Muke po Gaspromu

U vreme dok ovaj tekst nastaje, Evropa još čeka da ruski gas doteče do njenih potrošača. Gas je krenuo u utorak ujutru, i ako sve bude u redu, stići će na odredište u sredu uveče, nakon dugog puta preko ruskih, ukrajinskih i moldavskih ravnica. Tokom prethodne dve nedelje, dok su se Rusi i Ukrajinci natezali, pola Evrope, uključujući i dobar deo članova Unije, je cvokotao – nekako se potrefilo da je spor izbio uoči najžešćeg naleta mraza u poslednjih deset godina – a EU, koja sebe smatra ekonomskom i političkom supersilom, sa užasom je otkrila da je teško energetski zavisna ne samo od Rusije, nego i od siromašne i poslovično nestabilne Ukrajine.

Kriza je bila sasvim predvidljiva i utoliko neprijatnija: EU pokriva otprilike petinu svojih potreba za gasom iz Rusije, putem gasovoda koji najvećim delom prolazi kroz Ukrajinu. Krajem svake godine Ukrajincima stiže račun od ruskog državnog giganta Gasproma, i tada ritualno izbija spor, koji kulminira ruskom pretnjom da će Ukrajincima, a time i Evropi, zavrnuti slavine. Rusi su to u nekoliko navrata i učinili (poslednji put u januaru 2006), prekid nikada nije trajao ovako dugo niti po ovolikom mrazu. Ipak, ispostavilo se da iz svih prethodnih kriza EU nije naučila ništa, a ovu poslednju ne samo da nije uspela da predupredi, nego se pokazala nemoćna da je sanira.

Rusija je ove godine gas zavrnula 6. januara, navodno zbog toga što Ukrajinci nisu platili tehnički gas, neophodan za održavanje pritiska u cevima. Tokom sledeće dve nedelje, obe strane su u više navrata tvrdile da je spor okončan, i da gas samo što nije krenuo – samo da bi potom krenule u novi krug prepucavanja. Evropa je najpre pokušala da posreduje, pozivom ključnim igračima u Brisel, ali bez uspeha. Rusi su uporno tvrdili da su pustili gas za EU, ali da ga Ukrajinci kradu, dok su Ukrajinci optuživali Ruse da namerno održavaju nizak pritisak i da biraju zaobilazne gasovode. EU je odgovorila upućivanjem posmatrača u Ukrajinu i Rusiju, ali se ispostavilo da ni od njih nema vajde: sve što su posmatrači uspeli da utvrde jeste ono što su potrošači na kraju gasovoda ionako znali, a to je da su cevi, čija je ukupna dužina na ukrajinskoj deonici čak 22.000 kilometara, prazne. Da li su za to stanje krivi Ukrajinci ili Rusi, nisu mogli ili hteli da odgovore, tako da je portparol Evropske komisije u Briselu na uporna novinarska pitanja mogao samo da ponavlja da gasa nema, i da je takva situacija „neprihvatljiva“. Česi, kao friški predsedavajući EU, otvoreno su priznali da je „situacija obavijena velom tajne, i najverovatnije nikada nećemo utvrditi ko je kriv“.

Svejedno, političke optužbe, uglavnom na račun Moskve, počele su da se gomilaju. Krenulo je od tvrdnje da Kremlj koristi situaciju da osujeti ukrajinsko približavanje Zapadu, pa do teorije da Rusija u stvari pokušava da stavi pod kontrolu ukrajinski gasni sektor kako bi povećala evropsku zavisnost od Gasproma. Rusija je te optužbe odbacila prilično nehajno. „Mi nikoga ne teramo da dolazi u Moskvu“, rekao je ruski ministar spoljni Sergej Lavrov, nakon što su evropski komesar za energiju Andris Pibalgs i češki ministar industrije Martin Riman odbili da dođu Putinu na noge. „Ovo je prilika da EU pokaže svoju čuvenu solidarnost i objasni ukrajinskim kolegama posledice nepoštovanja ugovorenih obaveza.“

U jednom trenutku, EU je čak zapretila da će Ukrajini i Rusiji uvesti sankcije. „Ukoliko gas ne poteče u roku od nekoliko dana, moraćemo da preispitamo odnose sa Rusijom i Ukrajinom tačku po tačku i da vidimo da li sa njima možemo da nastavimo da radimo“, rekao je portparol Komisije Johanes Lajtenberger u petak prošle nedelje. Međutim, odmah se ispostavilo da je pretnja prazna: analitičari su primetili da bi sankcije Rusiji bilo nemoguće sprovesti bez ugrožavanja vitalnih interesa EU. Ukrajina je po tom pitanju ranjivija, ali bi je sankcije samo još dublje gurnule u medveđi zagrljaj Kremlja, što takođe nije u evropskom interesu. Tako je Evropi ostalo samo da čeka i nada se da će Moskva i Kijev nekako izgladiti spor.

Ovo se i dogodilo prošlog vikenda, kada je ukrajinska premijerka Julija Timošenko postigla dogovor sa Putinom. Prema tom dogovoru, Ukrajina će još ove godine plaćati gas dvadeset odsto jeftinije od tržišne cene, a od 2010. punu cenu. Sem toga, iz igre je eliminisan posrednik – ukrajinsko – ruska mešovita kompanija RusUkrEnergo, registrovana u Švajcarskoj, koja je svake godine skidala oko šesto miliona dolara vredan kajmak, a za koju se smatra da je bila pod indirektnom kontrolom ukrajinskog predsednika Viktora Juščenka, ljutog rivala Julije Timošenko. Sporazum, međutim, ne precizira šta konkretno znači „tržišna cena“, niti rešava problem 450 miliona dolara koje ukrajinski Naftagas navodno duguje RusUkrEnergu. I konačno, ostaje da se vidi da li će Juščenko, koji je već izjavio da je sporazum nepovoljan po Ukrajinu, pokušati da ga ospori.

Zbog toga je sporazum Putin – Timošenko u Briselu, umesto sa olakšanjem, dočekan sa priličnom dozom zlovolje. „Imali smo u poslednje vreme nekoliko najava da je svanulo, a ostali smo u mraku“, rečeno je u zvaničnom saopštenju Komisije u ponedeljak. „Dok gas ne stigne do evropskih potrošača, Evropa ostaje na čekanju.“

Iako će gas ovaj put gotovo izvesno stići, Evropa se, kao zavisnik koji je do prve ozbiljne krize tvrdio da može da prestane kad god hoće, suočava sa bolnom istinom. A istina je, kao što evropski zvaničnici nezvanično potvrđuju, da EU prosto nema izbora nego da tokom narednih desetak godina nastavlja da kupuje gas od Gasproma, i to preko Ukrajine. Pri tom su pojedine članice Unije, kao na primer Bugarska i Finska, zavisne od Rusije sto posto, dok ostali imaju alternativna rešenja, ali uglavnom skuplja i nedovoljna. Francuska je jedna od retkih koja nema ovaj problem, s obzirom da tri četvrtine svojih potreba namiruje preko nuklearnih centrala, ali većina jednostavno nema izbora.

Izvesne nade se polažu u Severni i Južni potok, kojim bi ruski gas zaobišao Ukrajinu, ali ti gasovodi za sada postoje samo na papiru, i proći će godine dok ne budu realizovani. Evropski projekat „Nabuko“, koji bi omogućio EU da uvozi gas iz centralne Azije, zaobilazeći i Rusiju i Ukrajinu, pod još većim je znakom pitanja. Kipar je, naime, u utorak zapretio da će blokirati pregovore sa Turskom o članstvu u EU, našta su Turci odgovorili pretnjom da će odustati od Nabuka. A bez Turske, kroz koju bi projektovani gasovod najvećim delom prolazio, od „Nabuka“ nema ništa.

Ostaju, dakle, Gasprom i sporazum Putin – Timošenko, kao jedine garancije da Evropa ove i sledećih nekoliko zima neće cvokotati. U međuvremenu je ionako otoplilo, i Brisel se polako okreće drugim temama, sve dok ga sledeća gasna kriza ne prene iz dremeža.