Kada su u republičkom parlamentu usvojene izmene Zakona o javnom informisanju, jedna od vesti dana bila je i da su Vesna Pešić i Žarko Korać, za razliku od ostalih poslanika Liberalno demokratske partije, glasali – protiv. U intervjuu za „Vreme“, predsednica Političkog saveta LDP-a Vesna Pešić objašnjava zašto se izjasnila tako kako se izjasnila, kakve su posledice ovog Zakona, ali i koji su razlozi njegovog usvajanja.
„VREME„: Zašto ste glasali protiv izmena Zakona o informisanju?
VESNA PEŠIĆ: Zato što je donošenje takvog zakon velika greška. Ono pokazuje da je politička klasa izgubila kompas u prašumi sopstvenih interesa, korupcije, arogancije i neosetljivosti na javnu reč. Meni, koja sam nemilice trošila svoj život da se obuzdaju politički ciljevi koji ruše slobode i prava građana, a toga je bilo mnogo – od velikih ciljeva socijalizma do apsolutizovanja nacije i njenog ujedinjena, danas teško pada da opet branim slobodu štampe. A nju nonšalantno ukidaju nekakve nemušte partijske igranke, „pilićarske“ koalicione svađe, gruba borba za moć i materijalnu korist, ali i sve vidljiviji i ozbiljniji neuspeh u vođenju ovog društva i posle 5. oktobra. Zaboravlja se da su mnogi ljudi stradali za slobodu štampe i u borbi za ljudska prava. A to je borba ne za nekakve apstrakcije, nego za temelj moderne države. Gaženje tih temelja predstavlja se kao spasavanje države. Mi smo u Srbiji suviše dugo imali dominaciju totalitarnih ideologija koje su sprečavale formiranje moderne države. Te su ideologije prilično izbledele, ali se nametnula jedna politička „elita“ bez formata i vizije. Ona svojim interesima koji slabe institucije i dalje ruši temelje ove države. Ja ne prihvatam relativizaciju ustavnih sloboda i prava. To je poraz i jedna tužna priča. Protiv nje sam glasala, glasajući protiv donošenja Zakona o informisanju. Tu nije bila reč o tek nekom tamo zakonu, nego o karakteru ove države.
Da li ste zbog svega toga imali neke probleme u LDP–u?
Shvatam da mi niste postavili ovo pitanje da biste dobili jedan načelan odgovor. Ne brinite, reći ću vam i to da me moje odstupanje od 10 ostalih glasova LDP-a nije dovelo u nepriliku. Svoje mišljenje sam izložila na Političkom savetu i na Predsedništvu stranke. Niko na mene nije vršio pritisak šta da mislim i kako da glasam. Moj je utisak da čak tako nešto nikome nije padalo na pamet. To je za svaku pohvalu i zbog toga se ne osećam disidentom, kao u neka stara vremena.
Šta, u političkom smislu, znači ovakvo izglasavanje izmena Zakona (socijalisti koji se uzdržavaju, LDP koji glasa kako bi podržao Vladu)?
Nema tu neke simetrije po kojoj bi, po nekakvom paradoksu, SPS bio za slobodu medija, a LDP ne bi bio zbog načina kako su te dve stranke glasale. Reč je o površnim političkim zapletima u kojima nema neke naročite dubine. Iz tih zapleta se vidi da nema simetrije koja bi laskala SPS-u. Sve je počelo tako što je u tajnosti, krišom, Dinkić proturio ove represivne izmene Zakona o informisanju u skupštinsku proceduru, s namerom da počisti „Kurir“ i Raju Rodića. Teškoća je nastala onog trenutka kada je Dačić rekao da neće prihvati Dinkićevu diverziju. Priča o „pranju partijske loše prošlosti“ je izgovor. Dačić nije mogao da kaže da se ne slaže sa ovim, ali i nekim drugim Dinkićevim postupcima, jer bi rizikovao da on bude označen da ruši vladu. To je bilo tvrdo, a ne dubina njegovog uverenja o slobodi štampe. Boris Tadić je rešio problem tako što se dogovorio sa predsednikom LDP-a da Dačićeve glasove zamene poslanici te stranke. LDP je pristao da napravi ovaj veliki ustupak zato što, kako smo čuli, hoće da uđe u proevropsku vladu nakon izbora, koji se očekuju iduće godine. Nije sporno da LDP treba da uđe u Vladu i pokaže šta zna. Sporan je preveliki ustupak, jer je sloboda medija osnovna vrednost liberalizma. Umesto što brani taj ustupak, LDP bi trebalo što pre da izdejstvuje donošenje novog Zakona o informisanju. Uostalom, to je i obećao.
Pred izglasavanje izmena, glavna teza bila je da su one „delo“ Mlađana Dinkića. Tomislav Nikolić izašao je s tvrdnjom da su one i u interesu Borisa Tadića. Da li je, po vašem mišljenju, izmenjeni Zakon više „Dinkićev“ ili „Tadićev„?
Dinkić je u ovom slučaju bio inicijator, a Tadić je podržao. Ali to su detalji. Važnije je da shvatimo glavni trend. Činjenica je da se postepeno smanjuju demokratske slobode u Srbiji. Podsećam da sam ja veoma energično reagovala na Zakon o političkim strankama zato što je mnogo restriktivniji u odnosu na Miloševićev. Namera je bila da se likvidira prevelika „raznolikost“, ali i politička konkurencija i za to je korišćena famozna registracija sa 10.000 potpisa i velikim parama. Problem sa registracijom vidi se i u usvojenom Zakonu o informisanju. U njemu stoji sankcija zabrane medija ako se ne upiše u registar. Nameće se zaključak da je u Srbiji uveden režim dozvole za osnovne slobode. A onda one to više nisu, jer udruživanje u političke stranke i sloboda medija izvode se direktno iz Ustava i nisu im potrebne dozvole.
Zašto su vladajućoj koaliciji bile potrebne ovakve izmene Zakona?
Zašto to radi „demokratska i proevropska“ vlast jeste ključno pitanje. Mislim da je Tadić napravio jedan dovoljno širok main stream i da veruje da sebi može da dozvoli sprečavanje kontrole vlasti i da se ona uspostavi. Zato su sve nove institucije, naročito one koje treba da kontrolišu vlast i obuzdaju korupciju, unapred ispražnjene i planirano neefikasne i slabe. S druge strane, život ljudi je sve više neregulisan, pa na jednoj strani imamo slabe i korumpirane institucije, a na drugoj, u društvu, vlada darvinizam, pravo jačeg i borba za preživljavanje. Privatizacija je u velikom opsegu propala, jer nije adekvatno koncipirana za jednu ovako korumpiranu državu. Reformi u javnom sektoru nije bilo, tu i tamo poneko krečenje. Treba to sve ućutkati. Pojedini ministri i visoki državni službenici se odmeću i rade šta hoće, pa i to treba zataškati. Razlozi za „stezanje“ su i dvosmislen odnos prema Evropskoj uniji i mali uspesi na tom planu. Ne treba zaboraviti i ono staro pravilo: ako je ostanak na vlasti glavni cilj, nikada se ne zna kada će nekog političara, ma koliko izgledao popularan i moćan, povući spirala ponora.
Kako ocenjujete odnose u vladajućoj koaliciji u ovom trenutku? Da li Vlada deluje stabilno ili ne?
Režim partijske države u višestranačju, široke koalicije koje nameće izborni sistem i u kojima svako partijsko vođstvo gleda svoj životni interes je patološko stanje i po definiciji je nestabilno. U takvom patološkom stanju predsednik Tadić je u svojoj kampanji promovisao stabilnost kao osnovni cilj. Na tome se ništa nije uradilo, jer se partijska država na svakom koraku opire vladavini prava. Čini se da su jedino partije iznutra postale stabilne, da ne kažem okamenjene. Tu se ništa ne dešava. Svaka mogućnost da se, na primer, Demokratska stranka transformiše dolaskom novih ljudi na čelo stranke gotovo je nezamisliva. A to važi i za ostale stranke. Nedostaju konkurencija i dinamika. Tako se zatvaraju nove šanse. Neke stranke se energično spremaju da „presipaju iz šupljeg u prazno“, tj. da sa istim ljudima prave od staroga novo. Posebno je smešno kada se govori o decentralizaciji, a vidimo da su se napravile feudalne trvđave sve sa svojim gospodarima i kmetovima.
Očekujete li prevremene izbore? Da li bi oni nešto promenili?
Ako bude bilo uslova da se napravi izborna platforma koja bi donela uspeh sadašnjoj vlasti, može doći do prevremenih izbora. U toj platformi bi se ponudili nekakvi uspesi, ako ih bude bilo. Ako ih nema, onda će se čekati. Problem je u tome što i opozicija pati od istih i još većih slabosti. Ona je još veći ekspert za partijsku državu, politizaciju, podelu plena i korupciju. Bila je skoro na vlasti, pa se sećamo. Pri tom je većinom antievropska i nacionalistička. No zbog širih negativnih trendova, njihov povratak nije isključen. Tome doprinose i partije na vlasti koje su se suviše raskomotile i uspavale. Tako i same rade na tome da izgube izbore. U našem slučaju znamo da ne bi došli bolji, ali bi naterali bolje da to zaista i dokažu.
Da li je u ovom trenutku Srbija bliže Evropskoj uniji nego što je to bila pre formiranja aktuelne vlade?
Jeste nešto bliža. Skupština je ratifikovala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i dosta je urađeno na dobijanju „belog Šengena“, mada to nije isti kolosek i ne odnosi se direktno na proces pridruživanja. No glavne smetnje nisu otklonjene i ne zna se kada će i da li će biti otklonjene. Reč je o hapšenju i izručenju Ratka Mladića i Gorana Hadžića. Tu ne znamo šta se dešava. A sve dok se ne završi saradnja sa Hagom, teško da će Srbija ozbiljnije napredovati ka članstvu u EU. Možda će se pod velikim pritiskom odmrznuti trgovinski sporazum, ali ostaje veliko pitanje da li će Srbija uspeti da podnese kandidaturu do kraja 2010. godine. Ostaju i drugi problemi koji se ne rešavaju, a to su na prvom mestu ozbiljna borba protiv korupcije koje još uvek nema, vladavina prava, funkcionalna demokratija, jačanje regulatornih tj. kontrolnih institucija, promena ekonomske politike koja se pokazala neuspešnom i starog modela koji dozvoljava da se troši više nego što se stvara.
Kao bivša ambasadorka, kako ocenjujete delovanje ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića?
Imala sam više prilika da se javno suočim sa ministrom Jeremićem i da iznesem kritike na njegov rad. On je simbol spoljnopolitičke konfuzije koju Srbija gotovo svakodnevno demonstrira. Nema spoljnopolitičke strategije, nema jasnih prioriteta, već se spoljna politika vodi od dana do dana, ona „nabada“ na sve strane, pa gde upali. Takva politika „bez glave i repa“ izaziva ozbiljne sumnje da je Srbija zaista opredeljena da se energično uključi u Evropsku uniju. Njoj je EU tek jedan od četiri stuba spoljne politike, a biće još tih „stubova“. Sam ministar je upetljan u neke afere koje nisu razjašnjenje. Prva je ona sa Miladinom Kovačevićem, a sada sa plaćanjem opskurnih lobističnih firmi iz Ilinoisa da iz te daljine utiču na Vašington u popravljanju odnosa Srbije i Amerike. Reč je o velikim sumama koja se tim firmama isplaćuju. Ja sam postavila poslaničko pitanje, ali odgovara nema. Ni naši mediji se nisu proslavili, na tu temu, sem „Borbe“ i „Peščanika“, nisu smeli ni da zucnu. Kada ovome dodate i novi Zakon o informisanju sa svojim drakonskim kaznama, mrak u Srbiji neće biti slučajna pojava.
