tvorac neformalne studentske himne Moskovskog državnog instituta za međunarodne odnose (MGIMO) koji je Sergej, koga je zapravo zanimala fizika, završio 1972. Himna počinje stihovima „Učiti pohlepno i piti do kraja…“.

Dok je studirao, raspust bi provodio u studentskim radnim odredima (nešto slično našim omladinskim radnim akcijama) u Hakasiji, Tuvi, na Dalekom istoku, u Jakutiji. Kažu da je bio zadužen za drva i vatru, koju je jednom, ne govoreći drugovima da je slomio prst na nozi, tokom jakog dažda u tajgi zapalio poslednjom šibicom.

Bavio se skijanjem i splavarenjem, voli fudbal, navija za moskovski Spartak. Opisuju ga i kao strasnog pušača. Na Ist Riveru je ostala anegdota o tome kako ga je 2003. generalni sekretar Kofi Anan zamolio da poštuje zabranu pušenja u prostorijama UN, a Sergej je odgovorio da ta kuća pripada svim članovima UN, koje Anan samo privremeno vodi.

IZGUBLJENO U PREVODU: „Američki buldožer“ Ričard Hol­bruk ga je opisivao kao „diplomatu bez premca, koji služi svoje gospodare u Moskvi, sa inteligencijom, energijom i znatnom arogancijom“.

Neki ga opisuju i kao šarmera na ivici mačo seksizma. „Njujork tajms“ opisuje kako je austrijsku ministarku spoljnih poslova Ursulu Plasnik dočekao s buketom žutih ruža na ulazu u kafe „Puškin“, a da je Austrijanka rekla da se nada da je neće „buldožerisati“.

Državna sekretarka Kondoliza Rajs je svedočila da Lavrov ume da nađe tačku koja će iznervirati sagovornika. Hilari Klinton je tvrdila da je Lavrov nekoliko puta odbio da s njom razgovara telefonom, a da joj je jednom rekao da je histerična.

Britanski „Dejli telegraf“ je pisao kako je 2008. u razgovoru o konfliktu u Južnoj Osetiji s britanskim ministrom Milibandom, Lavrov podviknuo: Who are you to f… lecture me? Lavrov je kasnije objašnjavao da je izraz fucking lunatic upotrebio da bi okarakterisao gruzijskog predsednika Sakašvilija.

U intervjuu za CNN, na pitanje Kristijane Amanpur šta misli o tzv. pussy riot situaciji Donalda Trampa koji je snimljen kako govori mačo-bezobrazluke, s obzirom na to da je u Rusiji svojevremeno nastala takozvana pussy riot situacija (kada su osuđene tri žene iz benda Pussy Riot zbog performansa u Crkvi Hrista spasa u Moskvi, zbog čega je došlo do varnica čak i u SB UN), Lavrov je odgovorio šeretski – da engleski nije njegov maternji jezik, ali mu se čini da u američkoj predizbornoj kampanji ima mnogo pussies na svim stranama.

Lavrov inače dobro vlada engleskim, francuskim i sinhaleškim, jezikom koji se govori na Šri Lanki, gde je u ambasadi SSSR-a službovao kao ataše od 1972. do 1976.

Radeći na Ist Riveru od 1994. do 2004, Lavrov je dobro upoznao Amerikance, s čijim je predstavnicima kao ministar „boksovao“ mnogo rundi: Uprkos odličnim ličnim odnosima mlađeg Buša i Putina, odnosi su se spustili na veoma nizak nivo. Tvrdnju Džordža Buša da Rusi nisu neprijatelji SAD, pa da ne treba da se boje američkih antiraketnih instalacija i istočnoj Evropi, Lavrov je komentarisao citirajući rusku izreku: Зачем попу наган, если он не хулиган?

Kad mu je Hilari Klinton u Ženevi 2009. poklonila crveno-žuto plastično dugme na kome je na ruskom trebalo da piše „restartovanje“ (перезапуск), a pisalo je „pretovarivanje“ (перегрузка), uočivši grešku mrtav ozbiljan je rekao da će dugme čuvati u svom kabinetu. Saradnik Hilari Klinton je posle molio da se dugme vrati da bi se greška ispravila – kako ga Hilari ne bi poslala u Sibir. „Pomišljala sam na to“, napisala je Hilari u memoarima.

NAPAD JE NAJBOLJA ODBRANA: U vreme mandata Baraka Obame postignut je Dogovor o ograničenju strateškog naoružanja, o prijemu Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju, ali je jedna napetost smenjivala drugu.

Amerikanci su, prema Lavrovu, izračunali da im više nije u interesu da primenjuju tzv. amandman Džeksona-Venika o sankcijama protiv zemalja koje ne poštuju ljudska prava zbog koga Rusija nije mogla da uđe u Svetsku trgovinsku organizaciju, ali „Amerikanci ne bi bili Amerikanci“, da odmah nakon „reset dugmeta“ nisu smislili „zakon Magnickog“.

Onda je usledila oštra američka reakcija na to što su Rusi dali azil odbeglom američkom uzbunjivaču Edvardu Snoudenu, zbog čega je Obama najpre odložio posetu Rusiji, a posle ipak došao na samit Grupe 20 u Sankt Peterburgu, gde su Rusi s Amerikancima, prema Lavrovu, završili koristan posao sklopivši dogovor o hemijskom razoružanju u Siriji. Ratoborna štampa na Zapadu je tvrdila da je Lavrov nadigrao Obamu, a prema ruskom tumačenju Obama zapravo i nije želeo da uđe u rat u Siriji posle debakla nakon „francuskog rata“ u Libiji, prema kojoj je veći deo njegove administracije (ne i Hilari Klinton) imao rezerve.

Na zapadnu propagandu da je Rusija kriva za „revizionizam“ i da teži rušenju trenutnog međunarodnog sistema, Lavrov kaže: „Kao da smo mi bombardovali Jugoslaviju 1999, uz narušavanje Ustava OUN i Helsinškog zaključnog akta, kao da je Rusija ignorisala međunarodno pravo i upala u Irak 2003. i izvrtala rezolucije Saveta bezbednosti OUN, pa svrgla nasilnim putem režim Muamera Gadafija u Libiji 2011…“

Podseća i na godišnjicu Ruske revolucije 1917. koju, kao i građanski rat koji je posle nje sledio, opisuje kao tešku tragediju ruskog naroda uz dodatak da je to bio jedan od najvećih događaja koji su uticali na svetsku istoriju, svojevrsni eksperiment realizacije socijalističkih ideja tada raširenih u Evropi.

Priznaje da je sama Rusija u svojoj istoriji prošla kroz period podsticanja veštačkih preobražaja u inostranstvu, ali kaže da sada tvrdo daje prednost evolucionim promenama u skladu sa uslovima svakog društva.

O REČIMA I DELIMA: Nakon pobede Donalda Trampa, koji je najavljivao da se s Putinom može dogovoriti, a Putin rekao kako je Tramp talentovan političar, Lavrov je uzdržano rekao da Moskva više gleda dela nego što sluša reči.

Po njegovom tumačenju, približavanje NATO-a ruskim granicama je koren sistemskih problema od kojih stradaju odnosi Rusije sa SAD i Evropskom unijom.

On smatra da je danas očevidno da je neodrživa koncepcija „kraja istorije“ američkog sociologa Frensisa Fukujame popularne devedesetih godina, prema kojoj se zadatak svih svodi samo na to „da shvate da samo Vašington može da naručuje muziku…“ ili, američkom leksikom rečeno, da priznaju američko „globalno liderstvo“.

Tvrdi da su Amerikanci Moskvu bukvalno bombardovali molbama i u vezi s rešavanjem pitanja izvoza iranskog obogaćenog uranijuma radi prerade u prirodni uranijum, a i da sada „vuku za rukav“ da se pomogne da Severna Koreja poštuje svoje obaveze.

O UČITELJICI ŽIVOTA: Lavrov sadašnju rusku spoljnopolitičku platformu objašnjava polazeći od konstatacije da novi talas globalizacije dovodi do raspršivanja globalne ekonomske moći i odgovarajućeg političkog uticaja i do pojave novih krupnih centara moći, pre svega u Azijsko-Tihookeanskom regionu, o čemu najbolje govori primer Kine, sa kojom, kaže, Rusija sada ima najbolje odnose u istoriji.

Lavrov politiku SSSR-a opisuje kao izolacionističku u svojoj sferi uticaja i zastupa tezu da svet postaje multipolaran i da u njemu Rusija kao atomska sila treba da preuzme svoj deo odgovornosti. Govori i o Rusiji i asocijacijama u kojima je ona akter kao most između Evrope i Istoka, a za Evropu kaže da ne može da bude stabilna ako Rusija bude potisnuta na marginu.

Tvrdi da su Rusi više puta spasli Evropu od nje same i ponavlja pred novinarima ono što je 2007. na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti rekao predsednik Rusije Putin: „Mi smo vama potrebni više nego vi nama.“

Argumentaciju za tu tezu traži u istoriji, čije poznavanje smatra važnim za diplomatiju. U jednom članku, objavljenom na zvaničnom sajtu ruskog Ministarstva spoljnih poslova, Lavrov naglašava da istorijski fakti ne potvrđuju tezu o tome da je Rusija uvek bila autsajder u evropskoj politici i razrađuje tezu da se ruska spoljna politika ne može izdvojiti iz istorijske perspektive.

Podseća na značaj koji je u Rusiji dat obeležavanju sedamdesete godišnjice Velike pobede u Otadžbinskom ratu, stogodišnjice Prvog svetskog rata, dvestote godišnjice Borodinske bitke, četiristogodišnjice oslobođenja Moskve od poljskih zavojevača. Ističe rusku ulogu na uspostavljanju Vestfalskog sistema uvažavanja državnog suvereniteta uspostavljenog posle Tridesetogodišnjeg rata (1618–1648) i na to da je Rusija odigrala ključnu ulogu u okončanju opšteevropskog konflikta u Sedmogodišnjem ratu (1756–1763), kada je ruska vojska ušla u Berlin, prestonicu pruskog kralja Fridriha II, koji je smatran nepobedivim.

Podseća i na to kako je u vreme Katarine Velike kancelar Aleksandar Bezborotko govorio da se „nijedan top u Evropi bez dozvole naše ispaliti ne sme“.

Iz tog eseja na zvaničnom sajtu može se naslutiti da Lavrov profesionalni uzor nalazi u diplomati i kancelaru Aleksandru Mihajloviču Gorčakovu (1798–1883), sinu generala, učeniku legendarnog Carskoseljskog liceja, ispisniku Puškina, koji je delovao u teškim ponižavajućim uslovima nametnutim Pariskim mirom (1856), zaključenim posle izgubljenog Krimskog rata (1853–1856). Gorčakov je, piše Lavrov, najpre držao krilatice: „Govore, da se Rusija srdi. Ne, Rusija se ne srdi, Rusija se fokusira“, a već 1860. glasno je poručio: „Rusija izlazi iz položaja uzdržanosti, koji je smatrala svojom obavezom posle Krimskog rata“… I vratio rusku flotu na Crno more.

Lavrov konstatuje i da je knez Gorčakov na kraju života rekao da je Berlinski kongres 1878. nakon Rusko-turskog rata (1877) bio „najcrnja stranica njegove službene karijere“ jer je „pošteni posrednik“ nemački kancelar Bizmark počeo da vodi politiku koja ne odgovara ruskim spoljnopolitičkim interesima. To možda ima veze s Lavrovljevim odgovorom na novinarsko pitanje kako reaguje na to što na Zapadu Rusiji ne veruju: „Ne verujemo ni mi njima.“

Na pitanje šta misli o problemu Krima, Lavrov je odbrusio: „Jesam li propustio nešto iz geografije? Krim nije problem, Krim je teritorija Rusije…“

Pozivajući se na iskustvo SAD, kaže da se realna i nezavisna politika obezbeđuje ne samo lepim rečima, već da je potrebno imati i revolver. Moskva je na Krimu postavila obalski raketni kompleks „Utes“, u Kalinjingradskoj oblasti raketni kompleks „Bastion“, na Južnim Kurilima raketne komplekse „Bal“ i „Bastion“.

Na pitanje da li to plaši susede, Lavrov hladnokrvno odgovara: „To je naša teritorija…“

I podseća da su SAD četvorostruko uvećale rashode na razmeštaj strukture NATO-a blizu ruskih granica, pa i najnovije avione F35, koji mogu da nose moderne atomske bombe.