Najbolje što se Srbiji dogodilo u 21. veku

Na današnju Srbiju, Novak Đoković uglavnom ima terapijsko dejstvo. Za deo njenih građana on svakako predstavlja podsticaj, ali za veliku većinu, pa i više od toga, deluje kao uteha, kao neka vrsta kompenzacije. U krilu nacije koja je, istorijski gledano, u svakom pogledu na silaznoj putanji, pojava i opstanak jednog autentičnog pobednika lekoviti su i razlog za praznovanje. Pritom je Đoković bez ikakve sumnje globalna pojava i za njega znaju milijarde ljudi, pa i oni koji doskora nisu bili sigurni jesu li Srbija i Sibir isto.

Izvesno je da je, bar na jednom nivou, u Đokovićevom slučaju na delu dobro poznat psihološki fenomen poistovećivanja, u smislu da se njegovi uspesi i (razumljivo, u manjoj meri) neuspesi kod mnogih doživljavaju kao sopstveni, uz odgovarajući stepen ushićenja, odnosno patnje. Nama se, međutim, čini da najdublje dejstvo potiče otuda što je sve što se sa Đokovićem dešava pravo, istinsko, bez truni laži i prevare, a to je, u društvu kakvo je poslednjih desetak godina naše, ravno čudu. U sredini u kojoj se iz dana u dan, na svim mestima i na sve moguće načine, laže, preteruje, zataškava, prikriva i krade, gde cvetaju hohštapleraj i mediokritetstvo, gde se plagirani doktorati brane pred sudom, gde ulizice prave karijere, gde se obogaćene lopuže smeju u lice poštenom svetu, a neuravnoteženi vođa neumorno naduvava balon svoje lažne veličine, u takvoj sredini pošten, blistavo čist i moćan nastup jednog pravog izdanka ovog naroda je za neke okrepljujući, a za neke bi, slutimo, mogao biti i zabrinjavajući. U društvu u kojem osioni vlastodršci nemilosrdno i sa uživanjem gaze svaki moralni obzir i elementarni ljudski red, dosta je onih koji će bez razumevanja, pa i sa podsmehom, gledati kako Đoković, ne samo bez interesa nego i po cenu zameranja moćnicima i uz rizik za sopstveni položaj u svetu tenisa, ustaje u odbranu obespravljenih i lišenih šanse u svom sportu. Neko će možda iz Đokovićevog postupka izvući neku pouku, a poneko dalekovidiji u redovima režima, videći samu mogućnost takvog životnog stava i društvenog ponašanja, osetiće bar ubod strepnje. Iz istog, socijalno-političkog ugla posmatrano, moglo bi se postaviti i pitanje da li, i kakvog, efekta u našem ambijentu ima Đokovićeva sposobnost da ispravi sudijsku grešku koja mu ide u korist, da pohvali dobar potez protivnika i kad mu je on najteže pao, ili da na uvredu i nepravdu uzvrati još boljom igrom.

„GRIJEHE NAŠE NOSI“

Razmišljanje o fenomenu Đoković ima i svoju spoljnopolitičku dimenziju. Često se govori o otporu koji publika na Zapadu ima prema Novaku, uprkos tome što je on ne samo savršen igrač nego i besprekorno fer na terenu, što ni o kome nije rekao ružnu reč, dok je u javnim nastupima spontan, diplomatski taktičan, a pravovremeno uključuje šarm i često biva autentično duhovit. U traženju objašnjenja treba pre svega biti svestan da odbojnost prema Đokoviću postoji skoro isključivo u zapadnom svetu i da ne može biti slučajno što ga u Rusiji publika voli, a u Kini ga bezmalo idolizuje. Pa i na Zapadu izuzetaka ima, jer u Italiji, na primer, publika na Đokovića reaguje sa mnogo simpatija. Otpor prema njemu je očevidno vezan najviše za anglosaksonsko područje, jednim delom i kao posledica njegovih davnih mladalačkih ludiranja, kada je na terenu imitirao druge tenisere, što se, kod i inače nedobronamernog sveta, rđavo primalo, a i danas se pamti. Bitniji razlog, po našem najboljem saznanju i uverenju, počiva u generalno lošoj predstavi o Srbima koja je na Zapadu, a u Engleskoj i SAD posebno, još od raspada Jugoslavije, a tokom rata u Bosni, povodom Kosova i naročito pred bombardovanje, sistematično, stručno i sa paklenom bezobzirnošću izgrađivana i negovana: rane koje su predstavi o Srbima naneli Bler i Alister Kembel, Si-En-En i Kristijana Amanpur, nikako da zarastu. Đoković, posebno posle ispovesti o dečjem doživljaju bombardovanja i treninzima u bazenu, nosi taj krst. Čak i ako je kod velike većine onih koji ga ometaju kad servira taj negativni poriv podsvestan, bar na Vimbldonu i na Flešing Medouzu spasa od aplauza posle duple greške Đokoviću neće biti. Da ostanemo pri novozavetnoj metafori, na svom polju delatnosti on „grijehe naše nosi“ i naše je rane preuzeo na sebe.

Pisac ovih redova nije ono što se naziva teniskim stručnjakom, ali poseduje autoritet nekoga ko je za 65 godina rekreativnog bavljenja tim sportom prešao put od drvenih reketa španovanih mačjim crevom do titanijuma od 275 grama. Kao takav, usuđuje se da iznese mišljenje kako je Novak Đoković igrač bez ijedne slabosti (sem možda donekle smeča), a sa najmanje dva nesporna i nadmoćno najbolja svojstva otkako je teniske igre, a to su ritern i nadljudska psihološka stabilnost. Sasvim su, naravno, izuzetne i njegove telesne predispozicije, uz bezgraničnu posvećenost radu na sebi, pri čemu nikad ne treba zaboraviti doprinose vidovite Jelene Genčić i odanog Marijana Vajde.

Nešto slično Đokovićevoj moći koncentracije i ekonomisanja energijom video sam samo jednom u životu, i to još 1969, na prvom „otvorenom“ Vimbldonu, kada je Pančo Gonzales, posle dva izgubljena seta (prvi rezultatom 22:24), u meču koji je trajao dva dana, pobedio 16 godina mlađeg Čarlija Pasarela. Imao sam ludu sreću da budem prisutan (doduše samo prvog dana, dok meč nije prekinut zbog mraka), ali od tada znam da se u legendu ulazi onako kao tom prilikom Gonzales, i tačno onako kao Đoković kada je 2019. u finalu Vimbldona u produžetku petog seta spasao dve meč-lopte i razorio obožavanog Federera. A legendarni status imaju i imaće još najmanje dva Novakova podviga. Jedan je onaj u finalu Njujorka, kad je pobedio Federera, tada na vrhuncu, nošenog podivljalom publikom, spasivši meč-loptu riternom za koji je Jelena Genčić rekla da je „udarac koji ne postoji“, dok je drugi šestočasovni obračun sa Nadalom u Melburnu, kada su, tokom svečanosti dodele pehara, igračima, valjda jedini put otkako je tenisa, morali da prinesu stolice.

ČOVEK KOJI JE ZAISTA ČOVEK

Pohvalno slovo Novaku Đokoviću ne bi bilo potpuno ako se ne kaže nešto o njegovoj privatnoj ličnosti i okruženju iz kojeg je potekao, koje je moralo uticati na njegovo formiranje, kao što biva sa patrijarhalnim porodicama u kojima se apsolutna lojalnost podrazumeva. Ta okolnost verovatno nije bez uticaja i na Đokovićeve odluke i uopšte postavljanje u današnjem svetu – od raspolaganja ogromnom imovinom, preko dobrotvornih delatnosti, režima ishrane, duhovnih traganja, staranja o braći, sve do (da se, pravednosti radi, pomene i to) posete Vulinu.

Iz svojih ograničenih saznanja, izdvajam sećanje na 11. septembar 2007, kada sam se sticajem okolnosti našao u VIP salonu beogradskog aerodroma neposredno pred sletanje aviona kojim se Đoković vraćao iz Njujorka, gde je u finalu izgubio od Federera, ali je izbio na treće mesto ATP liste, što je tada izgledalo kao nezapamćen uspeh. U toj sam prilici upoznao Đokovićevu, na tih način lepu i uzdržanu, majku, braću (pamtim malog Đorđa sa četkasto ošišanom crnom kosicom) i dedu, sa kojim sam, vršnjački, proveo neko vreme u razgovoru. Iz tog jednostavnog čoveka od malo reči, u kišnom mantilu i sa kačketom, prosto je zračio ponos, a u pamćenju mi je ostala priča da je malog Novaka na treninge u nekom trenutku vodio tramvajem. Kad je budući šampion stigao, porodični zagrljaj je bio toliko srećan i prirodan da su svi prisutni, uključujući i pristigle novinare, morali ostati pod utiskom sloge, zajedništva i nekog poleta koji je teško rečima dočarati.

Opuštenost i prirodnost, proizišle iz samopouzdanja, uopšte su, po svemu sudeći, osobine koje obeležavaju ličnost Novaka Đokovića. I kad urlikne u besu ili trijumfu, i kad opsuje, i kad se gorko nasmeši – to je uvek neglumljeno, izraz autentične emocije i deo njegove ličnosti, reklo bi se – ljudski. Bogomdani talenat i svetski uspeh nisu u Novaku ni za dlaku pomerili ništa od onoga što je svojstveno svakom čoveku koji je zaista čovek. Možda će ovo zvučati razumljivije u svetlosti jednog naizgled trivijalnog događaja koji se, po mom sećanju, odigrao u Rimu 10. maja 2011. To je bila godina velikih Đokovićevih uspeha, kada je nanizao preko 40 uzastopnih pobeda na turnirima, osvojio tri grend slema i izbio na prvo mesto svetske rang-liste. Na otvorenom prvenstvu Italije s lakoćom i elegancijom dobijao je meč za mečom, izazivajući opšte divljenje. O njemu su odzvanjali mediji, bio je tema razgovora na ulici i po kafanama, jednom reči – nalazio se na vrhuncu uspeha i popularnosti. Dan uoči finalnog meča protiv Nadala, potpuno neočekivano i bez ikakve pratnje, pojavio se u našoj Ambasadi da pita gde je u Rimu srpska crkva. Sa žaljenjem su mu odgovorili da srpski vernici u Rimu posećuju rumunsku i ruske crkve, jer svoje nemaju. Tada je jedan od mlađih saradnika Ambasade, otprilike Đokovićevih godina (a čini mi se da su se odnekud znali i ranije), odvezao Novaka u rusku crkvu, posle čega su, kao dva drugara i zemljaka, u razgovoru o svojim temama, otišli da ručaju u jednu najobičniju, narodnu piceriju nedaleko od terminala pri kraju Ulice Flaminija. Tako je, uoči meča o kojem bruji Italija, u trenutku kada bi Berluskoni, Sofija Loren ili Paolo Rosi verovatno bili presrećni da Đokovića ugoste na ručku sa šampanjcem i ostrigama, on blaženo jeo picu u društvu svog vršnjaka iz Beograda i nekolicine vozača rimskih tramvaja.

Svestan opasnosti da mi se zameri neodmerenost, zapisaću i potpisati svoje uverenje da je Novak Đoković, kao primer, kao podsticaj i kao opomena, verovatno nešto najbolje što se u dosadašnjem toku 21. veka dogodilo Srbiji.