Muke premijerovog sina

„Moj sin nije upisao fakultet i sada će da postane radnik. Ništa ne pada sa neba, nadam se da će on postati radnik i da će moći sve sam sebi da obezbedi. Ponosan sam na to što će biti radnik, jer u tome nema sramote“, rekao je bivši predsednik vlade Aleksandar Vučić, 13. jula, na otvaranju fabrike „Bekament“.

Vučić je još rekao da, za razliku od Nemačke, „u Srbiji ljudi nikako da nauče da žele da rade“. Iako mandatar, uprkos činjenici da njegova koalicija ima apsolutnu većinu, još nije sastavio vladu, pomenuo je Ministarstvo prosvete, rekavši da će ono „prvi put u Srbiji biti jedno od najvažnijih i da više neće služiti za partijsko potkusurivanje“.

Mnogo stvari stalo je u ovu kratku mandatarovu izjavu, a još više pitanja iz nje proizilazi. Po ko zna koji put Vučić je naglasio važnost rada za napredak Srbije, i po ko zna koji put ta rečenica zvuči groteskno kada je izgovori čovek sa Vučićevom radnom biografijom – a da, zapravo, mi još ne znamo sve njene detalje. Naime, početkom juna poslanicima u Skupštini Srbije je dostavljena biografija Aleksandra Vučića, iz koje su građani saznali da je kandidat za predsednika vlade nekadašnji pionirski prvak Beograda u šahu, nekadašnji prvak Srbije u takmičenju iz istorije za osnovce, kao i da je, osim 23-godišnje političke karijere, jedini pravi posao obavljao 1996. godine u radikalskom Zemunu, kada je bio postavljen za direktora Sportskog centra „Pinki“.

„Znanjima, rukovodećom veštinom i domaćinskim odnosom rekonstruiše ovo zapušteno sportsko zdanje, a uspešnim poslovanjem višestruko povećava primanja zaposlenih“, piše u biografiji mandatara o ovom njegovom izletu u poslovni svet, uz mnoštvo divnih i toplih reči o njegovoj radnoj doktrini, „za koju se i danas zalaže i koja dovodi do poslovnog uspeha“.

No, pažljivijima neće promaći da u biografiji nedostaje period koji je mandatar proveo 1993. na Palama, radeći kao novinar – izveštač o ratnim dešavanjima, kao i period iz Londona, kada je Vučić radio u mitskoj gvožđari kod Indijca Sagara za dve funte na dan. Šta još krije radna biografija Aleksandra Vučića još nije poznato, s obzirom na to da ni nakon dve godine, ni nakon kazne poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića od 200.000 dinara, PIO fond nije ispunio zahtev KRIK-a i dostavio podatke o radnom stažu Aleksandra Vučića i predsednika Tomislava Nikolića.

foto: dragan milovanović

Ima u ovoj izjavi još nedoumica: na primer, zašto Aleksandar Vučić kaže da ništa ne pada sa neba, kada je jedinu stavku iz imovinske karte (garsonjeru od 30 kvadrata) stekao tako što mu ju je, po sopstvenom priznanju, kupio i poklonio otac; odakle se uopšte rodila pomisao da bi zvanje radnika moglo biti sramota; kog je to dila bio deo ministar Verbić u partijskom potkusurivanju… No, svakako, prvo pitanje koje bi prosečnom stanovniku Srbije palo na pamet jeste sledeće: zašto bi iko svom detetu poželeo da bude radnik u Srbiji? I to detetu, koje, opet po sopstvenom priznanju, ne zna šta je vodomer?

ČETVRTI OTPOZADI: Često se u poslednje vreme rad u Srbiji karakteriše kao „prekarni“, čija je osnovna karakteristika da ne postoji sigurnost zaposlenja, uz sve socijalne i psihološke posledice po radnika. Bez želje da ulazimo u priču o tome kako je došlo do toga da je rad u Srbiji prekarni, koje su posledice po stanovništvo i kako iz te situacije izaći, ovde će – ovlaš i uzgred – biti reči o tome šta mladi čovek koji treba da postane radnik u Srbiji može da očekuje.

Najpre – nisku platu. Po Zakonu o radu, svakog septembra Socijalno-ekonomski savet (koji se sastoji od po šest članova Vlade Srbije, reprezentativnih sindikata i reprezentativnih udruženja poslodavaca) određuje minimalnu cenu rada za narednu godinu. Već nekoliko godina minimalna cena rada iznosi 121 dinar na sat, što je četvrta najniža cena rada u Evropi, nakon Bugarske, Makedonije i Albanije. Procenjuje se da oko 400.000 radnika u Srbiji prima minimalac, koji iznosi tek nešto iznad 20.000 dinara mesečno. Ako se uzme u obzir da je krajem 2015. prosečna potrošačka korpa bila „teška“ oko 67.000 dinara, a minimalna oko 35.000, jasno je šta čeka mladog radnika ostavljenog samom sebi. Sindikati već godinama pokušavaju da podignu ovu cenu rada na oko 140 dinara, no, za to ne dobijaju podršku ni od vlade ni od poslodavaca. S obzirom da, prema rečima bivšeg predsednika vlade, u ovoj, a naročito u sledećoj godini jurimo ka „rekordnim“ stopama rasta od preko tri odsto, možda bi se moglo očekivati i povećanje minimalne cene rada – prema Zakonu o radu (član 112), pri utvrđivanju minimalne cene rada „polazi se naročito od: egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenog i njegove porodice izraženih kroz vrednost minimalne potrošačke korpe, kretanja stope zaposlenosti na tržištu rada, stope rasta bruto domaćeg proizvoda, kretanja potrošačkih cena, kretanja produktivnosti i kretanja prosečne zarade u Republici“.

Šta još čeka budućeg radnika? Nesigurnost radnog mesta, neizvesnost nalaženja posla (prosečna dužina traženja posla lica sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje je četiri godine i mesec dana), povrede na radu, mobing, neisplaćivanje zarađenih plata (podaci govore da oko 650.000 zaposlenih prima platu sa zakašnjenjem, a oko 50.000 uopšte ne prima platu), neizdržljivi uslovi rada, ispitivanje na poligrafu, neplaćeni prekovremeni i noćni rad, nemogućnost osnivanja sindikata i potpisivanja kolektivnog ugovora, unapred potpisane izjave o raskidu ugovora – ako zatreba… Sve ovo, i još mnogo toga, budući radnik mora da prihvati i proguta, jer je odgovor poslodavca jednostavan – ako ti nećeš, ima ko hoće – a u dosta slučajeva, upravo je vlada dovela takve poslodavce i platila im pozamašne subvencije. Poslodavci su svakako u pravu kada kažu da „ima ko hoće“ – uprkos stalnim vestima o smanjenju procenta nezaposlenih, njihov broj uporno, još od 2008. ne silazi ispod 720.000.

DO NESVESTI ZBOG MINIMALCA: Ne mora se mnogo kopati da bi se došlo do karakterističnih primera o položaju radnika i uslovima u kojima rade. Eto, na primer, baš u utorak, 19. juna, kada nastaje ovaj tekst, stigla je vest iz kompanije Lear iz Novog Sada: „Blic“ piše da su radnici zaposleni u kompaniji Lear padali u nesvest od vrućine, da je Hitna pomoć više puta intervenisala, i da su radnici u neljudskim uslovima radili za 21.000 dinara i po 12 sati. „U hali gde je nekoliko stotina ljudi nema prozora, vazduha i nije bilo klima-uređaja. Unutra je plus 50, a mi radimo 12 sati dnevno. Ljudi su padali u nesvest pored mašina, a direktor se izvinio tek kada je došla policija“, izjavila je za „Blic“ radnica Maja Čurić.

Takođe u utorak, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić je poslao upozorenje Perutnini Ptuj iz Bačke Topole, jer je „nedozvoljeno obrađivala podatke o ličnosti prilikom poligrafskog ispitivanja 17 zaposlenih“. Perutnina Ptuj je poligraf upotrebila zbog „otkrivanja počinioca krivičnih dela krađe mesa“ iz svojih skladišta, a Šabić je u svom saopštenju naveo da se korišćenje poligrafa pominje jedino u Zakonu o policiji, te da je jedino policiji pripisana mogućnost upotrebe poligrafa.

Tu je i slučaj „Jura“. Negde pred prvi maj ove godine, leskovački radnici su organizovali 15-minutni štrajk upozorenja zbog toga što im gazde nisu dale neradan dan za državni praznik, a ujedno i drugi dan Uskrsa. Bio je to samo početak – počele su da kuljaju strahotne priče o položaju radnika i njihovom fizičkom i mentalnom zlostavljanju u ovoj južnokorejskoj kompaniji. Predsednik sindikata Sloga Željko Veselinović je tada za „Danas“ izjavio da ovaj investitor ima „ubedljivo najgori odnos prema radnicima u Srbiji“: „Tukli su ih metalnim palicama, žene su napastvovali seksualno, iako silovanja nije bilo. Zabranjivan im je odlazak u toalet i savetovano da nose pelene. Kada nekom pozli, Hitna pomoć se zove u fabriku i ukoliko radnika ne odvedu u bolnicu, on je dužan da se vrati poslu nakon što mu je ukazana pomoć“, rekao je Veselinović krajem aprila za „Danas“.

Deluje da Ministarstvo rada sa ministrom Vulinom na čelu mnogo više motri na to šta izjavljuje i kuda ide zaštitnik građana Saša Janković, nego na stvari iz svog resora. No, u slučaju „Jura“ su reagovali – rekavši da inspekcija rada nije utvrdila nikakvo zlostavljanje. Razlog za ovakvu tvrdnju inspekcije rada mnogi vide u činjenici da je „Jura“ 2013. poklonila dva automobila Ministarstvu rada, što je „Insajderu“ potvrdio Aleksandar Cvetković, načelnik inspekcijskih službi nišavskog okruga, dodajući da niški inspektori nisu koristili ta vozila, jer su ona odmah prebačena u Beograd, u Ministarstvo za rad. Kada se ovaj broj „Vremena“ bude nalazio na kioscima, već će isteći rok od pet dana koji je Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić ostavio Ministarstvu za rad da dnevnom listu „Danas“ dostavi informacije o inspekcijskim kontrolama u Juri, kao i informacije o tome da li je niška inspekcija rada dobila na poklon automobile. Gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović, poznat po svečanom, medijski ispraćenom otvaranju klozeta na groblju, pre neki dan je optužio medije i novinare da su oterali jednog nemačkog investitora svojim pisanjem o položaju zaposlenih u Juri.

ULOGA PIVSKE GAJBE U NACIONALNOM BOGATSTVU: Napokon, tu je i kompanija Geoks iz Vranja. Krajem januara ove godine, Vučić je otvorio ovu fabriku obuće, gde bi trebalo da se zaposli više od 1100 radnika, za šta Srbija plaća 9000 evra po radnom mestu. Iz medijskih izveštaja o ovom otvaranju fabrike oblikovala se još jedna groteskna slika: apatičnim radnicama, koje besciljno zure u pod i koje imaju platu od oko dvadesetak hiljada dinara, predsednik vlade je poručio da treba da budu ponosne, jer će, „kad budu šetali svetskim metropolama, u izlozima videti svojih ruku delo“. Šest meseci kasnije, „Vranjske“ novine su na naslovnoj strani donele priču o Gordani Krstić, bivšoj zaposlenoj u kompaniji Geoks, nakon što je 11. jula dobila otkaz. „Šefica je govorila da smo mi Srbi Cigani, da smo glupi, da smo retardirani, da ćemo svi na ulicu i da će radnici nakon nemilosrdnog izrabljivanja završiti na Bunuševcu, misleći ga gradsko groblje. Jednoj radnici koja je tražila da ode u toalet, rekla je da nuždu vrši tu, na radnom mestu, a da sutra ponese pampers“, pišu „Vranjske“ od 14. jula o šefici u Geoksu, Italijanki Ticijani Ćesoni. „Vranjske“ pišu i da, po neimenovanom izvoru „bliskom policijskoj istrazi“, postoji više od 15 prijava radnika Geoksa koje potvrđuju priču Gordane Krstić, a donose i detalje poput podatka da je „bilo dana kada su kola hitne pomoći po dva-tri puta dnevno odvozila radnike kojima je pozlilo“.

U izjavi za „Vreme“ Gordana Krstić je potvrdila da Ticijana Ćesoni radnicima nije dozvoljavala da idu više od dvaput dnevno u WC, i da, ako imaju bilo kakve potrebe, ponesu pelene. „Pokazivala je izuzetnu mržnju i netrpeljivost prema radnicima, a ja sam sa njom došla u sukob jer sam reagovala na te pretnje i maltretiranje radnika. Nakon sukoba sam nastavila da dolazim na posao, mada su me ljudi savetovali da uzmem bolovanje. Tada je počeo pakao – oduzeli su mi pravo da radim, da odlučujem, zabranili su radnicima da pričaju sa mnom. Ćutanje kompanije sam shvatila kao znak odobravanja svega što ona radi“, kaže Gordana Krstić za „Vreme“.

Aleksandar Vučić, svojevremeno, kao opozicioni poslanik Srpske radikalne stranke, nije uspeo da izdrži duže od deset dana sa prosečnom platom. „Sa dvoje male dece ne može duže ako nećete da ih ostavite da gladuju“, izjavio je davne 2004. Vučić. Prosečna plata jeste porasla od tada, ali, većina radnika u Srbiji o današnjoj prosečnoj plati od oko 360 evra može samo da sanja. Dok je govorio da se nada da će mu sin postati radnik, možda je Vučić imao pred očima izjavu Slobodana Miloševića, koji je bogatstvo svoga sina Marka objasnio sledećim rečima: „Moj sin Marko sve što je uradio u životu uradio je sopstvenim rukama. Od 16 godina se zaposlio u Požarevcu jer nije mogao da izdrži da bude ovde sin predsednika Republike i medijske pritiske. Otišao je tamo u naš rodni grad, zaposlio se, znate šta da radi, da nosi gajbe s praznim i punim flašama za jednu kafanu za 5000 dinara mesečno, jer je takav čovek, jer je želeo uvek da bude samostalan.“ A možda se samo, kao i mnogo puta do sada, poslužio demagogijom da namakne još koji glas podrške za svoju vlast. Fakat da je za to bio spreman da upotrebi sopstvenu porodicu, uliva dodatnu nelagodu.