Predsednica parlamenta
Rođena je 11. avgusta 1965. godine u Užicu. Otac Vojislav je pravnik, majka Ljiljana elektrotehničar. Odrasla u Užicu, završila Pravni fakultet u Beogradu. Živi u roditeljskoj kući u Užicu, sa mužem Miodragom i trinaestogodišnjom ćerkom Anđelom, sa roditeljima i porodicom svoje sestre Slađane. Svira klavir.
Karijera: Munjevita. Godinama radila kao sekretar u Opštinskom sudu u Užicu. Pre tri godine otvorila je partnersku advokatsku kancelariju, branila je lokalne članove Otpora i ANEM-a. „Amaterski“ se bavila politikom od 1994. godine, učestvujući na svim mitinzima, lepeći plakate, agitujući. U tom periodu osnovala je i nevladine organizacije: Građansku radionicu, Centar za ljudska prava i prava deteta i ekološku „Rajsku pticu“. Postala je „profesionalac“ kad je izabrana za poslanika u ovom skupštinskom sazivu a odmah potom i potpredsednik Skupštine. Prošle nedelje postala je i njen predsednik. Član je Predsedništva Građanskog saveza Srbije.
Šta je rekla kad su je izabrali: „Zahvaljujem se i onima koji za mene nisu glasali, jer su želeli da sa mene skinu veliku obavezu i odgovornost.“
Šta misli o Narodnoj skupštini: „To je rendgenski snimak naše Srbije. Na njemu se jasno vidi da preovlađuju zdravi elementi, moderni, reformski opredeljeni. Ali, vide se i lomovi koje predstavljaju poslanici SPS-a i SSJ-a, ostaci naše prošlosti koje moramo da nosimo sa sobom, a upadljivo je jedno veliko isčašenje u liku i delu poslanika SRS-a.“
Još nešto o tome: „Po deset i više sati dnevno sedimo u sali koja je petnaest metara pod zemljom, što baš i nisu idealni uslovi za rad i još kad umesto jasnog i konkretnog izlaganja slušamo o tome kako nekom ministru smrdi iz usta ili je drugom veliki nos, ne možete da ne reagujete.“ Posle niza incidenata oko ishrane u skupštinskom restoranu, ponovila je isti repertoar i dodala: „Sad još i trovanja.“
Da li voli politiku: „Nažalost, politika mi je na prvom mestu. Davala sam joj i dajem celu sebe.“ Da je, kaže, umesto što je provela godine ubeđujući druge u ispravnost promena, učila kineski i arapski – sada bi te jezike govorila perfektno. Smeta joj i što je zbog svog posla u skupštini postala vikend-mama i što nema vremena da se bavi advokaturom.
Ima li nešto da joj se dopalo: Put za Beograd 5. oktobra. Sa koleginicom Ljiljom Vuković-Lukić krenula u glavni grad na odlučujuću bitku u ladi na kojoj su napisale „Telma i Luiz, GSS Užice“. „Dok sam živa pamtiću to jutro kad smo pošli iz Užica. Pet sati, mrak, hladno, a hiljade ljudi izašlo na ulice da nas isprati. Neko je doneo paklu cigareta, neko sendvič. Da nam se nađe uz put. Na njihovim licima i očaj i iščekivanje. I sad se naježim kad se setim tog veličanstvenog prizora u tami i tišini.“
Kako vidi DOS: „To je brak iz interesa, a pošto je očigledno da je sukob dve jake struje usledio zbog nestanka zajedničkog interesa, možda bolje rastavljen brak nego nesrećan brak.“
Ko joj je „najveći“ neprijatelj: Srpska radikalna stranka, čije je poslanike izbacila sa jednog zasedanja. Rekli su da je ona „sramota za Srbiju“, i da je član stranke koja vodi „izrazito antisrpsku politiku“. Optužuju je da je odgovorna što je njihov poslanik Stevan Kesejić nakon izbacivanja završio u Urgentnom centru, na šta ona odgovara da je za to kriv Vojislav Šešelj koji je znao da je Kesejić bolestan, ali ga je ipak naterao da ostane za govornicom i posle opomena.
Da li je još nešto dodala: „Oni su možda mislili da, budući da sam žensko, neću imati snage da se nosim sa njima. Ali, prevarili su se.
Ko je još kritikuje: Njena ćerka Anđela. „Sad se dešava da nam ujutru baci novine na sto i pokazujući naslovnu stranu kaže: „Šta je ovo?! Zar smo se mi za to borili?“
A Maršićanin: Kaže da su imali „korektan odnos“, ali i da su se često sukobljavali jer je „davao previše slobode opozicionim strankama koje su to zloupotrebljavale“. Smatra da je DSS „koristio srpski parlament za stranačku promociju, isto kao i Maršićanin“.
Kako vidi buduća zasedanja: „Možda postoji mogućnost da se strasti stišaju, ali u to nisam sigurna jer su stvari predaleko otišle. Biće veoma teško, naročito posle ovakve krize, dovesti stvari u red.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
