Ne dam im glas za nastavak korupcije

Srbijanku Turajlić, penzionisanu profesorku Beogradskog univerziteta, mogli ste poslednjih godina da sretnete na raznim mestima, u različitim ulogama: kako predaje nekakve Signale i sisteme na Elektrotehničkom fakultetu, razgovara sa studentima na način koji im je vraćao veru u nauku i znanje, šeta ulicama tokom brojnih antimiloševićevskih protesta, živo gestikulira dok sa članovima Otpora smišlja nove akcije, poletno grabi ulicama Beograda nakon 5. oktobra, prima nagradu za Osvajanje slobode, koju dodeljuje Fond „Maja Maršićević-Tasić“ za doprinos pobedi demokratije u Srbiji, podržava Paradu ponosa i, sada smo već u vremenu sadašnjem, sedi u svom stanu u Birčaninovoj, čvrsto rešena da neće glasati za bilo koga na sledećim izborima:

„Ideja o ‘belim glasovima’ pojavila se kao posledica dubokog razočaranja glasača Demokratske stranke, ali i drugih reformskih partija, koji su prvi put shvatili da teorija ‘manje zla’, odnosno ‘glasajte za nas da ne bi došli gori’ vodi zemlju u totalnu propast. Ponovno glasanje za Demokratsku stranku, i neke druge partije, znači davanje carte blanche za dalji rast korupcije, razgradnju institucija, nove obmane i stvaranje još većeg haosa u zemlji. Njihovi birači nemaju druge stranke za koje bi glasali, tako da je većina njih čvrsto odlučila da izađe na birališta i precrta glasački listić.“

„VREME„: Mislite da će na narednim izborima pobediti nevažeći listići?

SLOBODANKA TURAJLIĆ: Ako broj takvih listića bude veliki, to će biti pobeda u simboličkom smislu. U svakom slučaju, to je poruka za sve aktere na političkoj sceni: dosta nam je svega, vreme je da se uozbiljite.

I baš će prazni listići uozbiljiti političku scenu?

Mislim da hoće, i možda bi baš oni mogli presudno da pomognu da se zaustavi sunovrat u kome se trenutno nalazimo.

To je jedino rešenje?

Oni su jedini jasan odgovor na zlo u kome se nalazimo.

Za vas su odgovor, a za funkcionere Demokratske stranke jedna od najmorbidnijih ideja koje su čuli?

Morbidno je to što oni rade od kada su došli na vlast.

Koje?

Ne znam odakle da počnem.

Od manje morbidnog.

Teško je praviti gradaciju takvih stvari, ali dobro, da pokušam. Beskrajno je morbidno sedeti na vlasti, i razgrađivati državu. Morbidno je da imate parlament, a da u zemlji nema parlamentarne demokratije, tako da svakodnevno gledate autokratiju, bahatost i osionost. Oni hoće da odem i glasam da bi ponovo dobili vlast, a da bi potom njihovi poslanici u širokom luku zaobilazili skupštinu, osim u trenucima kada dobiju naređenje da se tamo pojave i podignu ruku. Neću da glasam za ljude koje mrzi da se dovuku do poslaničkih klupa. Poluprazna skupštinska sala deluje sablasno i morbidno. Oni kao da nam poručuju: nemojte, molimo, više da glasate za nas, to nam je kazna. Za koga da glasam? Za praznu klupu?

Ali je i vama sigurno bitno da se to promeni?

Jeste.

Pa hoće li se promeniti praznim listićima koji nemaju uticaj na ishod glasanja?

Neće, ali ću se osećati mnogo bolje jer nisam dala svoj glas za nastavak korupcije.

Pa kako će se onda menjati stvari?

Da znam, možda bih se time i bavila.

Možda vam i zato kažu da je to gubitnička poziciju?

Svako ko živi u ovoj zemlji je gubitnik, glasao za nekog, ili ne. Ali ako na političkoj sceni i dalje budu samo oni koji se sada tu nalaze, bićemo gubitnici i u budućnosti, što bih želela da sprečim.

Ali će vam reći da je to obično lamentiranje nad parlamentarnom demokratijom?

Jeste, nema sumnje, ali ono što se ovde naziva parlamentarnom demokratijom ima ozbiljnih manjkavosti.

Kojih?

Na primer, da morate stalno da glasate protiv svojih ubeđenja za nešto što je najmanje loše od onoga što vam se nudi.

A vi to nećete?

Naravno da neću. Želim da glasam za nešto što je dovoljno dobro, a ne manje očajno.

I precrtaćete glasački listić bez obzira na stranke koje se nalaze na njima?

Bez obzira na stranke.

I njihove političke programe?

One svojim delovanjem nisu zaslužile da dobiju moje poverenje, i ne samo moje već poverenje ogromnog broja birača.

Pa dobro, šta je cilj, da im pošaljete poruku?

Ma, nije to pitanje poruke. Jednostavno, ne vidim sebe kao nekoga ko će na sledećim izborima izaći na glasanje, i zaokružiti bilo koju od ponuđenih partija…

Zar to nije širenje defetizma?

Nije širenje defetizma, već korišćenje mog građanskog prava. Imam puno pravo da kažem, izvinite gospodo političari, ali vi neprofesionalno i neodgovorno radite posao koji vam je poveren. Neću u tome da vas podržim, i tačka.

Što nekima zvuči infantilno?

Te kvalifikacije su besmislene za nekoga ko zagovara parlamentarnu demokratiju. Imam pravo na svoje mišljenje i izbor kakav god bilo, i ne vidim nijedan razlog zbog koga bi neko mogao da mi kaže da je to infantilno, mada me, i kada to čujem, ne pogađa previše. Volela bih da mi oni koji zagovaraju suprotno stanovište objasne šta će dobro da se desi ako izađem na biralište i glasam za stranku koja se već pokazala u najgorem mogućem svetlu, kao što bih želela da mediji koji razapinju Vericu Barać posvete bar deo prostora koji je rezervisan za napade na nju ispitivanju porekla imovine tajkuna o kojima govori Savet za borbu protiv korupcije.

Pa, što se ne organizujete u partiju koja će biti po meri onih koji nemaju za koga da glasaju?

Neću da se organizujem u bilo kakvu stranku. Ja sam inženjer i znam da radim taj posao. Neka se organizuju oni koji žele da se bave politikom, ali neka to rade na način koji će zadovoljiti moje interese.

Verovatno vam zato prebacuju da je to neka vrsta voajerizma, gde se samo sedi, posmatra i zaključuje da ništa nema smisla?

Ja mogu da kažem da se meni most na Adi dopada ili ne dopada, ali ne mogu da idem da pravim drugi, ako mi se postojeći ne sviđa, jer ne znam kako se to radi. Ne umem da pravim mostove. Ne umem ni da se bavim politikom, ali me to ne sprečava da imam politički stav. Onaj ko kaže da bi novi most bolje izgledao na Menhetnu, nego na Adi, nije voajer, nego subjekt ovog društva koji ima pravo na svoj stav. To što nije građevinski inženjer, i ne ume da projektuje mostove, ne sprečava ga da razmišlja o tome.

Ali je očigledno da ideja o belim listićima strahovito iritira ljude, i to ne samo one koji će se prepoznati u liku manjeg zla?

Pa, svakoga iz različitih razloga.

Koga iz kog?

Iritira Demokratsku stranku zato što veruje da može da radi šta joj se prohte, a da neće izgubiti glasače. Veruju da su manje zlo od drugih.

Pa je l’ jesu?

Jesu, na neki način.

A druge?

Iritira bivše i sadašnje radikale, kako god se zvale njihove stranke, zato što su se nadali da će privući razočarane glasače Demokratske stranke.

Mislite da neće?

Naravno da neće, to su naivne nade. Iritira, možda jedino s razlogom, Liberalno demokratsku partiju, koja sebe vidi kao pravu alternativu Demokratskoj stranci, a u to nije uspela da ubedi glasače…

…I niz drugih koji upozoravaju da je to gubitnička opcija jer nevažeći listići nikada nisu pobedili…

Što je vrlo logično, jer ne razumeju da je ne-izbor istovremeno vrlo jasan izbor.

Koji se ne može pretočiti u parlamentarnu većinu.

I ne treba, jer mu to nije ni cilj.

Pa, šta je cilj?

Da se pokaže da nema stranke koja je zavredela glasački listići.

Ali ne možete reći da su sve stranke iste?

I nisu iste.

Nego?

Uz retke izuzetke u koje spada LDP, mada i ona pati od strahovitih problema zbog nedoslednosti, jedna je gora od druge.

Šta to znači?

Da su građani nezadovoljni porastom korupcije i partijske moći.

Za šta je odgovorna…

Stranka na vlasti.

Kako?

Korupcijom i koalicijom sa socijalistima. To jedan broj birača nikako nije mogao da svari.

Ali koalicija sa SPS–om je napravljena pre skoro četiri godine?

Ona bi bila prihvaćena da je postigla neke rezultate.

Mislite da nije?

Naravno da nije.

A strane investicije, kakav–takav rast bruto društvenog proizvoda, normalizovanje odnosa sa nekim susedima…

…I pogoršavanje odnosa sa drugima, prezaduženost, osiromašenje i sve veći broj nezaposlenih…

…Što može da bude i posledica ekonomske krize.

Može, a ne mora, mi imamo dovoljno unutrašnjih slabosti. Uostalom, korupciju nismo uvezli, ona je naš proizvod. Ona je danas mnogo veća nego pre četiri godine. Sindrom partijske države je daleko izraženiji, a vidimo i besramno laganje onih koji se nalaze na vlasti. Gledaju vas u oči i lažu. Oni ponižavaju vašu inteligenciju time što smatraju da ćete poverovati u laži.

Koje laži?

Ne znam od koje da počnem.

Od neke veće.

Pa, evo, na primer, da možete dobiti posao bez partijskog blagoslova. Ili da tenderi nisu namešteni za partijske ljude. Ili da je posao ministarstava čist i transparentan, što je van svake pameti.

Svih ministarstava?

Kojih god hoćete. Ministarstva životne sredine, rudarstva, prostornog planiranja i ko-zna-čega-već-još Olivera Dulića koje je bacilo hiljade evra na sajtove, a da ne znate kome, ni zašto, ni kako, ili opreme koju njegova firma prodaje državnim preduzećima koja su pod patronatom ovog ministra. On je paradigma. Onda se otvori afera, vlada se rekonstruiše, a Oliver Dulić dobije u posed nova ministarstva. Slično je pravosuđu, sudije su u sukobu interesa, sude bez rešenja o imenovanju, Visoki savet sudstva radi i ne radi, a građani gube nadu da će neko zaštititi njihova prava. Ne postoji institucija koja nije devastirana. Ova vlast ostvarila je najgore postpetooktobarske more.

Da li to vide i drugi?

Naravno da vide, a mislim da je toga postala svesna i Demokratska stranka zbog čega podstiče odijum prema ideji o nevažećim listićima.

A mislili su da to birači neće primetiti?

Mislili su da će im oprostiti zato što su najmanje zlo od svih partija koje imaju opipljivu moć.

Neće im oprostiti?

Neće, jer bi im se u protivnom poslala poruka tipa, „u redu je, radite šta god vam padne na pamet, a mi ćemo to progutati“. E, pa više nema gutanja i praštanja.

Zato što vlast nije učinila dovoljno da bi im se oprostilo?

Nije, pre svega zbog korupcije.

Dokle ide korupcija?

Do vrha vlasti.

Na osnovu čega to znate?

Ako sedite na vrhu i znate kakve se sve nepravilnosti dešavaju, onda ste sigurno i sami korumpirani. Meni nije važno da li onaj na vrhu stavlja novac u svoje džepove, ili ne. Zanima me jedino da li on vidi šta se dešava, i da li nešto preduzima da to spreči. A, ne preduzima. Za mene je to isto kao da stavlja novac u džep.

Mislite na predsednika Borisa Tadića?

Na njega.

I hoćete da kažete da on zna za stvari koje radi njegov stranački kolega Dulić, ili neki drugi koji se nalaze u još bližem okruženju?

Bilo bi strašno ako ne zna, jer je bi bilo pogubno za zemlju da imamo predsednika države koji gleda kako se ljudi iz njegove stranke nelegalno bogate.

Ako zna šta se dešava?

Onda je tragično što ništa ne preduzima da se to spreči, ali on zna šta se dešava.

Zašto onda to dopušta?

Ne znam, a iskreno rečeno, to me i ne zanima.

Šta vas zanima?

Da nemam predsednika države koji mirno gleda kako ljudi iz njegove stranke vrše nedozvoljene mahinacije, gde se odluke donose na glavnim odborima stranaka umesto u institucijama.

To je partokratija?

Naravno, ona je glavni pratilac korupcije.

Kako?

Tako što se u partokratskom sistemu stranke pojavljuju kao interesna preduzeća.

Ima li u tome razlika između stranka?

Naravno. Srpska napredna stranka, pored svih strašnih osobina koje poseduje DS, ima još mnogo gorih odlika. Ljudi mogu da promene uverenja, i možda su se Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić istinski distancirali od Vojislava Šešelja, ali ljudi koji su, poput svih njih zajedno, naneli tokom devedesetih toliko zla ovoj zemlji, nemaju prava da se i dalje bave politikom.

I kako se nakon svega osećate zbog toga?

Loše, kako bi se osećala, jer i dalje neuspešno pokušavam da živim u normalnoj državi.

Jedanaest godina posle 5. oktobra?

Ma, nije reč o neostvarenim očekivanjima. Nisam ni razočarana, ni uvređena, ni ojađena niti ozlojeđena, samo želim da svako radi posao koji mu je poveren. To je pitanje odgovornosti. Hoću da oni koji su izabrani da se bave politikom to rade profesionalno, dobro i pošteno, što nije slučaj.

Ali, zar to što Srbija nije dobila kandidaturu nije razočaravajuće?

To što Srbija nije dobila kandidaturu je fantastično dobro. Užasno je važno što je nismo dobili jer bi u suprotnom sve zakone i pravila koja smo doneli bili prihvaćeni kao nešto stvarno. Da smo dobili kandidaturu, rekli bismo da smo usvojili evropske standarde.

Mislite da nismo?

Nismo, jako smo daleko od toga. Mi hoćemo da uđemo u jedan klub koji propisuje određena pravila, a onda se ljutite i govorite da vam ta pravila ne odgovaraju.

Da li je jedno od pravila tog kluba da se menjaju granice država ako najmoćniji članovi to žele?

Nema tu šta da se gledamo ili ne gledamo u oči, kako govori Boris Tadić. Možete da se gledate do sutra, ali u bračnom ili emotivnom odnosu, a ne kao predsednik jedne države sa premijerom neke druge zemlje. Tu pogledi ne pomažu.

Šta pomaže?

Da ispunite uslove koji su postavljeni. Ako vam se oni ne sviđaju, ko vas tera da se trpate u društvo gde vladaju pravila koja vam ne odgovaraju?

I šta treba učiniti da se ona ispune?

Da se prizna realnost.

Koja otkriva…?

…Da Kosovo ne pripada Srbiji. Tamo živi određeni broj građana srpske nacionalnosti, i jedino što Srbija može je da pomogne da oni ostvare zagarantovana manjinska prava.

Hoće li onda biti još bolje ako Srbija ne dobije kandidaturu ni u martu?

Ako se u zemlji ništa ozbiljno ne promeni, onda bi za nju bilo dobro da još neko vreme ne dobije kandidaturu, možda bi je to nateralo da se uozbilji.

Zar onda neće još više bujati sve one loše stvari o kojima ste govorili?

Ta kontrola sa strane ni do sada nije pomogla. Ako nešto uradite samo zbog nekog drugog, to će se urušiti čim taj okrene glavu.

Nazire li se bar tračak svetla na kraju tunela?

Mada sam zakleti optimista, ja ga ne vidim.

Možda zato što ste anarhista, komunista ili ekstravagantna pojava, jer se takvima pripisuje ideja o praznim glasovima?

Ništa od toga. Jedino želim da živim u organizovanoj i sređenoj državi, ali mi to ne polazi za rukom. Zato više i neću da dajem legitimitet onima koji šire lažna obećanja za koja ne snose posledice. Ako to jednom shvate, možda će bar nešto pokušati da promene.

Slika sa naslovne strane štampanog izdanja