Ne damo ni dugove

Zašto je politički formulisan i javno obrazložen zahtev ministra za ekonomiju i razvoj Mlađana Dinkića – da Srbija prestane da plaća spoljni dug Kosova i ta sredstva usmeri Srbima na Kosovu – izazvao toliko nervoze protekle sedmice u vladi Srbije, do te mere da je na njega direktno negativno reagovao i sam premijer dr Vojislav Koštunica, a njegova stranka je, čini se, odmah „funkcionalno“ i izbacila stranku G17 plus iz vladajuće koalicije (sudeći po izjavi portparola DSS-a)? Čini se da tu nervozu nije izazvala samo okolnost da se Dinkić prvi, među onima koji su na vrhu vlasti, usudio da praktično celu vladinu kosovsku politiku kvalifikuje kao „kolektivno ludilo“, nego da je njegov predlog udario u onaj veoma osetljivi deo te politike, u kome gotovo da nema protivrešenja prema mogućnosti da Kosovo stekne međunarodno priznatu „finansijsku državnost“ ulaskom u Svetsku banku i Međunarodni monetarni fond. Naime, kako opominju stručnjaci, Amerikanci, kao najveći akcionari Međunarodnog monetarnog fonda, mogu u Bordu direktora obezbediti prijem Kosova u ovu organizaciju, a čim si član MMF-a, možeš i u Svetsku banku. Podrazumeva se da su članice ove dve globalne ekonomske organizacije države, ali formalno nije neophodno da budu i članice Ujedinjenih nacija (slučajevi Švajcarske i Zapadne Nemačke). Dakle, ako Kosovo uđe u vodeće svetske finansijske institucije via facti bi ga priznale sve države sveta, uključujući i Kinu i Rusiju. Jer malo bi ko bio lud da na ovoj stvari preseče svoje odnose sa ovim vašingtonskim firmama koje praktično održavaju kakav-takav red u svetskim finansijskim odnosima.

A šta će onda Srbija, ako Kosova tamo uđe – hoćemo li se iščlaniti iz ova dva vodeća svetska finansijska blizanca u kojima smo originezni osnivači od 1945. godine? Ako se „kolektivno ludilo“ nastavi – prema nekoj od skupštinskih rezolucija (alineja ova ili ona), prema Ustavu ili nekom Koštuničinom ekspozeu, prema nekom koalicionom sporazumu (tačka ova ili ona) ili zvaničnoj izjavi (broj 217.800) i prema čemu sve ne, morali bi spakovati kofere i napustiti Svetsku banku i MMF. Posle tog dana bi morali napustiti i sve druge međunarodne finansijske institucije i tako redom. Znači, prvi razlog za toliku nervozu je moguće to što je Dinkić uopšte pokrenuo to pitanje sa naše strane (Albanci odavno traže svoje dugove, a pre neki dan je taj zahtev podržao i za nas nevažeći Piter Fejt – što će sigurno biti iskorišćeno protiv Dinkića).

STRANKE I RAČUN: Drugi mogući razlog je verovatno one prozaičnije strančarske naravi. Naime, ispalo je da je ova vlada Srbije, koja u poslednje vreme ima mnogo više razloga za razlaz, nego onih za nastavak sedničenja, upravo na pitanju spoljnih dugova Kosova ne može da dâ neki propagandno efektivan odgovor – jer je običnoj, domaćoj građanskoj pameti teško razumljiva teza da Srbija treba u celosti da otplati još oko 1250 miliona dolara „kosovskih obaveza“ prema Svetskoj banci, Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, kao što je već dosad (od kraja 2001. godine, kada je konačno otklonjen „spoljni zid sankcija“) po tom osnovu otplatila 328,4 miliona dolara. A ove godine po istom osnovu treba da otplati još oko 91 milion dolara – četiri puta više nego što smo zasad planirali da damo Srbima na Kosovu, kako je na televiziji izjavio Dinkić (tu je on, čini se, nešto pogrešio u sabiranju). Jer, kada se teza da „Kosovo nema cenu“ (što se mora čitati kao obećanje da ćemo platiti svaku cenu koja nam bude isporučena) pretvori u konkretne novčanične brojke, a pogotovu ako se kosovskim Srbima indirektno obeća tih 91 milion dolara (umesto, kako kaže Dinkić, da ih dajemo Albancima), onda i kod najnapaćenijeg i najuvređenijeg naroda prorade i prozaičniji motivi od onih duhovnih, identitetskih i strateških.

Dinkićev predlog, koji je zasad oprezno i umereno podržao i potpredsednik vlade Božidar Đelić, a suvo mu se suprotstavio ministar finansija Mirko Cvetković (obojica iz DS-a), ma koliko izgledao razuman – nije jednostavno sprovesti, bez izvesnih ekonomskih šteta (ako se on počne primenjivati „jednostrano“). Dakle, ako na stranu ostavimo čisto političke implikacije, prvi je problem u tome što „zamena dužnika“ nikad nije moguća bez saglasnosti poverilaca. Još pre nekoliko godina bilo je ideja da Srbija obustavi isplatu kamata na kosovske dugove (između 35 i 40 miliona dolara godišnje) pošto na teritoriji Kosova ne može da ostvari nikakve poreske prihode, ali je upravo Svetska banka sugerirala da se to ne čini, jer bi se u tom slučaju pokrenuli neki drugi mehanizmi „finansijske odmazde“ protiv Srbije. Zauzvrat, kako tvrdi Dinkić, Srbiji se progledalo kroz prste oko podataka o razvijenosti – pa je dobila beskamatne kredite kao da je saharska država.

SECESIJA I SUKCESIJA: O svim ovim aspektima problema sa Kosovskim dugovima već je bilo dosta razglabanja u našoj javnosti, kao što se iz dana u dan ređaju i mnogobrojni podaci o imovini Srbije i srpskih firmi na Kosovu. Tako su izneti podaci da samo vrednost nepokretnosti rezidenata Srbije na Kosovu iznosi oko 220 milijardi dolara, da imovina EPS-a na kosovu iznosi preko tri milijarde dolara, da je između 1961. i 1990. godine na Kosovu i Metohiji iz Srbije i Saveznog fonda za razvoj nerazvijenih uloženo oko 17 milijardi dolara itd. Međutim, paralelno sa tim podacima niko se ne usuđuje da se direktno bavi scenarijem eventualne „imovinske sukcesije“ – valjda da ne bio optužen da narušava politiku nepriznavanja lažne države Kosova. Čak i ako bi se neko usudio da razmišlja na tu temu, verovatno bi se našao pred nepremostivim pravnim i ekonomskim teškoćama.

Ako pogledamo sporazum o sukcesiji koji je zaključen između SRJ i država koje su nastale na tlu nekadašnjih republika SFRJ (2001. godine), videćemo da je on zapravo bio baziran na rešenju Badinterove arbitražne komisije: da početkom devedestih godina XX veka u Jugoslaviji nije bilo secesije, već da se država raspala na sastavne delove. Na osnovu takve ocene izgrađen je model „zajedničke sukcesije“ pa su se, sva imovina van zemlje, pa i svi strani dugovi, delili onako kako je podeljen ulog SFRJ u MMF-u, a on je podeljen u nekoj vezi sa raspodelom BDP-a (SRJ je tada dobila udeo od 36,5 odsto). Istina, prema spomenutom sporazumu o sukcesiji deljena je samo državna imovina i to samo ona po svetu, dok je državna imovina unutar novonastalih država ostala imovina tih država (superficie solo cedit). Ostala je mogućnost da određene kompanije (i, naravno, privatna lica) traže povraćaj svoje imovine koja se zatekla u nekoj drugoj komšijskoj državi. No, da se ne vraćamo suviše u ovu tužnu temu, koju ovde naznačujemo samo zbog pitanja kako bi se eventualno tretirao eventualni problem „sukcesije Srbije“, posle secesije Kosova ili, eventualno, posle neke međunarodne dijagnoze: da se i ona „raspala“ na Srbiju i Kosovo. Možda i zbog ovog problema ne treba očekivati da Kosovo brzo zakorači u MMF, jer ni svetskim faktorima verovatno nije lako da pronađu formulacije za naš slučaj – ako neće da legalizuju jednu klasičnu „secesiju“.

Ipak, postoji jedan finansijski aspekt priče o kosovskim dugovima koji je u mnogo čemu sličan raspadu nekadašnje Jugoslavije i Miloševićevom pokušaju da taj raspad ne prizna ili da bar obezbedi da se njegovoj SRJ prizna famozni „kontinuitet sa SFRJ“. I Milošević je zarad tog kontinuiteta plaćao dugove cele SFRJ do kraja 1992. godine i bio spreman da zarad „kontinuiteta“ prihvati sve njene spoljne obaveze (kao što je to učinila Rusija nakon raspada SSSR). Čak je još 1996. godine bio spreman da u razgovorima sa MMF-om u Parizu prihvati da SRJ primi na sebe otplatu svih dugova SFRJ, koji su tada iznosili oko 16 milijardi dolara, samo da bi obezbedio kontinuitet. Zbog tog kontinuiteta otpustio je i čuvenog „spasioca dinara“ guvernera NBJ-a Dragoslava Avramovića, koji se tome usprotivio čuvenom rečenicom „Kontinuitet se ne jede! Ne jede se kontinuitet, gospodo ministri!“

Celu ovu priču Dinkić i te kako dobro zna, jer ju je upravo on vrlo detaljno opisao u svojoj knjizi Ekonomija destrukcije. Možda je i zbog toga pokrenuo celu ovu današnju aferu. Istina, on je u spomenutoj studiji pokušao da dokaže da je Milošević gurao priču o kontinuitetu i iz nekih gotovo pljačkaških razloga, jer su na njegov mig mnogi njegovi „politički prijatelji“ i profiteri bili jeftino pokupovali značajne dugove drugih republika, pa su računali da na njima ostvare ogromne profite (naplaćujući ih po nominali). U aktuelnom slučaju stvar je izgleda još gora, jer se „politika kontinuiteta“, vrlo verovatno, ne oslanja samo na neke moguće, merljive finansijske interese političke elite, nego na opstanak ekonomskog modela „zatvorene države“ (u fihteovskom smislu), sa „nacionalnim jedinstvom“ kao svečanom dekoracijom.