Mada pet od sedam predstavnika mahom opozicionih poslaničkih grupa smatra da građani ne bi smeli da imaju imati vatreno oružje u privatnom posedu, većina kaže da o tome nije razgovarala unutar svojih stranaka. Krajnje je vreme da o tome ozbiljno popričaju
Zbog teških zločina i njihovih žrtava „Vreme“ se obratilo šefovima poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini Srbije sa pitanjem da li bi podržali zakonsku inicijativu da se civilima u potpunosti zabrani posedovanje vatrenog oružja. Većina onih koji su se odazvali u našoj anketi kaže da bi podržali takav zakon, ali da on ne bi prošao skupštinsko glasanje zbog manjka kvoruma.
Inače, od šesnaest poslaničkih grupa u Skupštini Srbije, odazvalo nam se sedam, a od tri nezavisna poslanika, samo Đorđe Vukadinović. Iako smo sve poslaničke grupe kontaktirali više puta i nekoliko dana zaredom, odgovore nismo dobili od Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke, Partije ujedinjenih penzionera, Dveri, Jedinstvene Srbije, Liberalno demokratska partije (uz SDA Sandžak), Pokreta socijalista (uz Narodnu seljačku stranku i Ujedinjenu seljačku stranku) i Lige socijaldemokrata Vojvodine (uz Zelenu stranku). Da li su šefovi nabrojanih poslaničkih grupa na odmoru ili nisu želeli da odgovaraju na pitanja o posedovanju oružja – nije utvrđeno.
KO BI PODRŽAO: Na pitanje „Da li biste vi, lično, podržali inicijativu da se u Srbiji zabrani posedovanje bilo kakvog oružja za građanstvo, odnosno za civile?“ potvrdno su odgovorili Sanda Rašković Ivić (Demokratska stranka Srbije), Milorad Mijatović (Socijaldemokratska partija Srbija), Marko Đurišić (Socijaldemokratska stranka), Bojan Pajtić (Demokratska stranka), Balint Pastor (Savez vojvođanskih Mađara) i Đorđe Vukadinović.
Rašković Ivić svoj odgovor obrazlaže da je „vatreno oružje opasno, u afektu lako upotrebljivo, uvek smrtonosno i da se od metka ne može zaštititi niti pobeći“.
Na istom tragu je i Vukadinović: „Oružje nikad nikog nije zaštitilo. Ionako ima dovoljno ilegalnog oružja u čitavom regionu. Iskustvo crnih hronika pokazuje da to oružje, bilo legalno i ilegalno, mnogo više služi za napade i obračune nego za ličnu odbranu.“
I Mijatovićevev argument je sličan: „Oružje je izazov i u određenim trenucima slabosti pojedinaca može biti zloupotrebljeno, što često ima nesagledive tragične posledice.“ Još je dodao i da građanima kojima je oružje deo posla ili hobija (lovci, sportisti, itd.) oružje treba biti dostupno „samo u određenim vremenskim periodima i to pod kontrolom“. Inače, Mijatović najavljuje da će njegova poslanička grupa pokrenuti inicijativu „da se sve izraženije nasilje svih vrsta oštrije sankcioniše i spreči u samom početku. Svesni smo činjenice da samo sankcije ne mogu sprečiti nasilje i da je potrebna šira akcija svih segmenata društva (porodica, škole, sredstva javnog informisanja, NVO, itd.)“.
Đurišić također smatra da ne postoje opravdani razlozi da stanovništvo poseduje oružje uprkos tradiciji i drugim razlozima i da bi to smanjilo broj nesreća i krivičnih dela počinjenih vatrenim oružjem.
Država je ta koja treba da ima monopol fizičke sile kaže Pajtić: „U duboko traumatizovanom, postratnom okruženju, rizici od oružanog nasilja su veći nego u nekim drugim državama. Ratne traume u kombinaciji sa velikom količinom oružja u privatnim rukama često rezultiraju tragedijom.“
Slično razmišlja i Pastor: „Postoje državni organi koji prema pozitivnim propisima treba da garantuju bezbednost svih građana.“
A KO NE: Protiv inicijative da se građanstvu zabrani posedovanje oružja su Saša Radulović (Dosta je bilo) i Velimir Stanojević (Nova Srbija).
Radulović smatra da problem predstavlja nelegalno, posebno automatsko oružje. „Država je do sada provodila besmislene akcije legalizacije u kojima je pozivala građana da registruju oružje uz plaćanje taksi za registraciju od 100 evra po komadu. Druga opcija je bila da se oružje besplatno ustupi državi uz zabranu da građani mogu direktno da prodaju nekome u inostranstvu. Ova politika je kontraproduktivna i očigledno nije dala rezultate“, kaže Radulović i predlaže: „Mislimo da je potrebno ukinuti taksu za registraciju i uvesti kataloški otkup oružja, uključujući i mogućnost kupovine oružja iz inostranstva. Ekonomski interes je najbolji motivator pozitivnog ponašanja građana. Tek nakon uvođenja ovakve razumne politike koja vodi računa o ekonomskim interesima građana, država može da insistira i na oštroj kaznenoj politici i nultoj toleranciji prema posedovanju nelegalnog oružja.“ Za kraj, Radulović kaže da podržava ograničenje na to kakvo oružje i ko može da ga poseduje i naglašava da je potrebna javna rasprava o ovoj temi o kojoj pokret „Dosta je bilo“ priprema inicijativu.
Stanojević kaže da bi to bilo suviše radikalan potez uzimajući u obzir „tradicionalni odnos našeg naroda prema oružju“ i veliki broj lovačkih udruženja. „Lično bih se založio za dosledniju primenu postojećeg zakona o oružju i municiji posebno u kontekstu češće i strože lekarske kontrole lica koja poseduju ili žele da legalno nabave oružje. Takođe, smatram da nadležni državni organi moraju da budu još aktivniji u rešavanju problema nagomilanog nelegalnog oružja“, kaže Stanojević iz Nove Srbije. Inače, većina ispitanika kaže da nije razgovarala unutar svoje stranačke grupe ovo ovoj temi.
KO JE NAORUŽAN: Poslednje pitanje u upitniku je bilo da li učesnici istraživanja poseduju oružje. Kratki, sa odrečnim odgovorom bili su Saša Radulović, Marko Đurišić i Bojan Pajtić. Balint Pastor je rekao da oružje ne poseduje ni on niti članovi njegove porodice, a isto je rekla i Sanda Rašković Ivić. Milorad Mijatović i Velimir Stanojević takođe nemaju oružje niti imaju nameru ili želju da ga imaju. „Tako se osećam slobodnije“, rekao je Mijatović. U odgovoru se razlikovao samo Đorđe Vukadinović: „Suviše lično pitanje. U svakom slučaju podržao bih inicijativu da se građanima u potpunosti zabrani posedovanje vatrenog oružja.“
Šta poručuje režim koji slavi čoveka osuđenog za genocid i zločine protiv čovječnosti? Zašto je Rasim Ljajić jedini na derbiju reagovao kako dolikuje? Zbog čega Vučić više nije mogao odlagati narodno izjašnjavanje? Gde su tu opozicija i studenti? I kako je Srbija postala umorna od lidera
“Nisam ravnodušna prema tome što neko može da me vidi, čuje ili fotografiše, ali prva reakcija mi je bila bes”, kaže za “Vreme” studentkinja Milica čiji je telefon napadnut špijunskim softverom. “Mogli su da upale kameru dok se tuširamo, pričamo privatne stvari. Nije normalno ovo što se dešava... Mislim da je takvom sloju ljudi čak neshvatljivo da nešto može da funkcioniše bez ucene, bez potplaćivanja, nego samo uz čistu volju, želju i entuzijazam da uspemo u našoj borbi”
Kada se BIA (na slici) zainteresuje za nekoga, tvrde izvori “Vremena”, preko svojih spavača u medijima ili političkim strankama pusti neku optužbu, najčešće da taj i taj sarađuje sa tajnim službama druge zemlje, da je izdajnik, strani plaćenik i slično. Na osnovu toga, od tužioca se pribavi potrebna dozvola za nadzor komunikacija, što onda predstavlja pravno pokriće za špijuniranje svake vrste
Srbija se u Evropi sada i javno naziva “žarištem” na kojem se vrbuju i za sabotaže obučavaju ruski ljudi. O tome se u Beogradu samo ćuti
Neko će reći, pa šta te čudi što su “Zvezdini” navijači razvili gigantsku fotografiju osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića i zajedno sa “Grobarima” skandirali njegovo ime? Da je bilo samo to, niko možda ne bi ni reagovao. Kao – to su već radili i šta sad? Ali sve to je začinilo ono što je pisalo ispod te slike, taj pogani poklič “Pravac Potočari”. Reč je najodvratnijoj stvari koja se ikada pojavila na toj tribini i na tom stadionu. Zbog toga bi ga trebalo zatvoriti za sva vremena
Zašto režimu trebaju mržnja i podele? Kako su na njih odgovorili studenti? Kome i zbog čega smeta Kesić i društvo iz emisije „24 minuta“? I kako su opozicione stranke završile u izbornoj fusnoti
Rušenje Vučićevog režima na izborima je dečja igra u odnosu na ono što nas čeka posle: obnavljanje do temelja razorene zemlje. Ne postoji teži zadatak od toga da se od podanika stvore građani, ali to je pitanje opstanka Srbije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapljuvao je sebe u ćošak, odvajajući se od svih, pa i od svoje partije. Zato će, kad stupi protiv 250 ljudi od integriteta sa Studentske liste, konačno stvarno biti sam, kako se već godinama bizarno hvališe
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
