Govoreći o projektu koji ima za cilj obrazovanje onih iznad 15 godina koji nemaju ni osnovnu školu, Vensan Dežer, šef delegacije Evropske unije u Srbiji, sažeo je njegove koristi na sledeći način: oni koji nisu završili školovanje dobiće drugu šansu da ga završe i da unaprede kvalitet svog života, vlasti će imati manje izdataka kada je reč o socijalnim davanjima, a korist za društvo će biti jačanje socijalne inkluzije
Zabrinjavajuć je podatak da je u Srbiji u školskoj 2008/09. godini šest odsto dece napustilo redovnu školu, kazao je pre nekoliko nedelja Vensan Dežer na skupu u Sava centru. Povod je bio predstavljanje projekta „Druga šansa – razvoj sistema funkcionalnog obrazovanja odraslih u Srbiji“, kojim se predviđa već ranije najavljeno doškolovavanje starijih od 15 godina.
Kako je mnogo puta isticano, i o čemu je „Vreme“ pisalo, obrazovanje odraslih je ovdašnja „slaba tačka“. Još nije donesen zakon o obrazovanju odraslih, što nas svrstava među retke u regionu koji nisu regulisali ovu oblast obrazovanja. Nacrt zakona je, prema najavama iz Ministarstva prosvete i nauke, „praktično gotov“.
Visok nivo nepismenih i nekvalifikovanih, nemali procenat onih koji su završili samo osnovnu školu, 23 odsto stanovništva starijeg od 15 godina koje nema ni osnovno obrazovanje jesu činjenice koje veoma koče Srbiju. Takođe, bitno je napomenuti i da 61 odsto Roma nema završenu osnovnu školu.
PORAZNI BROJEVI: Na pomenutom skupu u Sava centru bio je prisutan i pomoćnik prosvete i nauke Bogoljub Lazarević. On se osvrnuo na mračnu statistiku obrazovne strukture prema polu. „Žene su u gradovima tri puta nepismenije od muškaraca, a u selima četiri puta. Bez osnovne škole je 72.381 osoba od 15 do 29 godina, a Srbija ima 1.387.526 nepismenih.“
Program „Druga šansa“ obuhvata 4000 polaznika bez završene osnovne škole i ikakve stručne osposobljenosti. Na taj način će se podići opšti nivo pismenosti što povlači za sobom veću upošljivost, potom smanjenje siromaštva, a i socijalno-ekonomski razvitak zemlje. Program će se sprovesti u 80 osnovnih i 75 srednjih škola u Srbiji, a osim programa osnovnog obrazovanja, slediće i obuka za 30 zanimanja, prvenstveno traženih zanata. Zanati su ponuđeni shodno potrebama tržišta rada, a polaznici će birati koji im najviše odgovara.
Uključeno je 1300 nastavnika, a nastava će se odvijati u večernjim časovima. Predviđeno je da u prvoj godini polaznici završe četiri razreda, u drugoj peti i šesti, a poslednje godine sedmi i osmi. Odabrane škole (Ministarstvo je još ranije raspisalo konkurs) trebalo bi da imaju po 75 „odraslih učenika“ raspoređenih u tri odeljenja. Oni će, istovremeno, birati zanate. Ako odluče da nastave školovanje, biće im priznat i deo srednje škole zavisno od odabranog zanata. U Ministarstvu nauke i prosvete je objašnjeno da će prioritet imati nezaposleni, pripadnici etničkih manjina (pogotovo Romi), žene, ruralno stanovništvo i radnici koji su postali tehnološki višak.
Suvišno je reći da su nekvalifikovanost i nepismenost problem kako za pojedinca tako i za društvo i državu. Vensan Dežer je to sažeo na sledeći način: oni koji nisu završili školovanje dobiće drugu šansu da je završe i unaprede kvalitet svog života, vlasti će imati manje izdataka kada je reč o socijalnim davanjima, a korist za društvo će biti jačanje socijalne inkluzije. Iz fondova Evropske unije stigla je bespovratna pomoć od četiri miliona, dok se iz budžeta Ministarstva izdvaja tri i po miliona evra.
Problem je i ubrzano starenje stanovništva jer je 22 odsto populacije starije od 60 godina, a samo osam odsto čine deca (popis iz 2002).
Otud potreba da se način obrazovanja koji se pruža u „Drugoj šansi“ sprovede kao trajno rešenje. U jednim dnevnim novinama su pomenuli da bi, ako bi se pratio dosadašnji tempo obuke za one koji su bez kvalifikacija (s obzirom na to da ih ima milion i po), bilo potrebno 150 godina samo za njihovo opismenjavanje.
Konsultant projekta Miomir Despotović je izjavio da je obuka koja se organizuje preko „Druge šanse“ još uvek malog obima, ali da je to dovoljno za testiranje svih mehanizama jednog sistema obrazovanja. Prema rečima Bogoljuba Lazarevića, projekat neće biti uspešan ukoliko ne bude imao kuntinuitet i ukoliko država i sve institucije koje treba da sarađuju ne budu radile na prevazilaženju problema obrazovanja odraslih ljudi.
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
Mogu li studenti i opozicija da nadoknade 51 glas na ponovljenim izborima na biračkom mestu broj 25 u Kosjeriću? Da li je to nemoguća misija ili još jedan pokušaj koji menja sve
Srpska Vlada je izabrala komandanta „Belih orlova“ Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta ne bi li se u njemu orilo „Aco Srbine“ umesto „Ruke su vam krvave“
Šta će Vučić kad mu istekne drugi predsednički mandat 2027. godine. Ustav ne predviđa treći. Da neće možda u političku penziju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
