Najbolje rešenje u najgorem trenutku

Zanimljivo i uzbudljivo je bilo drugo poluvreme kvalifikacionog susreta fudbalskih reprezentacija Srbije i Letonije, odigranog u nedelju uveče, a i srećno je okončano u korist domaćina, pošto su u tih 45 minuta požrtvovanom i timskom igrom preokrenuli rezultat i upisali pobedu, prvu sa novim selektorom Veljkom Panovićem na klupi. Istovremeno, sve je bilo otužno, ako se samo malo zagrebe ispod ove osnovne informacije: od nepobitnog fakta da je u utakmici bez takmičarskog značaja na jedvite jade savladana ekipa skromnih potencijala i rezultata, preko konačne potvrde da smo neslavno propali u kvalifikacijama za Svetskom prvenstvo, pa do surove činjenice da je reprezentacija jedna od zarobljenih institucija u državi, što se, između ostalog, ogleda u prisilnom izgnanstvu iz glavnog grada po naredbi predsednika države i igranju u kontrolisanim uslovima malog stadiona u Leskovcu.

TUROBNO, TUROBNIJE

Očekivano je bilo da će potraga za Piksijevim naslednikom biti duga. Naime, propast seniorske reprezentacije u kvalifikacijama samo je upotpunila sumornu sliku našeg fudbala. Elitna domaća liga je među najslabijim u Evropi, po svim parametrima, sa mnogo kontroverznih likova u upravama i saveznim organima, naročito od drugog ranga pa naniže, a i Fudbalski savez je od vrha do opštinskog nivoa natrpan naprednjačkim kadrom, uglavnom nestručnim i nesposobnim, i uz to, sve važne odluke kontroliše i aminuje predsednik države. Zatim, najbolji klubovi, počev od državnog projekta pod upravom Zvezdana Terzića, nisu konkurentni ni u drugoj evropskoj ligi, a ogromna većina klubova jedva preživljava i goli opstanak zavisi im od lokalnih političkih moćnika i, uglavnom, sumnjivih investitora.

U takvom ambijentu propala je i trenerska struka, o čemu najbolje svedoči podatak da srpskih trenera ne samo da nema u pet najjačih evropskih liga (tzv. lige petice) – engleskoj, italijanskoj, španskoj, nemačkoj i francuskoj, već su iščezli i iz druge grupe elitnih liga u Evropi: holandske, portugalske, belgijske, turske i češke. Slabo su nam na međunarodnoj sceni kotirane i fudbalske sudije, što takođe ne čudi s obzirom na koruptivno-kriminalni ambijent u kom stasavaju i opstaju. I na kraju, osipa se broj naših igrača u najvećim evropskim klubovima i u već pomenutih deset najboljih liga. Konstanti odliv igrača u inostranstvo pojačan je, masovno odlaze i talenti u maloletnom dobu, a masovno i propadaju pod pritiskom života u tuđini i raznih mešetara, što se vidi i po brojnim neuspesima mlađih reprezentativnih selekcija u poslednjoj deceniji, od najvećeg uspeha u istoriji našeg fudbala, osvajanja svetske omladinske titule 2015. na Novom Zelandu, do danas.

DUŽNOST I BLATO

Tako ponovo dolazimo do Veljka Paunovića, selektora te “zlatne generacije”, kog se FSS tada lako odrekao i nije mu dao ni naznaku da bi mogao da preuzme seniorsku selekciju. Deset godina kasnije, nakon blamantnih poraza od Engleske i Albanije i kraha u kvalifikacijama, Paunović je, kao trenutno najkvalifikovaniji srpski trener, postao spasonosno rešenje za Savez, a i za onoga koji se sa svoje moćne državne pozicije u sve meša, pa i u igračka, trenerska i kadrovska rešenja u fudbalu.

I onda je poslednjeg dana oktobra, upravo iz Španije, stigla (ne)očekivana potvrda: Veljko Paunović je prihvatio ponudu FSS i vodiće reprezentaciju Srbije u dve preostale kvalifikacione utakmice, a očekuje se da potom utanači višegodišnji angažman.

“Šta mu je to trebalo”, bio je najčešći komentar ispod vesti o Paunovićevoj odluci, a i ostali su bili u sličnom tonu – “Nije mu to trebalo, kompromitovaće se”, “Šteta, mlad će i perspektivan završiti karijeru”, “Badava se prihvatio ćorava posla”, “E, Veljko, zajebaše te”…

Niz je razloga, zaista, iz kojih nije poželjno ulaziti u srpsko “fudbalsko blato”, ali se Paunović ipak prihvatio teškog zadatka. Kako je objasnio, “dužnost je bila da odgovori na poziv što je brže moguće i stavi se na raspolaganje reprezentaciji”, svestan da ima “težak zadatak”, ali i da “postoji grupa momaka koji znaju kako se pobeđuje”, misleći pre svega na svoje “omladince”, one sa kojima se popeo na svetski vrh a koji sada čine okosnicu najbolje selekcije.

BIOGRAFIJA KOJA OBEĆAVA

Kao što smo već pomenuli, Paunović je po većinskom mišljenju stručne i navijačke javnosti najlogičnije i najpoželjnije rešenje za selektorsko mesto: donedavno je bio jedini srpski trener u “ligama petice” – proletos je uveo Real Ovijedo u najviši španski rang, a pre toga je imao zavidnu trenersku karijeru u Sjedinjenim Američkim Državama, Engleskoj i Meksiku, i što je verovatno najvažnije, od osvajanja omladinskog Mondijala 2015. godine ima status nacionalnog heroja koji nije narušio, najpre jer nije dobio priliku da vodi “A” reprezentaciju, a i što je klupsku trenersku karijeru gradio daleko od Srbije.

Uz to, sin je Blagoja Paunovića (1947–2014), legende Partizana i reprezentativca Jugoslavije, a i igračka karijera mu je bila respektabilna: ponikao je u mlađim selekcijama Partizana, ali se i kao fudbaler izgradio van zemlje – u Španiji, gde je otišao pre punoletstva. FSS ga je 2012. angažovao da vodi reprezentaciju Srbije do 18 godina, sledeće godine preuzima U19 sastav, da bi 2014. i 2015. radio sa omladincima (U20) i sa njima osvojio Svetsko prvenstvo 2015. godine. Kako ga nisu zadržali u FSS, otisnuo se u Ameriku i četiri sezone vodio Čikago, a potom je godinu i po proveo na klupi engleskog Redinga i zamalo ga iz Čempionšipa preveo u Premijer ligu. Pre dolaska u Real Ovijedo početkom ove godine, radio je dve godine u meksičkim klubovima Gvadalahara i Tigres.

PREDNOSTI DOLASKA NA SPRŽENU ZEMLJU

Brojni su problemi koji opterećuju fudbal u Srbiji i oni, nažalost, dominiraju nad retkim pozitivnim događajima i primerima, a dodaćemo još da je neuspeh u kvalifikacijama kasu FSS ostavio bez najmanje osam miliona evra. Ti prihodi od plasmana na Mondijal, EURO i u elitnu grupu Lige nacija, a za selektorskog vakta Piksija Stojkovića, bili su solidna satisfakcija za neuspešne nastupe u Kataru i Nemačkoj.

Ali, verovali ili ne, ima nečega što Paunoviću može ići naruku. Rečeno je već da novi selektor u velikoj meri uživa podršku fudbalske javnosti jer ima znamenito fudbalsko ime i dokazano je dobar trener. Značajno je što je stručni štab popunio uglavnom strancima, pretežno Špancima, a to je solidna garancija da će ozbiljno raditi na izgradnji boljeg i efikasnijeg sistema. Da bi uspeli u tom poslu, Paunoviću i ekipi potrebne su odrešene ruke i dugogodišnja podrška, a paradoksalno, “spržena zemlja” na koju dolaze daje im priliku da neko vreme rade bez pritisaka i podmetanja. To se lako naslućuje iz informacija upućenih novinara da bi “Paunović mogao da dobije šira ovlašćenja unutar sportskog sektora”, što u prevodu znači da neće imati smetnje u Savezu niti će ga potkopavati Zvezdan Terzić i drugi moćnici, a valjda mu neće “popovati” ni najmoćniji čovek u zemlji. Takođe, do naredne jeseni i prve utakmice u Ligi nacija, reprezentacija neće imati takmičarske utakmice i biće vremena da se kroz prijateljske utakmice kali nova postavka i povrati poverenje navijača.

Neuspeh reprezentacije i aktuelno očajno stanje srpskog fudbala za neke hroničare nisu ništa novo: bilo je slično i početkom 2021. godine, kada je Slaviša Kokeza bukvalno pobegao sa funkcije predsednika FSS, pod optužbama svojih naprednjačkih saboraca da je unakazio srpski fudbal, ali i pokrao državu preko šverca i pripremao likvidaciju predsednika države. Nakon propasti u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo i obezglavljivanja Saveza, na “sprženu zemlju” došao je Dragan Stojković, iskoristio “prazan prostor” i za kratko vreme nanizao dobre rezultate i plasmane. Nažalost, posle plasmana na Svetsko prvenstvo u Kataru “sasečena su mu krila”, a potom se sam srozavao i na kraju otišao ponižen i naružen.

Paunović nije sjajno počeo – Srbija je poražena od Engleske u Londonu (0:2) i uz mnogo muke pobedila Letoniju u Leskovcu (2:1), ali, ipak, nije ponižena na Vembliju, kao što je bila od istog rivala početkom septembra u Beogradu (0:5), a u drugom delu utakmice sa Letoncima zaličila je na ekipu i povratila deo sjaja iščezlog u poslednje dve godine.

Pred njim je zaista težak i nezahvalan zadatak i pre će biti u pravu brojni koji su zapitali: “Šta mu je to trebalo?” i poručili mu da se prihvatio “ćorava posla”, ali, kao što već godinu dana stotine hiljade građana izlaze na ulice u veri da će u miru i na izborima nadvladati “Ćacilend”, tako treba gledati i na Paunovićevu veru da će sa svojom ekipom nadjačati “fudbalski Ćacilend”.