Može li tužilaštvo da pobedi visoku korupciju

Različita su tumačenja vesti s početka meseca: po nalogu Javnog tužilaštva za organizovani kriminal uhapšeno je jedanaest osoba “u vezi sa padom nadstrešnice” na Železničkoj stanici u Novom Sadu, tragedije koja se zbila pre devet i po meseci i koja je bila povod za višedimenzionalni i dugomesečni bunt građana Srbije, koji je predvođen studentima i kraj mu se ne nazire. Među uhapšenima je jedno veliko ime: Tomislav Momirović, bivši ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, od 2020. do 2022. godine (potom je u Vladi Miloša Vučevića bio ministar unutrašnje i spoljne trgovine).

Trebalo je u bajboku da zaglavi i jedno još veće ime, njegov naslednik na ministarskoj infrastrukturnoj poziciji Goran Vesić. Međutim, on je zaglavio u bolnici. Neki tvrde da svojim veselim duhom Vesić samo krije unutrašnje probleme i krhko zdravlje, vazda podesno za hospitalizaciju.

Možda je samo čudna koincidencija to što je u bolnici zaglavio samo nekoliko sati pre nego što je trebalo da bude uhapšen, što opet čudno koincidira sa činjenicom da mu je onomad – u novembru, kada je prvi put priveden po nalogu novosadskog Višeg javnog tužilaštva, takođe kao osumnjičeni “u vezi sa padom nadstrešnice” – promptno pozlilo i da je odmah prebačen u bolnicu pa onda degažiran kući. Ako mu bude bolje, ovog puta će smer kretanja biti obrnut – iz bolnice dospeće u pritvor. Jer je svima njima (11+Vesić) Specijalni sud u Beogradu odredio pritvor do 30 dana.

Vesić boluje u privatnoj bolnici, jer – kako stvari stoje – nema prevelikog poverenja u državni zdravstveni sistem. Valjda će privatna zdravstvena nega dovesti do bržeg poboljšanja zdravstvenog biltena. Inače, kolega Momirović i ostali smešteni su u pritvorsku jedinicu Okružnog zatvora u Beogradu – popularno zvanog CZ (Centralni zatvor).

AVGUSTOVSKO VS. NOVEMBARSKO HAPŠENJE

Uglavnom, avgustovsko hapšenje je izazvalo veće iznenađenje nego ono prošlogodišnje novembarsko, kada su Vesić i ostali privedeni zbog krivičnih dela protiv opšte sigurnosti, a “u vezi sa padom nadstrešnice”. I tada je svima određen pritvor, ali su potom zadobili pravo da se brane sa slobode. Veoma neobičnim redosledom: prvo su pušteni glavnooptuženi, pa tek, puno meseci potom, ostali. Ali nećemo sada da nas ova tema odvuče, iako je jasno da se ovo nije moglo desiti bez političkih pritisaka.

Zašto su i obični građani i ljudi koji bar donekle prate rad pravosuđa i politički okvir u kojem ono deluje – ovog puta “iznenađeniji”?

Prvo, zbog samog krivičnog dela za koje su pritvoreni osumnjičeni. U pitanju je korupcija prilično velikih razmera (država oštećena za 115 miliona dolara), u koju su uključeni visoki politički funkcioneri. To je “osinje gnezdo” u koje se do sada nije smelo dirati, ni u ludilu. Javno tužilaštvo za organizovani kriminal (a ni bilo ko drugi) takvim se stvarima do sada nije bavilo, između ostalog i zbog toga što bi bilo kakva istraga o korupciji i organizovanom kriminalu u vrhu vlasti vrlo lako raspetljala ukupnu prirodu kleptokratskog i bahatog režima koji je odavno prestao da se bavi skrivanjem tragova beščašća. To podrazumeva i da svi u vrhu vlasti imaju puno putera na glavi, ali i da mogu biti vrlo nezgodni svedoci – ukazati na koruptivne radnje svojih kolega, sve do vrha države. Što bi prost narod rekao, svako svakog drži za mošnice. Svi su kandidovani za svedoke-saradnike u predmetima u kojima je 115 miliona dolara – samo bakšiš.

Osim toga, začuđeno je ljudstvo i zbog toga što je delovalo da je vlast čvrsto odlučila da niko, pogotovo ne od visokih funkcionera, neće odgovarati za bilo šta što je vezano za novosadsku tragediju. I da rat koji vodi protiv pravosuđa, od izjava predsednika do tabloidnih napada, daje rezultat, pa da se strah ponovo uvukao u kosti tužilaca i sudija. Na kraju, devet meseci je prošlo od tragedije, a još niko za nju nije optužen.

DVE VERZIJE DOGAĐAJA

Elem, dva tumačenja zbitija su dominantna, praktično dve krajnosti. Jedni tvrde da je sve ovo samo pozorišna predstava za javnost, u režiji režima. Da se želi građanima pokazati da institucije sistema ipak funkcionišu, da se građanski bunt malo primiri, da se i zapadnim saveznicima pokaže da pravosuđe nije baš pod punom kontrolom Vučića i ekipice. To tumačenje podrazumeva da od samog postupka neće biti ništa, da će Vesić, Momirović i ostali na kraju biti oslobođeni i obeštećeni. Da igraju u predstavi malo neprijatnu ulogu, ali da će im sve to biti vraćeno iznosima sa brojnim ništicama.

Naš sagovornik, novosadski advokat Vladimir Beljanski, kaže da ova verzija događaja nije realna, pre svega zbog toga što vlast (više) nije u stanju da takvo što organizuje.

“Nisu oni toliko vispreni i prefrigani da nas sve dovedu u zabludu da kao nešto rade, a da ništa ne rade”, kaže on. Ne treba zaboraviti ni to da su se postupajući tužioci i sudije našli pod žestokom paljbom režimskih pitbul-medija, pa i samog predsednika, koji ih otvoreno naziva kriminalcima. Znaju tabloidi da igraju razne uloge po potrebi i naredbi, ali se čini da ovo ipak nije gluma. Da se ipak nešto veliko iza brega valja.

Drugo tumačenje je baš optimistično. Institucije sistema su počele napokon da funkcionišu. Pravosuđe je podiglo glavu i odlučilo da uvede red u državi, možda uz podršku Zapada. Uspavanu tužiteljku Zagorku Dolovac probudio je poljupcem princ prava i pravde – i ona je lupila šakom po stolu. “Neka se pripreme braća Vučić”, pisali su optimisti na društvenim mrežama.

No, kako to biva, stvar nije jednostavna. Pravosudni sistem je kompleksan sistem, u njemu se sukobljavaju i prepliću razne silnice. Ono jeste vrlo podložno pritiscima vlasti, pa i korupciji, ali nije imuno ni na pritiske građana, pa ni na – zašto to ne reći – “inpute” međunarodne zajednice. Vrlo dobro osećaju i da su se stvari u društvu promenile. Mnogi trpe i pritisak profesije, voleli bi da rade po zakonu, jer – ako ništa – tako je najjednostavnije. A i bolje se spava.

RAT U TUŽILAŠTVU

Da se nešto ozbiljno dešava unutar pravosudnog sistema, da postoje “nesporazumi” između tužilaštava, da stvari nisu jednostavne i koherentne – pokazuje rat za nadležnost nad predmetima koji tretiraju novosadsku tragediju. Podsetimo da su u igri (bila) čak tri tužilaštva: novosadsko Više javno tužilaštvo, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije beogradskog Višeg javnog tužilaštva i Javno tužilaštvo za organizovani kriminal (TOK). E sada, ako se Novosađani bave neposrednim uzrocima tragedije, a TOK je zadužen za finansijsko-koruptivni deo priče, logično se bilo priupitati koju je ulogu u svemu ovome trebalo da ima beogradsko Više javno tužilaštvo, odnosno – šta je ono radilo u celoj priči. Poznavaoci prilika kažu da je odgovor jednostavan: njega vodi provereni Vučićev kadar, Nenad Stefanović. Ono je zapravo htelo da slučaj preuzme i povede na takav način da niko od naprednjačkih funkcionera ne ponese nikakvu odgovornost.

Međutim, sprečeno je u toj nameri. Vrhovni javni tužilac je oduzeo Stefanoviću predmet i dodelio ga TOK. Obrazloženje: ono će efikasnije voditi predmet. Navodno je tada, a bilo je to u martu, Vučić bio baš iznerviran. Odlučio je da pokrene rat protiv Zagorke Dolovac, vrhovnog javnog tužioca i da na njeno mesto postavi Stefanovića. Tako bar priča pravosudna čaršija.

Stvari najednom postaju holivudske. U TOK se osnivaju “Nesalomivi”, tzv. Udarna grupa, koja počinje da radi na rasvetljavanju ukupnih finansijskih tokova rekonstrukcije pruge Beograd-Subotica. Rezultati rada grupe jesu avgustovska “pakovanja”, a najavljuju da će toga biti još. Videćemo kako će se film završiti.

ULOGA EVROPSKOG TUŽILAŠTVA

Ne treba zanemariti još jedan faktor. U čitavu priču se baš tu negde, polovinom marta, uključilo i Evropsko tužilaštvo. Pokrenulo je istragu o mogućoj zloupotrebi novca iz fondova EU namenjenog rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu. Neki kažu da je ono u TOK dostavilo dokazni materijal.

“Ne znam da li se to desilo, ali me ne bi iznenadilo da je iz evropskih institucija, pre svega iz Evropskog tužilaštva, pristigao dokazni materijal koji je TOK odlučio da ne ignoriše. Ako je taj materijal pristigao, onda je to i poruka evropskih institucija da se očekuje da se po tom pitanju nešto i uradi. Čak možda i poruka da će tužioci imati neku vrstu političke zaštite, mada ja ne znam kako ta politička zaštita može da izgleda u zemlji koja nije članica EU”, kaže Beljanski.

Beljanski smatra da su ova hapšenja daleko od “pozorišne predstave” i dodaje: evidentan je sukob između nosilaca funkcija u tužilaštvu i to je važan deo priče.

“Vidljivo je da se s jedne strane nalaze Vrhovno tužilaštvo na čelu sa Zagorkom Dolovac, novosadska tužilaštva i Javno tužilaštvo za organizovani kriminal koje predvodi Mladen Nenadić, a s druge beogradsko Više javno tužilaštvo, na čelu sa čovekom od punog poverenja Vučića i vrha vlasti, Nenadom Stefanovićem. Stefanović je očigledno hteo da uvede predmet u tok koji bi eskuplirao najviše državne funkcionere. U tome je sprečen. Da nije predstava, potvrđuje i medijska kampanja koja se vodi protiv nosilaca pravosudnih funkcija uključenih u proces”, navodi Beljanski.

foto: n1

ISTINA NA POLA PUTA

Beogradski advokat Jovan Rajić kaže da je istina na pola puta. Ne veruje da se Mladen Nenadić jednog dana probudio i naprasno rešio da radi svoj posao, nakon deset godina hibernacije njegovog tužilaštva, ali ne veruje ni da je Vučić procenio da je ovo dobar trenutak da izvede još jednu od svojih predstava i da baš sada uhapsi ljude za koje je taman pomislio da ih je “skinuo sa udice”. I koji, kako kaže, o njemu puno toga znaju i imaju dosta materijala.

“Nenadić za deset godina nije sproveo niti jedan slučaj visoke korupcije koji seže makar do trećeg ešalona SNS mafije. Govoriti, prema tome, o njemu kao nekom svetioniku i bastionu nezavisnosti pravosuđa neozbiljno je koliko i iluzorno. S druge strane, da ovo nije predstava u Vučićevoj režiji pokazuje ponašanje njegovih medija, koji već mesecima vode kampanju protiv TOK i koji su znali šta se sprema. Drugo, Vučić je poslao svog ličnog advokata Palibrka da brani Momirovića i vodi računa da ovaj ne kaže tužilaštvu nešto što ne treba”, kaže Rajić.

Po Rajiću, najrealniji scenario je da je Nenadiću i Zagorki Dolovac “negde spolja” signalizirano da više ne smeju da ignorišu silne skaj-prepiske i dokazne materijale koji godinama skupljaju prašinu u specijalnom tužilaštvu.

“Takođe, data im je neka vrsta garancije, u meri u kojoj je to moguće, da bi oni, kada dođe period ispitivanja odgovornosti, mogli da budu pošteđeni i označeni kao neko ko je u ključnom trenutku pomogao da srpsko pravosuđe stane na noge. Naravno da u ovoj priči nema pozitivnih likova i da su svi kršili zakon, neko aktivnim postupanjem, a neko nečinjenjem”, smatra Rajić.

foto: miloš milivojević / tanjug

VUČIĆ–DOLOVAC–STEFANOVIĆ

Na pitanje da li je moguće da Zagorka Dolovac, koja je svih ovih godina bila sinonim za hibernirane institucije, odjednom postane ključni borac protiv korupcije i bezakonja, Beljanski kaže:

“Rekao bih da nikad nije kasno da neko pokaže da ima snage za nezavisnost. To naravno ne znači da treba da zaboravimo sve što je bilo ranije, da kažemo da smo bili u zabludi kada smo izražavali nezadovoljstvo zbog rada tužilaštva. Ne, bili smo u pravu, nije bilo aktivnosti, ono nije radilo svoj posao. Sasvim je drugo pitanje zbog čega – da li nije bilo dovoljno hrabrosti, spremnosti ili sposobnosti, u kojoj meri je postojao problem u saradnji sa policijom? Mislim da, i pored svega, sada treba pružiti podršku tužilaštvu koje je počelo da radi svoj posao i pokrenulo ovako velik i značajan predmet”, kaže Beljanski.

Beljanski kaže i da se atmosfera u pravosuđu znatno promenila proteklih meseci. Napadi režima su proizveli kontraefekat, sve je više onih koji su spremni da se odupru pritisku.

“Jedna stvar je posebno izrevoltirala ljude u pravosuđu, sudije i tužioce. A to su predsednička pomilovanja. Na određeni način, ta pomilovanja su povezana sa aktuelnim događajima. Kada predsednik Republike počne da se bavi takvim stvarima, da besprizorno ulazi u domen postupanja sudova, to izaziva gnev, mnogo više nego uobičajeni metodi pritiska. A ti uobičajeni metodi su: kada vas neko preko, recimo, predsednika suda zamoli da uradite nešto, uz ono – ‘znamo da ćeš to uraditi kako treba’. Neko podlegne pritisku, neko ne. Ali ova poslednja pomilovanja (ne mislim na pomilovanja demonstranata, jer su ona razumljiva i u 90 odsto slučaja sasvim opravdana) jesu drastičan upliv u pravosuđe, i to u predmetima u kojima je to nedopustivo. Ni obični ljudi ni sudije ni tužioci nikako ne mogu da prihvate da je abolirana četvorka koja je po gradu jurila studente i jednu studentkinju tukla bejzbol-palicama, polomivši joj vilicu na tri mesta. Od te četvorice dvojica su ranije osuđivana, jedan za krivično delo sa elementima nasilja, drugi u vezi sa drogom. Počinioce su svedoci na sudu prepoznali. Ne postoji, uglavnom, niti jedan razlog za pomilovanje, osim što su članovi ili simpatizeri Srpske napredne stranke. To nije moglo ostati bez posledica u pravosuđu”, kaže Beljanski.

Vučić je, kaže Beljanski, time zabio prst u oko pravosuđu i mnogima koji su do sada ćutali sada je prekipelo. “Osim toga, kada neko izgubi moć koju je imao, onda izgubi i mnoge koji su ga do sada slušali. Mislim da se to sada dešava”, dodaje on.

STEFANOVIĆ UMESTO ZAGORKE

Rajić kaže da će Aleksandar Vučić sve učiniti da na mesto Zagorke Dolovac dovede Nenada Stefanovića, koji je za njega idealan kandidat.

“Kao i u svakoj vezi koja traje mnogo godina, odnos Zagorke Dolovac i Aleksandra Vučića imao je uspone i padove. Dolovac je jedna od najodgovornijih, ako ne i najodgovornija osoba za to što nam je društvo u stanju u kakvom je trenutno. U svakoj državi imate korumpirane kriminalce u vrhu vlasti i njihovu želju da se preko politike obogate. Ozbiljnost jedne države pak određuje to kako se tužilaštvo i sudovi obračunavaju sa takvima. Dolovac tolike godine bira da ćuti na svako nepočinstvo vlasti, što je čini najodgovornijom za sva ta nedela. Ali ona u svom nečinjenju nije sklona prevelikim gibanjima i aktivnom činjenju krivičnih dela. Ona jeste ameba, ali nije sklona kriminalu, makar ne na aktivan način. U tom smislu, činjenica je da je Nenad Stefanović idealan kandidat za novog Vučićevog prvog tužioca. Beskrupulozan, sklon svakolikim zloupotrebama i svoje pozicije i pravosuđa, isprofilisao se kao neko kome nije strano da optuži nevine ljude, da predlaže njihovo pritvaranje, da spušta i preuzima nadležnost od drugih tužilaštava… Sve prema željama i potrebi svog gospodara, a neopterećen zakonima, činjenicama i dokazima koje ima”, kaže Rajić.

Rajić kaže da Stefanović trenutno ima najveću šansu da preuzme glavnu poziciju u srpskom pravosuđu. “To bi zasigurno bilo tako da se Vučić sam pita. Ali da li je to tako?”, pita se on.

Na pitanje da li pravosuđe, ukoliko odista počne da radi svoj posao u skladu sa zakonom, zaista može da pobedi državni kriminal, Rajić odgovara odrično.

“Jer pravosuđe kao institucija u Srbiji ne postoji. Pravosuđe podrazumeva jasnu hijararhiju i odgovornost. Princip subordinacije. Zna se kako se biraju tužioci i sudije, kako se napreduje, kako se delegiraju predmeti. Tu su još desetine i stotine principa na kojima počiva ova institucija. Ništa od toga u Srbiji ne postoji, a vrlo je verovatna teza da nikada i nije postojalo. Takva smo zemlja i narod. Potreba za demokratijom i nezavisnim institucijama nije prioritet dovoljnom broju ljudi i zbog toga biramo one kojima to takođe nije bitno. I to je tužna istina. Pojedinci se batrgaju i ne pristaju na uslovljavanja, ali se takvi naravno ne nalaze na rukovodećim pozicijama u pravosuđu, jer su podobni rukovodioci pažljivo birani svih prethodnih godina, kako bi ispunjavali naloge izvršne vlasti”, kaže on.

Za njega je dijagnoza našeg pravosuđa slična onoj koju je Zoran Đinđić svojevremeno dao kada je govorio o srpskom društvu: o pacijentu kome je simpatičan lekar koji mu kaže da će svoj zdravstveni problem rešiti ispijanjem čaja ili antibiotika, a ne hirurg, koji kaže da mora da se operiše.

“E pa srpsko pravosuđe neće se zalečiti ispijanjem čaja, siguran sam u to. Potrebna nam je ‘Sablja’ u pravosuđu, a to će se dogoditi tek po padu ovog kriminalnog režima. Od krucijalne je važnosti i da se ona dogodi odmah po njihovom padu, kako bi neko nezavisno pravosuđe utvrđivalo njihovu odgovornost”, kaže Rajić.

ZA NEZAVISNOST SE MORA BORITI

Beljanski smatra da nada postoji i da je jako dobra vest što je pravosuđe ušlo u ovu bitku, pošto se do sada uvek povlačilo. Činilo se da mu nezavisnost sudova i samostalnost tužilaštava i ne treba.

“Bavili su se sitnim predmetima, a zaobilazili sve ono što je bilo vezano za politiku. Hiljadu puta sam rekao: nema nezavisnosti ako se neko za nju ne bori. Ako primetiš da su ti nezavisnost i pravo ugroženi, onda se bori za njih! Kao što se građani Srbije danas bore za pravo da žive u normalnoj državi. Sada mi se čini da su ljudi iz pravosuđa to napokon razumeli. I da više ne žele, barem mnogi od njih, da čine nezakonitosti i stvari nespojive sa pravosudnim funkcijama. I da počinju da pokazuju svoju snagu. A imaju ogromnu snagu, samo je pitanje da li će imati hrabrosti da je do kraja demonstriraju. Čini mi se da ovo što čini vlast, kampanjom protiv tužilaca i sudija, ne proizvodi veću dozu straha, već stvara kontraefekat. Ljudi postaju hrabriji. Kažu, evo ovaj kolega je prozivan u tabloidima, a doneo je dobru, zakonitu odluku. I na kraju mu se nije desilo ništa. Nastavio je da radi svoj posao, ide dalje. I svi postaju svesni da će, ako neko treba da napreduje u pravosuđu, to biti ljudi koji su pokazali najviše hraborsti i znanja u teškim trenucima”, kaže Beljanski.