Na prvom mestu je zaštita novinarki

O bezbjednosti novinarki i aktivnostima Stalne radne grupe za bezbjednost novinara (SRG) po ovom pitanju, za “Vreme” govori predsjednik Upravnog odbora Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM) Veran Matić.

VREME: Pročitao sam vijest da ste krajem septembra prošle godine rekli da će se SRG na sledećem sastanku baviti bezbjednošću novinarki. Šta je urađeno od tada po tom pitanju?

VERAN MATIĆ: Tada sam uočio da je, po svim evidencijama, broj napada na novinarke povećan i da je, procentualno, prvi put prešao polovinu svih napada. Zbog toga sam predložio da to bude tema sastanka koji je održan u Prijepolju, gde radi TV Forum – medij koji su osnovale žene i koji je prvi medij civilnog društva u Srbiji. Na tom sastanku identifikovali smo probleme sa kojima se suočavaju novinarke i nastojali da taj novi trend učinimo javnim. Na istu temu govorili smo i na završnom sastanku SRG krajem decembra, ali zbog brojnih tema i nerešenih slučajeva nismo mogli tematski da se zadržimo na ovoj problematici. Posle toga je aktivnost SRG zamrznuta i debata nije nastavljena unutar grupe, ali jeste u javnosti i samoj medijskoj zajednici. Naročito u okviru projekata i aktivnosti na kojima radi ANEM.

Prošle godine, od 62 otvorena predmeta u VJT, u 56 odsto slučajeva napadnute su novinarke ili im je prećeno. Kada je reč o pretnjama na društvenim mrežama, taj procenat bio je gotovo 70 odsto. Taj trend nastavlja se i ove godine: do kraja jula evidentiran je isti broj slučajeva kao u celoj prošloj godini u bazi Vrhovnog javnog tužilaštva, dok je u bazi NUNS-a do kraja avgusta već dostignut broj za celu prethodnu godinu. I taj broj raste iz meseca u mesec – samo u avgustu zabeleženo je 46 slučajeva, od čega 14 napada policije na novinare. Vredi pomenuti da baza podataka koju vodi Vrhovno javno tužilastvo sadrži kategorizaciju napada i po polu, što je rezultat rada SRG.

Kakav je danas položaj novinarki u vreme kriznog izveštavanja? Prije svega mislim na proteste…

Već u martu, prilikom građanskih protesta u Novom Sadu, imali smo niz incidenata u kojima su mete bile novinarke. To je koincidiralo sa targetiranjem u tabloidima i od pojedinih političara novinarke Ane Lalić Hegediš, što se pretvorilo u neverovatan broj pretnji i uznemirujućih poruka – nekoliko stotina. Posetili smo tada Novi Sad i lično sam se uverio koliko su zastrašujuće poruke koje su joj stizale iz minuta u minut. Isto je doživljavala i Ksenija Pavkov. Zahtevali smo od tužilaštva i policije brze istrage. U jednom slučaju identifikovan je počinilac koji je kasnije uhapšen i priznao da je, čitajući “Informer”, “pobesneo” i iz Pariza, gde živi, poslao preteće poruke. Kasnije je uspeo da pobegne – verujem uz pomoć ljudi iz sistema. Novinarke su redovno napadane, najviše na protestima, ali i putem društvenih mreža, često pod pravim imenima počinilaca. Nekažnjivost očigledno podstiče nasilnike. Nasilje nad ženama, koje često ni u osnovi nije kažnjivo, nalazi se i u suštini nasilja nad novinarkama, koje su posebna meta zbog svog integriteta, hrabrosti, profesionalizma i nepokolebljivosti.

Novinarke su često izložene i mobingu. Vidimo da je u poslednjih nekoliko meseci otpušteno više novinarki nego novinara. Zato je ključno da redakcije na prvom mestu zaštite novinarke – da prođu obavezne obuke za bezbedno izveštavanje pre odlaska na teren, da budu opremljene zaštitnom opremom, da ih ne šalju na mesta na kojima mogu biti ugrožene, te da im se obezbedi pravna, psihološka i medicinska podrška kada zatreba. Potrebno je i da celokupna javnost razume problem bezbednosti novinarki na jedan mnogo više empatičan i solidaran način.

Govorili ste i da veći deo prijetnji i ugrožavanja bezbjednosti nije obuhvaćen krivičnim zakonom. Na šta ste tačno mislili?

Imali smo u dva navrata inicijative i predloge za izmene Krivičnog zakonika. Na primer, danas imamo paradoks da tužilaštva ne podižu optužnice po službenoj dužnosti za napade na novinare za koje procene da su rezultirali lakšim telesnim povredama. Tako je odbačena krivična prijava za napad na Vuka Cvijića, Uglješu Bokića i još nekoliko aktuelnih slučajeva koji čekaju istu sudbinu. Novinari se tada upućuju na privatne tužbe što se često izbegava zbog dugotrajnih procesa i izvesnosti da će sudija presuditi u korist nasilnika. Paradoksalno je da se pretnja preko društvenih mreža procesuira po službenoj dužnosti i strože kažnjava nego fizički napad sa lakšim povredama.

Postoji mnogo prostora da se šire obuhvati ugrožavanje bezbednosti i preciznije definišu pretnje. Sada imamo u praksi vrlo strogo tumačenje pretnje putem društvenih mreža – da mora biti direktno usmerena i realno ostvariva. Međutim, postoji čitav niz vrlo opasnih pretnji i uznemirujućih poruka koje su formulisane tako da zaobiđu ovakvu praksu.

Grubo vređanje, drsko i bezobzirno ponašanje prema novinarima, indirektne pretnje da će se napasti na život i telo, govor mržnje prema novinarima… – sve to trenutno nije obuhvaćeno postojećim odredbama. Recimo, govor mržnje je krivično delo ako je usmeren prema licu koje se zalaže za ljudska prava, ali ne i ako je upućen novinarima. Da zaključim – postojeći pravni okvir daje previše prostora za proizvoljno i nedobronamerno tumačenje zakona koje za posledicu ima da oni koji naude ili zastrašuju novinare ne odgovaraju za to. To je neprihvatljivo i SRG i ja lično ćemo nastaviti da se zalažemo za izmene Krivičnog zakonika koje će omogućiti sveobuhvatniju i efikasniju zaštitu svih medijskih radnika.

Naravno, važno je da istaknem i da je pravni sistem prilično razoren i da zakonodavni okvir ništa ne garantuje. Praksa zaštite slobode govora sve je slabija i kod tužilaca i sudija. A i predsednik države amnestijama u potpunosti obesmišljava pravni poredak. Zato su važne suštinske promene kako bi bilo koje druge promene, uključujući Krivični zakonik, imale smisla. U svakom slučaju, ne treba odustajati jer je jako važno da sve slučajeve ugrožavanja bezbednosti novinara zabeležimo, da reagujemo javno i da zaštitimo novinarke i novinare koliko god možemo. Solidarnost u profesiji i sa građanima je veoma važna.

Kako ocjenjujete uspeh SRG za bezbednost novinara od osnivanja do danas?

SRG je sporazumom dosta ograničena kada je reč o operativnim aktivnostima. Uz veliku podršku OEBS-a koji ima svog predstavnika u SRG, uspeli smo da proširimo aktivnosti na različite treninge za tužioce, policiju i novinare, kao i da organizujemo korisne studijske posete i unapredimo vidljivost rada ovog tela. Zahvaljujući podršci OEBS-a, SRG se i održala do danas uprkos brojnim izazovima sa kojima smo se suočavali. Što se tiče samog mehanizma funkcionisanja ovog tela, tužilaštvo je ustanovilo kontakt-tačke u svim tužilaštvima u Srbiji, a policija u svim policijskim upravama i gradovima. Telefoni kontakt-tačaka su javno dostupni novinarima.

Mi iz medijske zajednice takođe smo kontakt-tačke. Ustanovljen je pri ANEM-u SOS telefon za prijavljivanje napada i pretnji, a takve telefone imaju i NUNS i UNS. Svi zajedno razmenjujemo informacije. Više godina održavamo lokalne sastanke sa novinarima, tužiocima i policijom, gde razmatramo otvorene slučajeve i razloge zbog kojih nisu rešeni, kao i preventivne mere. ANEM već treću godinu organizuje treninge za bezbedno izveštavanje, kroz koje je prošlo više od 350 novinara.

Mnogo toga je urađeno od januara 2017. godine kada je SRG nastala i sve je transparentno prerdstavljeno u godišnjim izveštajima koji se mogu lako pronaći i pročitati. Međutim, da bi ovakva inicijativa bila potpuno uspešna, nisu dovoljni dobra volja, znanje i nepokolebljiva odlučnost da se borite za bolji položaj novinara. Potrebna je i jasna politička volja, kao i spremnost policije, tužilaštva i sudova da u składu sa zakonima ove države procesuiraju odgovorne za svaki pojedinačni napad ili pretnju. To, nažalost, nije uvek slučaj.

Tokom 2024. godine uočili smo opstrukciju policije – u više od polovine otvorenih predmeta u tužilaštvima izostao je odgovor na zahtev za prikupljanje obaveštenja, pa slučajevi nisu rešavani. Zbog toga je ANEM zamrznuo aktivnost u SRG. Pre toga su isto učinila i ostala novinarska udruženja i asocijacije osim UNS-a. Ipak, i dalje održavamo redovnu komunikaciju sa kontakt-tačkama u tužilaštvima i policiji kada prijavljujemo pretnje i napade ili kada najavimo moguće probleme tražeći preventivno delovanje. Nastavili smo i redovne lokalne susrete, naročito u gradovima u kojima je nasilje prema novinarima češće ili gde postoje nerešeni slučajevi. U poslednjih mesec dana bili smo u Vranju, Leskovcu i Novom Pazaru.

Već dugo se zalažem za veću institucionalizaciju SRG kako bi postala efikasnija i operativnija, ali do sada nije bilo razumevanja za tu ideju. Svakako bi trebalo razmisliti o nekom efikasnijem obliku organizovanja, jer beležimo primetan rast pretnji, napada i drugih oblika
ugrožavanja bezbednosti novinarki i
novinara.

Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Za sadržaj ovog teksta isključivo je odgovoran nedeljnik “Vreme” i ni pod kojim uslovima se ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije. Projekat – Women Journalists Are Not Alone: Information, Protection and Resilience – podržan je u okviru programa podrške “Safejournalists.net”