Može li se raspasti Jugoslavija

Tužne prognoze koje se još obistinjuju

Nedeljnik „Vreme“ otpočeo je obeležavanje 25 godina postojanja. Prvi broj izašao je 20. oktobra 1990. godine. U ovom broju prenosimo tekst Milana Miloševića iz „Vremena“ broj 1. Glavni razlog reprintovanja ovog teksta nije samo to što je objavljen u prvom broju, već činjenica da on u najboljem svetlu ilustruje ono što „Vreme“ predstavlja već 25 godina: pošteno, analitično političko novinarstvo, koje proučava tekuće i anticipira buduće procese. U tekstu „Može li se raspasti Jugoslavija“ Milan Milošević nije samo anticipirao mogućnost ratova, izbegličkih kolona, hiperinflacije i svega drugog što smo preživeli u deceniji koja je usledila. U ovom tekstu čitalac će naći mnoge prognoze, naročito kada je reč o ekonomiji, sudbini velikih državnih preduzeća i regionalnim odnosima, koje se i dan-danas surovo ostvaruju.

Bio bi to previše žestok cinizam istorije da se zemlja čije je ustanovljenje koštalo četiri miliona života u raspadne u neveštoj proceduralnoj raspravi tog 17. oktobra 1990. Pet dana ranije londonski „Ekonomist“ procenjivao je da bi se Jugoslavija mogla raspasti na najmanje dva dela: na nešto što bi se moglo nazvati Krovenija na zapadu i Velika Srbija na istoku! Nemački „Di Velt“ piše kako Srbi i Hrvati možda govore istim jezikom, ali se oni sada razlikuju kao Skandinavci i Libanci.

Nedeljnik „Tajm“, imenjak „Vremena“, svoju naslovnu priču „Licem u lice sa starim demonima“, o nacionalizmu u istočnoj Evropi, letos je započeo opisom krvave plave uniforme, izložene u bečkom vojnom muzeju koja je izbledela za 76 godina otkad je nadvojvoda Franc Ferdinand ubijen u Sarajevu.

„Mi smo na početku procesa koji će možda ići naopako“, kaže sagovornik „Tajma“ ser Ralf Darendorf, istoričar sa Oksforda. Sledi opis žestokog nacionalizma koji je „gurnuo Balkan u svadljivu politiku“. „Nigde, kaže se, destabilizacija i potencijalne rušilačke snage nisu jasnije izložene nego u Jugoslaviji.“

„Za svaki slučaj, dobro bi bilo da i Istok i Zapad osiguraju da III svetski rat zaista ne započne pištoljem čiji će oroz povući neki fanatični nacionalista u nekom gradu na Balkanu, čije ime je nemoguće izgovoriti.“ Ovakvom opomenom završen je nešto ranije, proletos, jedan članak u „Njusviku“.

„Raspad Jugoslavije počinje da razvija sve dramatičniju sopstvenu dinamiku… Dominiraju šovinizam i slepa mržnja“, piše list „Zidojče cajtung“ početkom oktobra.

Strani objektivniji posmatrači uočavaju sa ledenom lapidarnošću taj ratnohuškački ton koji dominira u novinama i u jeziku dominirajućih političko intelektualnih garnitura u opštoj nacionalnoj uspaljenosti.

Čuju se slogani nacionalnih voda o oslobođenju, slozi, nacionalnom ponosu, srcu otadžbine, izgovarani zavičajnim narečjima. sa žarom u očima, a teško se može dokazati da su govornici svesni punog značenja vlastitih reći.

Masovni odgovor: „Dosta nam je Srbije“, u Zagrebu i „Ubićemo Tuđmana“ i „Ustaše, ustaše“ u Beogradu, zastava koja gori u Splitu i straže na drumovima. Tako je počelo i u jednoj lepoj mediteranskoj zemlji koja je bila poznata po trgovini i koegzistenciji religija. Sve liči na ratničke igre nekih plemena, namazanih bojama. Nije izvesno da će posle podele Jugoslavije ti bubnjevi prestati. Dekompozicija Jugoslavije mogla bi biti praćena novim erupcijama nacionalizma.

MINIMUM ZA OPSTANAK: Paradoks ovog trenutka je da o Jugoslaviji sa više obzira govore ljudi prognani iz nje. U knjizi Osporavana zemlja Aleksa Đilas piše da se nacionalizmi najčešće i s pravom smatraju za glavni uzrok nestabilnosti Jugoslavije. On, ipak, misli da svi nacionalizmi nisu podjednako opasni za Jugoslaviju, zbog njihove različite snage, naboja, ciljeva i geografskog položaja:

„Da nekim čudom dođe, recimo, do ostvarenja najambicioznijih separatističkih zahteva militantnih albanskih nacionalista, Jugoslavija bi znatan deo svoje teritorije izgubila u korist Albanije: Pokrajinu Kosovo (10.887 kvadratnih kilometara) i veći deo zapadne Makedonije. To bi imalo propratne posledice: u drugim delovima zemlje bi podstaklo separatizam, dok bi se Srbi i Makedonci, čiji bi nacionalni interesi i ponos bili povređeni, mogli okrenuti ekstremizmu. Ali to, ipak, ne bi bio i kraj Jugoslavije. Albanski separatisti, uza svu svoju destruktivnost, ostaju i geografski periferni i brojčano slabi“, procenjuje Đilas…

Ovo pravilo „perifernosti“ i „brojčane slabosti“ ne važi samo za dve neslovenske manjine u Jugoslaviji već i za dva južnoslovenska naroda. „Jugoslavija bi preživela čak i otcepljenje Makedonije i Slovenije. Strogo uzev, ona bi prestala da bude zemlja Južnih Slovena, jer dva jugoslovenska naroda ne bi bila u njenim okvirima. ali bi joj glavnina teritorije i stanovništva ostali. Sto je još važnije, ni Makedonci ni Slovenci ne polažu pravo na teritorije drugih jugoslovenskih naroda…“

Svaki sukob Srba i Hrvata je, zaključuje Đilas, najopasniji i najznačajniji nacionalni problem Jugoslavije. Drugi pak ukazuju na lančanu reakciju nacionalizama albansko – srpsko – slovenačko – hrvatsko…

Jugoslaviji, ako pukne ta kičma, preti „balkanizacija“, podela na male zavađene autoritarne diktature, koje planski pospešuju mržnju i jednoumlje.

Po „Ekonomistu“, može se dogoditi da neki od jugoslovenskih suseda, ukoliko bi stekli uverenje da je dugo priželjkivana teritorija na dohvatu ruke i da je samo treba prigrabiti, to mogli i da pokušaju („postoji li išta bolje od male teritorijalne ekspanzije da bi se pažnja nekadašnjih komunističkih zemalja skrenula sa muka koje izaziva preobraćanje u kapitalizam?“). Po „Ekonomistu“, Mađarska bi mogla doći u iskušenje da anektira Vojvodinu. Bugarska bi ponovo prigrabila Makedoniju. Albanija bi, bez sumnje, bacila oko na susedno Kosovo… Iz nekih razloga (možda je to poverenje u ujedinjenu Evropu) „Ekonomist“ ne predviđa da bi Italija mogla doći u slično iskušenje u Istri.

U kartografskoj pomami (po modelu iz 1853. – od Jedrena do Trsta) koja trese Jugoslaviju, ta mogućnost da se izgubi sve ne uzima se u obzir.

Radi hlađenja glava, mora se razmotriti i ta najgora moguća varijanta: država Jugoslavija se, posle sedamdeset godina postojanja, balkanizovala. Prva trauma – razgraničenje. Ono je, kako se odmah vidi, a naša demografska priča to posebno dokazuje, nemoguće bez stogodišnjeg rata.

Sagovornik „Vremena“ profesor dr Vojin Dimitrijević boji se da bi se današnji konflikti, tokom raspada, probudili do neslućenih razmera, jer „kad se povlači granica, svaka strana se poziva na nešto što je nalik na pravo – a obično je u igri nekoliko takvih prava – neko je negde bio (a), danas je u većini (b), postojale su neke administrativne podele u prošlosti (c). Ovo treće se često zaboravlja – deo spora oko sadašnje Palestine je i taj da li ti delovi odgovaraju nekakvim vilajetima iz turskog doba. Kad je međunarodni sud razmatrao pitanje oko zapadne Sahare, morao je da gleda u neke stare arapske karte.

Ponovo bi, dakle, moglo postati presudno dokle je sezala Bugarska, dokle Hrvatska, gde je u Austro-Ugarskoj išla podela između mađarskog i austrijskog dela, kakav je bio status Vojvodine, gde su bile granice Vojvodine, gde su granice vilajeta. Kraja sporovima ne bi bilo. I pored potpune očiglednosti, treba javno ponavljati – ako se mi i podelimo na državice, ne možemo da se odselimo na neki drugi deo zemaljske kugle, pa ćemo, valjda, i dalje biti susedi. Kakvi?

Zoran Đinđić, jedan od intelektualaca koji zapravo traže svoju političku budućnost, pisao je nedavno da bi svaki pokušaj dovršenja republičkih državnosti kao nacionalnih država vodio pucanju granica, a na mestima gde te granice razdvajaju velike etničke grupe. Ko bi na dugi rok mogao da spreči da Srbi iz Hrvatske i Bosne formiraju autonomnu državu po uzoru na Andoru? Ili da Muslimani u Sandžaku traže svoju republiku…

„Etnički referendum bi“, piše Đinđić, „vodio pre svega dekompoziciji Bosne i Hercegovine i delimičnoj dekompoziciji Hrvatske. Međutim, eksplodirao bi i jug Srbije. Teorija o Albancima, kao nacionalnoj manjini koja nema prava na svoju državu, prestala bi da važi. Ona važi samo pod pretpostavkom o postojanju Jugoslavije i prirodnom primatu jugoslovenskih naroda u odnosu na nacionalne manjine. Kada tu pretpostavku ukinemo, a nju ukida već republički referendum, nema više jugoslovenskih naroda nego postoje samo manje ili veće kompaktne etničke grupe. A ko će u takvoj verziji sporiti Albancima da su etnička grupa koja također ima šta da kaže“, veli Đinđić.

Spisak žarišta budućih pograničnih sukoba je duži od onoga koji pominje Đindić: ključa u Bosni, u srpskim krajevima u Hrvatskoj, Lika i Dalmacija su pod stražama, Slavonija, Boka Kotorska, Dubrovnik, Vojvodina, Baranja, Prohor Pčinjski, Sandžak, zapadna Makedonija… Kosovo je u stanju totalne građanske neposlušnosti.

MEĐUNARODNI UGOVORI: Spoljne granice prema susednim državama jesu utvrđene ugovorima koji tvore međunarodne granice Jugoslavije, a unutrašnje granice su čisto jugoslovenska stvar, koju te buduće države moraju da rasprave između sebe.

Ujedinjene nacije su do sada intervenisale u secesionističkim ratovima, na primer u Kongu, kada je bio u unutrašnjem sukobu; prisutne su i na Kipru da bi sprečavale sukobe i imamo, naravno, Liban, koji je postao pojam od koga mi najviše strahujemo.

Kad bi te buduće države počele da ulaze u sukobe, i ako bi Ujedinjene nacije i pokušale da smire stanje slanjem mirovnih snaga, ili posrednika, ili nekih grupa za kontrolu neke neutralne zone, teško je i pomisliti koliko bi se strašnih stvari moralo u međuvremenu desiti dok se takva odluka u Ujedinjenim nacijama donese. Ako bude iznuđena neka vrsta međunarodnog starateljstva, ono neće biti baš prijatno; malo ko će stići još i da ima razumevanja za sve naše specifičnosti.

„Uopšte, oslanjati se tako na međunarodnu arbitražu je isto tako jedan od simptoma naše infantilnosti – uverenje da neko drugi može da rešava pitanje za nas“, veli Dimitrijević.

Država zavisi od međunarodnih ugovora koje je potpisala. Oni se, u načelu, prenose na sve sukcesore. Da Srbija, na primer, nije imala ugovore o ekstradiciji sa velikim brojem stranih zemalja sklopljene još u prošlom veku i početkom ovog veka, Jugoslavija bi teško mogla da postigne izdavanje krivaca, jer ono na šta su strane države bile spremne da se dogovore sa Srbijom 1900. godine verovatno nisu bile spremne da se dogovore sa komunističkom Jugoslavijom 1945. i kasnije.

Nove balkanske državice mogle bi biti suočene sa tim da mnoge prave države prekinu postojeće međunarodne ugovore sa Jugoslavijom. Usitnjene, one bi bile prilično slab partner u pregovorima za njihovo ponovno zaključivanje.

VELIČINA SREDNJE KOMPANIJE: Prilog ispumpavanju nacionalne uobraženosti („svet će se vratiti Srbiji“): Ukupna privredna snaga naših „nacionalnih ekonomija“ ne prelazi moć jedne ozbiljnije svetske kompanije. Ekonomska moć Jugoslavije, prema podacima iz 1981, samo je neznatno iznad ekonomske moći „Dženeral motorsa“ (3. na rang-listi najvećih američkih korporacija), ekonomska moć Srbije bila je na nivou petnaeste firme na rang-listi najvećih svetskih kompanija „Unilevera“ (London/Roterdam), Hrvatska je negde između „Filipsa“ (Aindhoven Holandija) koji je 26. u svetu i ITT (Njujork) koji je 14. na američkoj rang-listi; a Crna Gora je približna moći „Klark Ekvipmenta“ iz Buhanana, Mičigen, koji zauzima 259. mesto na rang-listi američkih korporacija). Sad treba zamisliti Sta bi ostalo od „Klark Ekvipmenta“ iz Buhanana kada bi morao da napravi sopstvenu vojsku i da likvidira Aluminijumski kombinat i „Radoja Dakića“, naviknutog na mitinge.

Svaku od naših nacionalnih ekonomija čeka drama likvidacije tehnoloških mastodonata, Srbiju Smederevo, Sloveniju i Hrvatsku Prevlaka i tako redom.

Ogromnu cenu bi imalo i rasturanje svega ovoga što je zajednički stvoreno. Tu su robne rezerve, tu je putna mreža, železnička mreža, sistem avio-saobraćaja, čitav sistem komunikacija, zatim ono što je vezano za narodnu odbranu, sve te vojne doktrine i ono što je na vojnoj doktrini zasnovano. Mnogi od tih tehničkih sistema su u okviru jugoslovenske mreže republikanizovani, ali njihovo potpuno odvajanje i autonomni razvoj, preusmeravanje, zaokruživanje, izuzetno povećava troškove i otežava komunikaciju. Pogotovu u stanju napetosti između balkan-ekspres državica.

Ako je, prema proračunu Slavena Letice, za sprovođenje ZUR-a cena bila – bar 1000 kilometara autoputa, pravljenje devet država, sa vojskama, gardama, kamarilama, moralo bi da višestruko prevaziđe tu cifru.

Nije jasno kako bi, u atmosferi kada civili otimaju vojno oružje, praktično izgledala ta podela uniformi. Jedina javno prezentirana Janšina projekcija o 20.000 pušaka na slovenačkom ramenu ne deluje promišljeno. Kad su se delili Indija i Pakistan, delili su sve – državnu administraciju, vojsku, policiju, pruge, vozove, stolove, stolice, pera i mastionice. Zapelo je kod jednog vojnog orkestra. Nije bilo sve tako prozaično kad su u Indiji „odsekli glavu da bi se rešili glavobolje“ (vidi prilog o preseljenju stanovništva). Deoba naše federacije, započeta 1974, učinila bi podelu federalne imovine nešto manje komplikovanom, ali bi rizici od sukoba bili sigurno mnogo veći.

PAKAO U KOMŠILUKU: U slučaju raspada mi ćemo ovde živeti u komšiluku, a buduće države moraju da sarađuju kao sve susedne države.

Šta ako jugoslovenske države tokom raspada uspeju da do krajnjih granica zagade svoje odnose?

Na pitanje a šta ako nacionalizam ovde postane jedini svetonazor, Mirko Kovač je svojevremeno odgovorio rečenicom kojom je Maks Veber odgovorio Jaspersu kada ga je 1919. upitao šta da se čini ako na vlast dođu komunisti: „Onda me ništa više neće zanimati.“

One koji misle smireno proglašavaju „nacionalnim izdajnicima“, dok se i u „komunističkom“ i u „pluralističkom“ delu Jugoslavije izgrađuju mehanizmi jakih nacionalnih vođa – u ime „nacionalnog interesa“, a kontrola vlasti sa strane pokušava se onemogućiti.

„Nacionalni interes nije zabeležen na Mojsijevoj tablici. O njemu se mora diskutovati. Pokušaj da se u ime nacionalnog interesa proglasi za izdajnika svako ko drugačije misli, vode u nešto što je vrlo opasno, o čemu imamo dovoljno iskustva i kod Staljina i kod Hitlera i, u najnovije vreme, u Latinskoj Americi: general Pinoče je svoje političke protivnike gonio kao ‘izdajnike čileanskog naroda’“, kaže sagovornik „Vremena“ profesor dr Vojin Dimitrijević.

Broj ljudi u pojedinim našim federalnim jedinicama koji će biti u stanju da sa izvesnim kredibilitetom razgovaraju sa ljudima iz drugih sredina mogao bi se smanjiti na najmanju moguću meru, što uvećava tragediju.

Ako se ostave pretnje koje se ovih dana masovno izgovaraju, buduće balkanske državice bi se izolovale, žrtvovale bi demokratiju zarad čvrstog vođstva, nastavile bi „simboličnu modernizaciju“, ako bi mogle, gradile bi nešto veliko, što učvršćuje ponos, ne bi imale snage da se reše mastodontskih „dogovornih“ ekonomskih promašaja. Negovale bi kolektivizam umesto demokratije i individualizma, a nije nemoguće zamisliti i neku operetsku militarizaciju, sa potencijalnim pukovničkim ili civilnim pučevima, radi „spasa nacije“.

Cena razvoda jugoslovenskog braka bila bi mnogo veća od osvešćivanja – cena raspada Jugoslavije može biti veća i od one koja je plaćena za njeno stvaranje. A ta cena je najveća za obične ljude, čiji životi bi iznenada mogli biti izloženi veoma neprijatnim iskušenjima. Pre svega bilo bi mnogo „stranih državljana“, mnogi će imati dilemu za koju državu da optiraju, Jugosloveni bi ostali bez domovine, mnogi od sedam miliona doseljenih u velike gradove išli bi u zavičaj preko granice, a rastuća mržnja, nacionalizam, pa i rasizam, uznemirio bi mnoge ljude, izložio ih nasilju i naterao da se sele.

Reka izbeglica mogla bi zapljusnuti i susede. Ni masovne deportacije nisu isključene (neki ih već najavljuju). Sva ta „rešenja“ zbog etničke slike Jugoslavije (o čemu govori sledeći tekst) nose neizvesne rezultate, potresna su, skupa, nelogična, rečju, nemoguća.

Ima li šanse druga opcija?

Možda za početak može pomoći i ćutanje: moratorijum na sva huškanja, homogenizacije, možda i prekid rasprave do trenutka kada se bude mogao čuti glas koji kaže da taj put, kojim su se mase za vođama, voždovima, vrhovništvima uputile, vodi u ćorsokak. Ili možda vredi pogledati kakve to čudne okrugle naočari nosi onaj napred.