Na putu ka boljem sutra

Ajlan Kurdi bi ovog septembra krenuo u drugi razred osnovne škole. Tragična smrt ovog sirijskog dečaka 2. septembra 2015. godine obeležila je veliku izbegličku krizu koja je pogodila Evropu i postala simbol stradanja dece izbeglica na evropskim granicama. Iako je medijski fokus od tada skrenut na druge teme, u prethodnih pet godina više od 210.000 dece bežeći od rata, progona i siromaštva, zatražilo je azil u Evropi. Premda su neki od njih dobili utočište, mnogi se i dalje bore da ostvare svoja prava.

Iako se često osuđuju pokušaji izbeglica da u Evropu dođu „ilegalno“, zapanjujuć je nedostatak pravnih puteva za dobijanje zaštite na našem kontinentu, ali i globalno. Ne treba zaboraviti da je upravo porodica Ajlana Kurdija, koji se utopio te kobne septembarske noći, aplicirala za poseban kanadski program za izbeglice, ali da su odbijeni i da su nakon toga krenuli na pogubno putovanje. Da se od tada do danas malo šta promenilo, pokazao je nedavni štrajk glađu porodice Kalifa sa troje male dece u Beogradu ispred ambasade Kanade, kojoj je na sličan način odbijeno učešće u sponzorisanom programu za preseljenje.

PET GODINA IZBEGLIČKE KRIZE

Nezainteresovanost pojedinih evropskih zemalja da pomognu ovoj deci i Grčkoj dovela je do humanitarne katastrofe. Najnoviji izveštaj organizacije Save the Children procenjuje da je više od 700 dece izgubilo živote u pokušaju da se preko Sredozemnog mora domognu Evrope, najčešće u rukama krijumčara u malim čamcima, često potpuno sami, bez roditelja. U prethodnih godinu dana, u svakom trenutku samo na grčkim ostrvima nalazilo se u proseku 10.000 dece migranata, od kojih je 60 odsto mlađe od 12 godina.

Deca izbeglice iz Sirije i Avganistana nemaju gde da se vrate. Rat u Siriji sada traje već skoro deceniju, što znači da većina dece u Siriji i ne pamti život bez rata. U Avganistanu deca čine trećinu žrtava sukoba koji ne jenjava već 40 godina. Odgovor bogatih evropskih država fokusirao se previše često na pritvaranje dece, nasilje na granicama i obesmišljavanje postupaka za spajanje porodice, uz nedovoljno inicijativa koje bi bile usmerene na smanjenje njihovih patnji.

Posebno zabrinjava to što deca izbeglice nisu zaštićena od nasilja. Gotovo polovina dece koja su prošla izbegličkom rutom govori da su tokom izbeglištva bila izložena nasilju, pljačkama i zlostavljanju. Podjednako često su ih na taj način tretirali krijumčari, ali i policijski službenici u nekim od država od kojih su zatražili zaštitu. Petinu žrtava čine deca mlađa od 13 godina. Bez izuzetka, deca svoja iskustva tokom putovanja opisuju kao teška, zastrašujuća i preteća, a nije iznenađujuće ni što sva deca ne bi želela da njihovi mlađi brat i sestra krenu na ovakvo ili slično putovanje. Na pitanje o poruci za njihove prijatelje i vršnjake u zemlji porekla, njihova poruka je jasna: nemojte ići.

Dete bez pratnje u izbeglištvu najčešće je najstarije muško dete koje su roditelji smatrali sposobnim da putuje i dovoljno starim da preuzme odgovornost za svoju dobrobit i dobrobit cele porodice.

Na put kreću usled složenih faktora pritiska, uključujući nasilje, progon, porodična pitanja i ekonomsku nesigurnost. Roditelji imaju snažnu ulogu u donošenju odluka o migriranju, posebno za decu mlađu od 15 godina. Deca su često nesrećna zbog ovakvih odluka roditelja, ali nisu bila u mogućnosti da im se suprotstave. Ne treba zaboraviti činjenicu da za decu izbeglice odlazak od kuće predstavlja nagli prekid školovanja. Gotovo niko od dece nije upoznat sa opasnostima puta koji im predstoji. Krijumčari decu tretiraju gore od odraslih, smeštajući ih u gepeke ili u duple podove ispod sedišta i ne dajući im dovoljno vode i hrane.

foto: ap

TVRĐAVA EVROPA

Tokom 2015. godine Evropa više nije mogla da ignoriše izbeglički talas iza koga su stajali višegodišnji, a ponekad i višedecenijski sukobi u Siriji, Avganistanu, Iraku, Libiji i drugim zemljama. Reke ljudi potekle su ka evropskim zemljama u nadi da će ostvariti san da žive u miru i slobodi, koji i pored obećanja nikada nisu došli u njihove zemlje. Bogata Evropa je sa više od 700 miliona svojih stanovnika tada uznemireno reagovala na dolazak više od milion izbeglica. Ovaj evrocentrični pogled potpuno je ignorisao realnosti sa kojima se suočavaju druge države, na primer Liban, koji pored svih nedaća prihvata više izbeglica nego Nemačka, što ujedno predstavlja trećinu libanske populacije.

Početkom krize stavovi su bili manje oštro podeljeni nego sada. Ko se danas još seća suza palestinske devojčice Reem Sahvil, kojoj je nemačka kancelarka Angela Merkel bez mnogo ustručavanja pred kamerama poručila da će možda morati da se vrati u nesigurnu zemlju porekla. Ili ko bi danas pogodio da je 2015. godine u obraćanju Ujedinjenim nacijama, predlog za sistem kvota za prihvat migranata, doduše na globalnom nivou, predložio niko drugi do mađarski premijer. Od tada je došlo do značajne polarizacije stavova na obema stranama, pa se tako došlo do neodržive politike bezuslovno otvorenih vrata za sve sa jedne, i zalaganja za hermetičko zatvaranje evropskih granica sa druge strane.

Ipak, iako su tradicionalno zatvorena društva centralne i istočne Evrope reagovala negativno, to nije sprečilo Poljsku da posle građanskog rata u Ukrajini 2014. godine primi više od milion njenih državljana koji su dočekani raširenih ruku. Valja napomenuti da ni Nemačka ni Poljska nisu prihvatile izbeglice iz Sirije i Ukrajine samo zahvaljujući altruizmu. Poljska je na ovaj način uspela da „zameni“ svoju emigraciju, nakon velikog odliva stanovništva po pristupanju Evropskoj uniji 2004. godine. U Nemačkoj čak ni prihvat više od milion izbeglica nije izlečio demografsku sliku, pa su zakoni kojima se ograničava rad stranaca dodatno liberalizovani, što je dovelo do toga da samo sa Balkana svake godine više hiljada ljudi potraži sreću u toj zemlji.

Mnoge centralnoevropske zemlje, možda i s pravom, smatraju kritiku svojih politika licemernom. Treba navesti samo primer obećanja Velike Britanije da će omogućiti preseljenje 3000 dece izbeglica bez pratnje iz drugih evropskih država na njenu teritoriju. Ova najava data je uz veliku pompu, mada se radi o trećini broja dece izbeglica koje borave u Grčkoj u svakom trenutku. Ipak, do kraja 2018. godine Velika Britanija uspela je da primi svega dvadesetoro dece, a kvota je snižena na 480, navodno zbog ograničenih kapaciteta ove države za prihvat većeg broja izbeglica.

I pored svih restriktivnih mera, migracione rute opstaju. Izbeglice nastavljaju da dolaze u Evropu, ali je ovaj put danas opasniji i teži nego ranije. Uglavnom su prinuđeni da se oslanjaju na krijumčarske lance, gde su izloženi realnom riziku od trgovine ljudima. Veliku tačku razdora u evropskim politikama predstavlja jedinstven odgovor na spasilačke operacije u Mediteranu. Već nekoliko meseci u toku je suđenje Mateu Salviniju, bivšem italijanskom ministru unutrašnjih poslova, povodom zabrane iskrcavanja jednog takvog broda u italijanskim lukama. Ishod ovog suđenja u mnogome će opredeliti budućnost evropskih politika u narednom periodu.

DNEVNA POLITIKA ILI DUGOROČNA OBAVEZA?

Svaka država je ujedno zemlja porekla, tranzita i destinacije u međunarodnim migracijama. U toj raspodeli, uloga Srbije kao zemlje destinacije praktično je bez značaja. Od 2008. godine do danas tek 178 izbeglica ostvarilo je pravo na azil u našoj zemlji. Istovremeno, prema podacima UNHCR-a, samo tokom 2019. preko teritorije Srbije u tranzitu prošlo je više od 30.000 osoba. Najdominantnije, Srbija predstavlja zemlju porekla – više od 50.000 ljudi odseli se samo u zemlje Evropske unije svake godine.

I bez obzira na neumoljivu statistiku, često i kod nas čujemo pozive vladi da promeni migracionu politiku. U praksi bi to značilo izmenu Ustava koji predviđa pravo na azil na referendumu, nejasan postupak deratifikacije Konvencije o statusu izbeglica, koju je naša zemlja ratifikovala još 1960. godine i nedvosmisleno odustajanje od članstva u EU. Na ovakve poteze se do sada nije odlučila nijedna država na svetu, čak ni one koje su na svaki način pokušale da pravo na azil obesmisle. Jasno je da prihvat izbeglica predstavlja daleko kompleksnije pitanje nego što možemo čuti u takvim populističkim predlozima, pa se ukidanje ove obaveze čini iluzornim. Čak i kada bi ovaj neverovatni scenario bio sproveden, opet ne bi zaustavio kretanje izbeglica, već bi samo izgubili zakonodavni okvir koji takve situacije reguliše.

Legitimno pitanje koje se često postavlja je zašto se izbeglice kreću dalje od prve države, zašto se bogate zalivske države ne uključe u njihov prihvat i, konačno, zašto dolaze izbeglice iz zemalja u kojima nema rata? Iako bi možda na prvi pogled bilo logično da izbeglice ostanu u prvoj državi do koje dođu, to često nije moguće. Države koje su prve na udaru jednostavno nemaju kapacitet da odgovore na takav izazov i stoga se i ne mogu smatrati sigurnim. Pitanje raspodele odgovornosti već godinama zaokuplja svetsku javnost, ali do sada nije došlo do značajnijeg pomaka u promeni politika država koje odbijaju da uzmu učešće u prihvatu izbeglica i pored očiglednih mogućnosti. Konačno, izbeglice su po definiciji one osobe koje strahuju od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili pripadnosti nekoj grupi, ili zbog svojih političkih uverenja. Najslikovitiji primer izbeglice koja ne beži od rata bio je Džulijan Asanž, koji je i pored državljanstva jedne od najrazvijenijih država na svetu, Australije, godinama ostvarivao pravo na utočište u ekvadorskoj ambasadi.

DECA IZBEGLICE U SRBIJI

Srbija se nalazi na tzv. zapadno-balkanskoj ruti, kojom se svake godine više desetina hiljada izbeglica i migranata kreće iz zemalja Bliskog istoka i Afrike ka Zapadnoj Evropi. Iako godišnje u Srbiji u proseku bude registrovano između dve i tri hiljade maloletnih tražilaca azila, od čega značajan procenat bez pratnje roditelja, izuzetno malom broju dece bez pratnje i dece razdvojene od roditelja priznato je pravo na azil.

Komitet za prava deteta pri UN konkretizovao je izazove sa kojima se deca izbeglice suočavaju u Srbiji. Od 2017. godine kada su ovi komentari usvojeni, neka pitanja su rešena, ali druga još uvek traju. Između ostalog, država je pozvana da uspostavi pravedan i efikasan postupak azila osetljiv prema deci, proceduralno i supstantivno, da osigura potpunu uključenost dece izbeglica u postojeće sisteme zaštite dece, da obezbediti njihov smeštaj u hraniteljskim porodicama ili drugim smeštajnim objektima adekvatnim njihovom uzrastu, polu i potrebama, a u skladu sa procenom najboljeg interesa deteta. Nažalost, najveći problem i dalje je neadekvatan smeštaj za decu izbeglice. I pored uloženih napora, deinstitucionalizacija nije sprovedena u praksi i zanemarljiv broj dece izbeglica smešten je u hraniteljske porodice.

Određeni napredak ostvaren je usvajanjem novog Zakona o azilu i privremenoj zaštiti 2018. godine. Ovim zakonom, Srbija je na odgovarajući način definisala načelo zaštite najboljeg interesa deteta u postupku za dobijanje azila, važnu ulogu staratelja u postupcima koji se tiču nepraćene dece, kao i brojne druge procesne i prihvatne garancije.

U praksi ipak nije došlo do većeg pomaka u ostvarivanju prava. Iako nacionalni sistem azila postoji od 2008, prva odluka kojom se dodeljuje utočište detetu bez pratnje usvojena je u decembru 2018. godine. Od tada, prema dostupnim podacima, bilo je još svega četiri slične odluke nadležnog organa. Najbolji interes deteta trebalo bi da bude primaran u svim postupcima i odlukama koje utiču na decu, pa tako i u postupku azila.

Bez robusnog sistema azila nije moguće napraviti razliku između onih kojima je potrebna međunarodna zaštita i onih koji su na put krenuli iz ekonomskih razloga, ali bez valjanih viza i dozvola koje se obično u takvom slučaju traže. Ovaj problem je posebno izražen u Srbiji, gde se godišnje i pored više hiljada izraženih namera za traženje azila ne sprovede prosečno više od oko sto postupaka.

Petogodišnjica smrti dečaka Ajlana Kurdija i izbegličke krize pravi je trenutak da Evropska unija iskoristi priliku i preduzme odlučniju akciju u zaštiti dece izbeglica. Organizacija Save the Children tim povodom pozvala je EU i njene lidere da kroz usvajanje novog pakta o izbeglicama i migracijama pruže istinsku i pravovremenu zaštitu deci izbeglicama, prekinu praksu lišavanja slobode dece izbeglica i omoguće im funkcionalne sisteme za spajanje sa roditeljima u razumnom roku. Samo na ovaj način možemo sprečiti da deca izbeglice umiru na granicama Evrope.