Na ulicama ništa novo

Zakon je na snagu stupio, ali malo ko zna koje će odredbe iz njega da se primenjuju, a koje iz starog: nije, naime, napisana i usvojena sva silesija podzakonskih akata bez kojih zakon i ne može da se primeni, pa ga tumači ko kako hoće, računajući i saobraćajne policajce.

Za početak, Vlada nije donela nijedan od devet akata koji joj u obavezi stoje, nije ni Agenciju za bezbednost saobraćaja osnovala, koja je trebalo da predloži deset esencijalnih pravilnika, Ministarstvo unutrašnjih poslova, koje je inače najagilnije, nije donelo Pravilnik o načinu vršenja kontrole i neposrednog regulisanja saobraćaja na putevima u šta spada i „onaj“ zapisnik koji mora čitko da se popuni i na osnovu koga će kazne da se naplaćuju… U stvari, niko (skoro) ništa nije uradio, a morao je do stupanja zakona na snagu; od bezmalo stotinu pravilnika i pratećih akata, izrađeno je tek svega četiri. Biće uskoro, čuje se iz vlade i nadležnih ministarstava.

SRPSKA POSLA: Bez obzira na pravilnike kojih nema, nekoliko dana pred dan „D“ naglo je porasla potražnja za dodatnom opremom automobila – sigurnosnim trouglovima, kompletima za pružanje prve pomoći, rezervnim sijalicama, „svetloodbojnim“ prslucima, toliko da je, nakratko, zavladala nestašica. Naglo je porastao broj zahteva za izdavanje atesta „za plin“, toliko da se u redu čekalo kao za izdavanje novog pasoša.

Budući da je dodatna oprema bila obavezna i ranije, ako sećanje dobro služi još od ranih sedamdesetih, takođe i atest za „uređaj za plin“, pitanje je kako su automobili bez obavezne opreme „prošli“ tehnički pregled, kako na tehničkom pregledu promakne poliski uređaj, da li je moguće da niko od njih nije zaustavljen u rutinskoj kontroli. Može se razumeti to sa dodatnom opremom, jer zahtev da se pokaže „trokut, sijalice, prva pomoć“ može da bude shvaćena kao maltretiranje (koje se, ko zna zašto, sada očekuje), ali da kontroli promakne nesuglasje zapisanog u saobraćajnoj dozvoli i mirisa iz auspuha, teško je poverovati!?

Ova nagla zainteresovanost navodi na zaključak da je šestomesečno zastrašivanje „novim zakonom“ bilo uspešno, ali i da je nepoštovanje propisa postalo uobičajeno. Mada, ni u tome nema ničeg novog.

ZNAKOVITO: Inače, upravo na snagu stupivši zakon, pored novog cenovnika i obaveznog zatvora za najteže prekršioce, samo se unekoliko razlikuje od onog „starog“, a još manje od onog „prastarog“. Novost je, recimo, da je izrikom zabranjeno telefoniranje tokom vožnje, što je razumljivo jer u vreme kad je stari zakon pisan, mobilni telefoni su bili „sajens fikšn“, ili da se u vozilu u saobraćaju na putu „ne sme koristiti, niti nalaziti, uređaj, odnosno sredstvo, kojim se može otkrivati ili ometati rad uređaja za merenje brzine kretanja vozila, odnosno drugih uređaja namenjenih za otkrivanje i dokumentovanje prekršaja“, jer i inkriminisani uređaj spada u istu kategoriju kao i mobilni telefon. Prava novost je obaveza da u toku vožnje budu uključena svetla i danju, nova je kategorizacija vozača, a novost-novost su kazneni poeni i „do u sitna crevca“ razrađena kategorizacija vozila, dok novost koja to nije jeste priprema kandidata za vozača i polaganje vozačkog ispita: novost je što će teorijska obuka u auto-školama biti obavezna, kao i obuka za pružanje prve pomoći, a istovremeno nije novost jer je tako već bilo po onom prastarom zakonu.

Dobro, ima razlike: pojas je po onom zakonu morao da se „vezuje“, a sada mora da se „koristi na način koji je predvideo proizvođač vozila“, motociklisti su kacigu morali da „nose“, a sada da je „koriste shodno nameni“. Nije šija, nego vrat.

Novost je, i to vrlo znakovita novost, da Zakon, protivno načelu slobodne ocene dokaza u prekršajnom postupku, određuje da je zapisnik o kontroli učesnika u saobraćaju isprava kojom se dokazuje izvršenje prekršaja, odnosno da se ono što policajac zapiše dogodilo i tačka. Načelnik Odeljenja za kontrolu i regulisanje saobraćaja Uprave saobraćajne policije Vladimir Rebić kaže da nije baš tako, da vozač može da uloži prigovor na zapisnik u toku pisanja istog, a da je policajac dužan da prigovor „što vernije“ i čitko u zapisnik unese, te da će u sledećih nekoliko meseci svi saobraćajni policajci proći „odgovarajuću obuku“. Baš lepo: Zakon je na snagu stupio, a policajci će kroz obuku kako se zapisnik popunjava tek proći.

DAN „D„: Kako god, svanuo je i taj dan i sem uključenih svetala na ne baš svim vozilima, između ostalih i policijskih, sem što je, u poređenju sa prethodnim danima, više vozača i putnika, ali ne i policajaca, pojas koristilo „na način koji je predvideo proizvođač vozila“, što su „žute trake“ bile malo prohodnije nego inače, neka bude i da se manje telefoniralo, utisak ovog novinara je da je sve drugo kao što je i ranije bilo. Bar kad je o Beogradu reč.

Recimo, raskrsnica kod hotela Bristol, ukrštanje Ustaničke, Južnog bulevara i Nebojšine, kod Vukonog spomenika, kao i sve raskrsnice na potezu od Mostarske petlje do Nemanjine, isto kao i dan pre, isto kao svakog dana sem nedelje, bile su u „hrkljušu“: vozila koja su u raskrsnicu ušla iz jednog pravca iz nje nisu izašla, jer i ispred njih je „hrkljuš“ i ostala preprečena posred raskrsnice pa vozila iz ukrštajućeg pravca ne mogu da prođu. A policije ni od korova, ne kazne da naplaćuje, već da saobraćaj reguliše. Takođe, u utorak, kad je sneg bez prestanka padao i saobraćaj bio jako otežan, kad je svaka raskrsnica bila zakrčena, ama kad su najpotrebniji, saobraćajnih policajaca nije bilo.

Sa druge strane, kad gužve nema, na istim raskrsnicama ih je bilo sve dok sneg nije počeo da pada kako pada. Na tim raskrsnicama stajali su policajci i „uzimali meru“ vozačima koji su se pogrešno prestrojili ili skrenuli tamo gde im saobraćajni znak to zabranjuje. Ništa novo, dakle.

KOLEGA: Rutinska kontrola, o danu „D“ je reč, obavljana je na manje-više istim mestima kao i ranije: u Upravi saobraćajne policije kažu da su vozači bili daleko pažljiviji, da je smanjen broj prekršaja i da je, kao najvažnije, skoro prepolovljen broj udesa. Kako je objašnjeno, dan pred stupanja na snagu novog zakona dogodilo se 214 udesa, a na dan „D“ 123.

Smanjenje broja prekršaja i udesa je u svakom slučaju dobra vest, mada bi neko maliciozan primetio da je slično bilo i u martu 2002. godine kada su uredbom Vlade kazne za saobraćajne prekršaje višestruko uvećane: i tada je, kao i sada, u izveštajima naglo opao broj prekršilaca propisa i zabeleženo je znatno manje udesa. Iz toga bi se moglo olako zaključiti da je „batina iz raja izašla“, ali bi opet onaj maliciozan rekao da je reč o pukom opravdavanju novog cenovnika.

Bilo kako bilo, negde pred istek dana „D“, elektronski mediji koji u to doba ažuriraju vesti javili su, kao kuriozitet, da je „uhvaćen“ vozač sa više od dva promila alkohola u krvi, u prekršaju za koji po aktuelnom zakonu sleduje najmanje 15 dana zatvora. Štaviše, nije uhvaćen u rutinskoj ili nekoj drugoj kontroli, već kao vinovnik udesa. Njegovo veličanstvo slučaj je htelo da taj prvi-prvi koji je „pao“ na alko-testu bude policajac, doduše „van dužnosti“: po onome što je sutradan u novinama pisalo, nije imao „više od dva promila“, već „samo“, ni manje ni više nego 1,99. Za jedan promil je „eskivirao“ zatvor: da li zato što je „kolega“ ili što elektronika kojom se ustanovljava količina alkohola u krvi može samo da se nagađa.

Ovako, za prekršaj koji je počinio, po odredbama aktuelnog zakona platiće najmanje 15.000, a najviše 30.000 dinara kazne, isto koliko bi ga koštalo posedovanje uređaja za otkrivanje radara. Sleduje mu i zaštitna mera upravljanja motornim vozilom od najmanje šest meseci, dok bi zbog „onog“ uređaja od vožnje apstinirao svega tri. Na kraju, za tešku alkoholisanost čiju je gornju granicu dotakao fasovao bi i deset kaznenih poena, a zbog izazivanja udesa u tom stanju bilo bi pridodato još tri, ali neće jer pravilnik o tome još nije napisan. Nema šta, po starom zakonu prošao bi jeftinije.