Napetost, kriza i… haos

Mediji su se, izveštavajući o lošoj prolaznosti studenata, koncentrisali samo na ono što se događa na Beogradskom univerzitetu iako ih Srbija ima sedam. Ignorisanje drugih univerziteta je neprihvatljivo ne zato što je „politički nekorektno“ već zato što na njima studira veliki broj studenata i ti univerziteti su po svom naučnom potencijalu poprilično izašli iz senke Beogradskog univerziteta. Novosadski univerzitet je u mnogo čemu ravnopravan sa Beogradskim a u nekim elementima ga – opremljenost nekih laboratorija na fakultetima prirodnih nauka – prevazilazi. Niški i Kragujevački univerzitet imaju razgranatu međunarodnu saradnju, a ukoliko neko želi da vidi kako praktično izgleda univerzitet koji funkcioniše po bolonjskim principima, to može da učini samo na Novopazarskom univerzitetu jer je to jedini srpski univerzitet organizovan kao jedinstveno telo tako da na njemu ne postoje fakulteti već departmani.

I odnos prema reformama se razlikuje od univerziteta do univerziteta. Moglo bi se reći da je Novosadski univerzitet najprijemčiviji, da je Beogradski najskeptičniji, dok se ostali nalaze negde između.

Baš kao i prošlog oktobra, i sada je došlo do prepucavanja između studenata i profesora oko uzroka loše prolaznosti. Profesori smatraju da su studenti nedovoljno prilježni a studenti uzvraćaju da studijski programi nisu reformisani i da zato ne mogu da postignu ono što se od njih traži. Ove godine pojavilo se i prvo relevantno javno osporavanje Bolonje. U intervjuu „Politici“ dekan Pravnog fakulteta u Beogradu Mirko Vasiljević je rekao: „Navešću činjenicu koju prećutkuju naši mediji – zaključak državnih univerziteta Nemačke je da primena ove deklaracije daje ´katastrofalne rezultate´, na njenu primenu se više ne gleda kao na obavezu, jer je reč o ´deklaraciji´. Vreme je da se u ovom ključu trezvenije razmisli i u Srbiji da univerziteti ne bi postali nove ´šuvarice´, a društvo puno forme (diplome) bez sadržaja (znanja).“

Profesor Vasiljević je dostavio „Vremenu“ prevod teksta na koji se pozvao. Pošto se u tekstu nigde ne pominje da Bolonja daje „katastrofalne rezultate“, a i u pitanju je bila stručna rasprava, tekst je dat na analizu Centru za obrazovne politike iz Beograda. Martina Vukasović, istraživač u ovom centru, objašnjava: „U pitanju je izlaganje profesora Kempena sa pravnog fakulteta u Kelnu u kome on iznosi svoje mišljenje o mobilnosti studenata i o tome da osnovne studije treba da se završavaju titulom master a ne bačelor. On nije osporio osnove Bolonje, već je predložio njenu dopunu. Izlaganje profesora Kempena je bilo na sastanku Saveza univerziteta Nemačke a to je neka vrsta sindikata univerzitetskog nastavnog osoblja i samo je jedna od takvih organizacija u Nemačkoj. Jedina merodavna nemačka institucija koja u ime univerziteta i drugih visokoškolskih ustanova može da ospori Bolonju jeste Rektorska konferencija Nemačke a ona to do sada nije učinila.“

S obzirom na to da je u fusnoti teksta koji je dekan Vasiljević dao „Vremenu“ pisalo da je Savez univerziteta Nemačke strukovna organizacija, moguće je da je tokom davanja intervjua došlo do nesporazuma i da njegove reči nisu precizno prenete. Ipak, malo je verovatno da je pogrešno preneto da je dekan Pravnog fakulteta rekao: „Prihvatam da Pravni fakultet, nazvan ´centrom antihaškog lobija´ od strane istih ili nekih drugih tvoraca sličnih kovanica, bude nazvan i centrom antibolonjskog lobija.“

Bez obzira na to da li se neko slaže ili ne sa Vasiljevićevim stavom o Bolonji, pogrešno bi bilo reći da je on u tome usamljen, jer njegovo mišljenje dele mnogi profesori, samo ga javno ne saopštavaju. Na univerzitetima su se vodile i vode se rasprave između profesora koji su pristalice i protivnici Bolonje. Protivnici govore da Bolonja snižava nivo znanja studenata, na šta im pristalice reformi odgovaraju da je dobar deo znanja koje se ranije sticalo bio beskoristan. Na argument protivnika da Bolonja daje preveliku slobodu studentima da odlučuju koje će ispite polagati a koje neće i da studenti nisu zreli da donose odluke koje utiču na njihovu buduću karijeru, pristalice odgovaraju da ukoliko mogu da glasaju, sklapaju brak i idu u zatvor ukoliko nešto zgreše, studenti mogu da odlučuju i o svojoj karijeri…

Kao i u svakom sukobu, postoje i oni koji su neutralni – a oni su umorni.

„Većina profesora je znala da stari sistem, u kome je od studiranja odustajalo skoro pola onih koji su upisali fakultet a vreme studiranja bilo mnogo duže od predviđenog, nije dobar, jer i u one koji ne bi završili fakultet društvo je uložilo sredstva a profesori trud. Na fakultetima gde su reforme uspešnije profesori koji su učestvovali u promenama vide rezultate svog rada, ali se na onima na kojima se ti rezultati ne uočavaju tako lako oni verovatno pitaju da li je njihov trud oko promena bio opravdan“, kaže Martina Vukasović.

Iako niska prolaznost studenata ukazuje na neuspeh reformi, to nije tačna slika jer se bazira na proseku koji nastaje sabiranjem prolaznosti na svim fakultetima a pojedini fakulteti i te kako odskaču od proseka. Prema rečima Martine Vukasović, „Arhitektura, Farmacija, Matematika, Elektrotehnika i Medicina na beogradskom univerzitetu imaju daleko veću prolaznost od proseka univerziteta“.

Ipak, najavljeno smanjivanje broja bodova potrebnih za upis u sledeću godinu obuhvata sve fakultete i za njih to će biti problem ne samo sa moralne tačke gledišta, jer će se tamo na sledeću godinu upisati i studenti koji ni po kom kriterijumu to ne zaslužuju, već i sa praktične tačke jer su nastavni kapaciteti na ovim fakultetima planirani za bolonjske standarde prolaznosti studenata koji su dostignuti, i sada će se zahvaljujući spuštanju kriterijuma pojaviti višak studenata za koje se mora organizovati nastava.

Tokom poslednje godine došlo je i do podvajanja između univerzitetskih profesora i mlađeg naučnog kadra. Pošto asistenti drže vežbe i kolokvijume, oni su svesni da ukoliko profesor ne promeni dosadašnji način rada student u novim uslovima ne može da položi ispit. „Pokušavao sam da ukažem mentoru da ukoliko student tokom cele godine radi vežbe i kolokvijume, to mora da mu se uračuna u ocenu i da se od njega ne može tražiti da za ispit sprema gradivo iz celog udžbenika, ali mi to nije pošlo za rukom“, kaže asistent koji je želeo da ostane anoniman.

Ova priča ide naruku studentima i njihovim tvrdnjama da profesori neće da ih rasterete, ali prema saznanjima „Vremena“ profesor na jednom fakultetu ponudio je studentima da pod formom kolokvijuma podele ispit tako da ih ono što polože na kolokvijumu neće pitati na završnom ispitu. Iako je ova odluka bila motivisana željom da se pomogne studentima i nije bila u skladu sa statutom fakulteta, profesor se suočio sa tim da studenti na te kolokvijume izlaze nespremni jer kalkulišu da ukoliko ne polože kolokvijum uvek postoji druga šansa, kada budu polagali ceo ispit.

Činjenica je i da fakulteti ne mogu da preformulišu svoje studijske programe jer nemaju sve parametre koji su im za to potrebni. „Ministarstvo prosvete još nije donelo Nacionalni okvir kvalifikacija u kome treba da se nalazi opis svih kvalifikacija koje se stiču u našem obrazovnom sistemu, sa opisom znanja i sposobnosti koje neka kvalifikacija donosi. Bez ovog dokumenta fakulteti ne mogu tačno da utvrde koja znanja treba da ponese student posle završetka nekog studijskog programa i zbog toga su promene studijskih programa često kozmetičke“, objašnjava Martina Vukasović.

Jedan od razloga koji otežavaju reformu jeste i neadekvatno finansiranje fakulteta. „Prema postojećem sistemu, fakulteti se finansiraju na osnovu broja studenata koji upišu određenu godinu i ovaj sistem ne nagrađuje fakultete čiji su studenti uspešniji i kvalifikovaniji od drugih“, kaže Martina Vukasović.

Zbog svega navedenog moglo bi se reći da srpske univerzitete ove jeseni karakteriše napetost koja bi se mogla pretvoriti u krizu. Mnogi će reći da kriza nije ništa loše, jer uvek postoji izlaz – što bi bilo tačno kada izlasku iz krize najčešće ne bi prethodio period haosa koji bi ipak trebalo izbeći.