Kako i zašto žene glasaju – ne znam i ne pitam. Znam kako i zašto ja glasam.
Kao prvo (Teofilu za utehu): belim listićem glasao sam samo jednom, 1965, kad su me mama i tata naterali da se pojavim na glasačkom mestu, da se ne zabeleži da nisam. Tu sam ubacio beli (prazan) listić, što je svakako bilo svejedno, jer mi se činilo (a i danas mi se čini) da oni to nisu ni brojali. Bilo im je svejedno. Polako se, međutim, bližimo tim starim vremenima: zašto bi bilo ko brojao bilo kakve glasove na nekakvim izborima, kad se pobednik zna? Njima je dovoljno da dobiju 50 odsto plus jedan glas (ako ne lažu) i da one preostale svečano odjebu s visine, što stalno rade: pobedite vi na izborima, pa se javite da postavljate kojekakva novinarska pitanja.
Bilo je tu još raznih izbora u mom muškom životu. Počeo sam da glasam od 1990, na moju žalost, ali nastavljam do dana današnjeg, tj. 4. marta. Moj prijatelj Sinan ne glasa nikada: „Ja između tih splačina ljudskih da biram?“ Ja sam, međutim, vaspitan u republikanskom duhu, mada povremeno imam iskru razumevanja za Viteškog Kralja Ujedinitelja kome se sve to smučilo i ukinuo je posrednike između Njega i Naroda. Ko ne bi? Praktičnije je i jevtinije.
Eto sada smo tu negde: trenutak je da se to glupo posredovanje između Njega i Naroda već jednom prekine; pa vidite li na šta nam liči Skupština? Ja to stalno gledam na RTS 2 i užasnut sam. Nego, da se mi vratimo na ove sadašnje, beogradske izbore. Sve izborne liste, sa sve Sandulovićem i bradatim Peđom Markovićem, Belim (nova lična karta) i kojekakvima za koje niko čuo nije (niti je imao zašto), obećavaju u dlaku isto: vrtiće, škole (a ne zvona i praporce), ambulante, vantelesnu oplodnju, mir u svetu, više autobusa (naročito električnih), mostove i metro. Kad smo kod toga: sredinom sedamdesetih, kao mlađani novinar NIN-a skapao sam nad tim metroom pišući, je li, istraživačke tekstove. Na kraju je Duško Radović bio u pravu, baš nekako u to vreme: „Kad će već jednom taj metro? Mnogi Beograđani već su pod zemljom i čekaju.“ Tako je i dan-danas.
Problem sa ovim beogradskim izborima i jeste u tome što svi obećavaju isto – osim glavnog: nije njima do Beograda, nego da Vučića najure, a odnekud moraju da počnu. Dobro: neki to priznaju i javno, ali im od toga nije lakše. Naime, ovako ga najuriti neće. Koliko god se on bude durio i histerisao 5. marta jer nije dobio onoliko koliko se nadao, a dobio je dovoljno (zinula guzica, tu pomoći nema), njegovi će najverovatnije pobediti. Praštajte, sestre slatke i braćo moja u Hristu – ali tome je tako.
Ima tu sad i raznih epizoda. Pre neki dan sam otvorio kućni ulaz i pustio unutra dvoje mladih, simpatičnih, dečka i curu koji nisu uspeli da ih neko pusti. Pitaju oni mene da li bih odgovorio na neka pitanja, oni prave anketu za Vučića i to, jako učtivi. Draga deca. Kažem da na takva pitanja ne odgovaram nikada i nikome, a oni se izvinjavaju i pobegoše. Tu se setim mog jedinog kontakta sa Aleksandrom Vučićem: pred izbore 2012, navalili neki iz SNS-a na naša kućna vrata iz dana u dan i ja pobesnim, nabavim neki Vučićev telefon i pozovem ga. Dobar dan, dobar dan, ja sam taj i taj i da li biste bili ljubazni da vaš opštinski odbor Zvezdare odvratite od zvonjenja na moja vrata. Da, kaže on, u Njujorku sam, na aerodromu, i sada ću odmah, sav se udidio i umacio, sušta finoća. Dobro. Kad uveče eto njega na telefonu: sleteo u Minhen, završio posao i niko me više neće gnjaviti. Fakat je tako i bilo. Hvala mu.
Lako je meni. Dobro: znam da su ovi beogradski izbori važni, za Beograđane barem, u šta inače sumnjam. Ništa se tu promeniti neće osim što će rogovi u vreći meriti one muške stvari sa rogatima, jer su inače šuti. Iz okolnosti da je Saša Janković dobio onih 16 odsto onomad, a Beli nešto manje, ne može se nikako izvući prognoza da će ih ovoga puta krenuti bolje; Belog naročito. Naime, izborna arena zasićena je gomilom beznačajnih strančica čija je svrha rasipanje glasova za D’Ontov sistem.
I šta ja sada da radim u nedelju, za koji dan? Naravno da ću glasati za neku ozbiljniju koaliciju koja će barem preći cenzus; za DJB-Dverjane sigurno neću, kao i za još neke čija mi se imena još više gade. Voleo bih da ima neka ozbiljna ekipa koja se sutradan neće posvađati oko broja odbornika, ali – šta nam je, to nam je, sakali smo, eve nam ga.
Ponavljam: ako misle da će na beogradskim izborima srušiti Vučića – varaju se. To je malo ozbiljniji posao. Glasaću ja, i ne samo ja, bez brige. Ali, sve i da zadobiju popriličan broj glasova 4. marta, daleko je to od rušenja Vučića. Nerviraće se on, naravno, kao što se nervira uvek i zbog svega, ali to nije to. Nervozan ili ne, on ostaje na vlasti, kao i njegova stranka. Trebaće tu malo više truda.
