Mada pet od sedam predstavnika mahom opozicionih poslaničkih grupa smatra da građani ne bi smeli da imaju imati vatreno oružje u privatnom posedu, većina kaže da o tome nije razgovarala unutar svojih stranaka. Krajnje je vreme da o tome ozbiljno popričaju
Zbog teških zločina i njihovih žrtava „Vreme“ se obratilo šefovima poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini Srbije sa pitanjem da li bi podržali zakonsku inicijativu da se civilima u potpunosti zabrani posedovanje vatrenog oružja. Većina onih koji su se odazvali u našoj anketi kaže da bi podržali takav zakon, ali da on ne bi prošao skupštinsko glasanje zbog manjka kvoruma.
Inače, od šesnaest poslaničkih grupa u Skupštini Srbije, odazvalo nam se sedam, a od tri nezavisna poslanika, samo Đorđe Vukadinović. Iako smo sve poslaničke grupe kontaktirali više puta i nekoliko dana zaredom, odgovore nismo dobili od Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke, Partije ujedinjenih penzionera, Dveri, Jedinstvene Srbije, Liberalno demokratska partije (uz SDA Sandžak), Pokreta socijalista (uz Narodnu seljačku stranku i Ujedinjenu seljačku stranku) i Lige socijaldemokrata Vojvodine (uz Zelenu stranku). Da li su šefovi nabrojanih poslaničkih grupa na odmoru ili nisu želeli da odgovaraju na pitanja o posedovanju oružja – nije utvrđeno.
KO BI PODRŽAO: Na pitanje „Da li biste vi, lično, podržali inicijativu da se u Srbiji zabrani posedovanje bilo kakvog oružja za građanstvo, odnosno za civile?“ potvrdno su odgovorili Sanda Rašković Ivić (Demokratska stranka Srbije), Milorad Mijatović (Socijaldemokratska partija Srbija), Marko Đurišić (Socijaldemokratska stranka), Bojan Pajtić (Demokratska stranka), Balint Pastor (Savez vojvođanskih Mađara) i Đorđe Vukadinović.
Rašković Ivić svoj odgovor obrazlaže da je „vatreno oružje opasno, u afektu lako upotrebljivo, uvek smrtonosno i da se od metka ne može zaštititi niti pobeći“.
Na istom tragu je i Vukadinović: „Oružje nikad nikog nije zaštitilo. Ionako ima dovoljno ilegalnog oružja u čitavom regionu. Iskustvo crnih hronika pokazuje da to oružje, bilo legalno i ilegalno, mnogo više služi za napade i obračune nego za ličnu odbranu.“
I Mijatovićevev argument je sličan: „Oružje je izazov i u određenim trenucima slabosti pojedinaca može biti zloupotrebljeno, što često ima nesagledive tragične posledice.“ Još je dodao i da građanima kojima je oružje deo posla ili hobija (lovci, sportisti, itd.) oružje treba biti dostupno „samo u određenim vremenskim periodima i to pod kontrolom“. Inače, Mijatović najavljuje da će njegova poslanička grupa pokrenuti inicijativu „da se sve izraženije nasilje svih vrsta oštrije sankcioniše i spreči u samom početku. Svesni smo činjenice da samo sankcije ne mogu sprečiti nasilje i da je potrebna šira akcija svih segmenata društva (porodica, škole, sredstva javnog informisanja, NVO, itd.)“.
Đurišić također smatra da ne postoje opravdani razlozi da stanovništvo poseduje oružje uprkos tradiciji i drugim razlozima i da bi to smanjilo broj nesreća i krivičnih dela počinjenih vatrenim oružjem.
Država je ta koja treba da ima monopol fizičke sile kaže Pajtić: „U duboko traumatizovanom, postratnom okruženju, rizici od oružanog nasilja su veći nego u nekim drugim državama. Ratne traume u kombinaciji sa velikom količinom oružja u privatnim rukama često rezultiraju tragedijom.“
Slično razmišlja i Pastor: „Postoje državni organi koji prema pozitivnim propisima treba da garantuju bezbednost svih građana.“
A KO NE: Protiv inicijative da se građanstvu zabrani posedovanje oružja su Saša Radulović (Dosta je bilo) i Velimir Stanojević (Nova Srbija).
Radulović smatra da problem predstavlja nelegalno, posebno automatsko oružje. „Država je do sada provodila besmislene akcije legalizacije u kojima je pozivala građana da registruju oružje uz plaćanje taksi za registraciju od 100 evra po komadu. Druga opcija je bila da se oružje besplatno ustupi državi uz zabranu da građani mogu direktno da prodaju nekome u inostranstvu. Ova politika je kontraproduktivna i očigledno nije dala rezultate“, kaže Radulović i predlaže: „Mislimo da je potrebno ukinuti taksu za registraciju i uvesti kataloški otkup oružja, uključujući i mogućnost kupovine oružja iz inostranstva. Ekonomski interes je najbolji motivator pozitivnog ponašanja građana. Tek nakon uvođenja ovakve razumne politike koja vodi računa o ekonomskim interesima građana, država može da insistira i na oštroj kaznenoj politici i nultoj toleranciji prema posedovanju nelegalnog oružja.“ Za kraj, Radulović kaže da podržava ograničenje na to kakvo oružje i ko može da ga poseduje i naglašava da je potrebna javna rasprava o ovoj temi o kojoj pokret „Dosta je bilo“ priprema inicijativu.
Stanojević kaže da bi to bilo suviše radikalan potez uzimajući u obzir „tradicionalni odnos našeg naroda prema oružju“ i veliki broj lovačkih udruženja. „Lično bih se založio za dosledniju primenu postojećeg zakona o oružju i municiji posebno u kontekstu češće i strože lekarske kontrole lica koja poseduju ili žele da legalno nabave oružje. Takođe, smatram da nadležni državni organi moraju da budu još aktivniji u rešavanju problema nagomilanog nelegalnog oružja“, kaže Stanojević iz Nove Srbije. Inače, većina ispitanika kaže da nije razgovarala unutar svoje stranačke grupe ovo ovoj temi.
KO JE NAORUŽAN: Poslednje pitanje u upitniku je bilo da li učesnici istraživanja poseduju oružje. Kratki, sa odrečnim odgovorom bili su Saša Radulović, Marko Đurišić i Bojan Pajtić. Balint Pastor je rekao da oružje ne poseduje ni on niti članovi njegove porodice, a isto je rekla i Sanda Rašković Ivić. Milorad Mijatović i Velimir Stanojević takođe nemaju oružje niti imaju nameru ili želju da ga imaju. „Tako se osećam slobodnije“, rekao je Mijatović. U odgovoru se razlikovao samo Đorđe Vukadinović: „Suviše lično pitanje. U svakom slučaju podržao bih inicijativu da se građanima u potpunosti zabrani posedovanje vatrenog oružja.“
Srbi će morati da odgovore na pitanje na koje su morali i Mađari – da li prihvataju da su ono što jesu, ni manje ni više… To u intervjuu za novi dvobroj „Vremena“ kaže istoričar Stefano Botoni koji poredi političku situaciju u Srbiji i Mađarskoj
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Zašto Šapić legalizira batinaše u Beogradu? Zbog čega je šešeljizam ideologija vlasti? I šta Vučić poručuje narodu
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
