Moda konzorcijuma

„Sačuvaćemo našu fabriku od onih koji hoće da je kupe za male pare.“ To je sve češći slogan srpskih proletera koji, tobože, na braniku otadžbine pokušavaju da odbrane odumiruću srpsku društvenu imovinu od nasrtljivih domaćih tajkuna i svetskih kupaca.

„Sami sebi gazde“ – najčešći su naslovi u cicvarićevskoj štampi koja potpiruje iluzije da će ponovo da se samoupravlja, samo sada na višem stepenu društveno-ekonomskog razvoja, dakle kao akcionari u tranzicionoj Srbiji.

Tako se na marginama inače usporene i nevoljne privatizacije u Srbiji zapatila i razvila moda konzorcijuma.

Udruživanje radnika koji kao akcionari postaju većinski vlasnici firmi u kojima rade nije srpski izum i takvih primera bilo je u zemljama koje su prošle tranziciju. Istina, ne upečatljivih i „za primer“ da može da se kaže kako su uspešne na berzi, ali takvih slučajeva je bilo. I ministri-eksperti u prvoj demokratskoj vladi Srbije posle petooktobarskih promena često su pozivali radnike da se udruže, pozajme novac u banci i kupe svoje firme ako misle da nešto vrede. Tih primera kao uspešnih mustri, takođe, nije bilo mnogo.

PALANAČKI SLUČAJ: Nema ni precizno sačuvanog podatka o tome ko je bio prvi direktor nekog domaćeg preduzeća kome je palo na pamet da svoje dotadašnje ničim i ni od koga kontrolisane upravljačke pozicije proglasi nacionalnim interesom i da pod firmom odbrane srpske imovine modelom zvanim „konzorcijum“ postane suštinski vlasnik tog preduzeća. Konzorcijalni model privatizacije postao je u poslednjih godinu dana sve poželjniji, i kako je rastao interes „autsajdera“ za kupovinu neke firme, tako je u njoj rastao otpor „insajdera“ prema dolasku „stranih gazda“. Najupečatljiviji sveži primeri „konzorcijalnog“ načina mišljenja bili su udruživanje direktora i dela radnika (takozvanih malih akcionara) u C marketu i Industriji građevinskog materjala „Toza Marković“ kako bi sprečili slovenačku firmu Merkator da kupi najveći srpski trgovački lanac i hrvatsku firmu Nekse da se domogne većinskog paketa vlasništva u kikindskoj ciglani. U spretnoj manipulaciji delom zaposlenih (koji su istovremeno i vlasnici i najamna radna snaga), direktori tih firmi uspeli su iz radnika-akcionara da izvuku neke neponovljive karikaturalne izlive nacionalnog romantizma.

Nešto od te atmosfere i konzorcijalnog načina razmišljanja može se ovih dana videti i u Smederevskoj Palanci. U toj varoši, kako pišu novine, izgleda da preovlađuje animozitet prema „gazdama“ jer se smatra da dosadašnje privatizacije stranim kapitalom nisu dale očekivane rezultate. Tako se obično navodi primer fabrike mineralne vode „Palanački kiseljak“ koju je kupila slovenačka firma Kolinska-Droga, „dok firme čiji su vlasnici domaći kupci uglavnom ne rade“ („Večernje novosti“, 25. jul). Ali je zato, pišu iste novine, u celom gradu dobro primljena vest da je konzorcijum radnika uzeo bankarski kredit od 4,5 miliona evra i na tenderu (od Tenderske komisije) kupio 70 odsto društvenog vlasništva Goše – Fabrika opreme i mašina (FOM). „Odluka je primljena sa velikim zadovoljstvom među radnicima cele kompanije jer je Fabrika ostala u našim rukama. Ministarstvo privrede i Agencija za privatizaciju smatraju da će ovom značajnom fabrikom uspešno da upravljaju zaposleni i zato su prednost dali Konzorcijumu“, izjavio je 24. jula Božidar Todorović, predsednik glavnog odbora Samostalnog sindikata.

U Agenciji za privatizaciju u ponedeljak 15. avgusta rečeno je za „Vreme“ da Tenderska komisija jeste kao prvu rangirala ponudu konzorcijuma zaposlenih da kupe FOM, ali im još nije prodala fabriku, nego je samo donela odluku da započne pregovore o kupoprodaji. Druga ponuda za kupovinu FOM-a jednoglasno na Tenderskoj komisiji nije ni uzeta u razmatranje. Na pitanje zašto, u Agenciji nam je nezvanično rečeno da je firma koja je uputila drugu ponudu – u stečaju. Ta firma je Slavtjažmaš iz Donjecka u Ukrajini i njene predstavnike Tenderska komisija upoznala je sa svim zakonskim mogućnostima oko eventualne žalbe.

Ko je diskvalifikovana firma Slavtjažmaš? Ili, što bi rekao Sindikat FOM-a u saopštenju koje 19. jula objavljuje list „Politika“, „u čije ime i čijim novcem pomenuta firma želi da kupi ovdašnju Fabriku mašina i opreme koja je u svakom pogledu uspešnija od potencijalnog stranog kupca?“ Ako nekome ovo saopštenje nije bilo dovoljno ubedljivo, dopisnik „Politike“ za svaki slučaj podiže dilemu za oktavu: „U Smederevskoj Palanci smatraju da ovde nije reč samo o tome ko će postati gazda jedne uspešne fabrike i o sudbini njenih radnika, nego i kakav će biti dalji tok tranzicije u Srbiji.“

UKRAJINCI ILI RUSI: Igrom slučaja, ime firme Slavtjažmaš pojavilo se u ponedeljak 15. avgusta u pojedinim dnevnim novinama gde se malo detaljnije objašnjava o kakvom je preduzeću reč. U toj vesti se kaže da jedna moćna ukrajinska korporacija – Industrijski savez Donbasa (ISD) – namerava da ulaže u srpsku privredu, a naročito je zainteresovana za ulaganja u kompaniju Goša iz Smederevske Palanke. ISD je, pišu novine, jedna od najvećih privatnih kompanija u Ukrajini, prošle godine je njen promet bio tri milijarde dolara, a dobit 260 miliona dolara, poseduje trgovinsku mrežu u 40 zemalja sveta i zapošljava oko 100.000 ljudi. Ta korporacija planira, kako piše list „Danas“ (15. avgust), da do 2010. godine postane jedna od vodećih svetskih rudarsko-metalurških kompanija. Korporacija Industrijski savez Donbasa u Ukrajini pored mnogih drugih firmi poseduje i Alčevski metalurški kombinat, Dnjepropetrovski metalurški kombinat i (pažnja, pažnja) Slavtjažmaš, u Mađarskoj je vlasnik železare Dunafer, a u Poljskoj železare Huta Čestohova. Ulaganja u Mađarskoj započela su prošle godine i u petogodišnjem razvojnom programu koji je dogovoren sa vladom te zemlje iznosiće oko 660 miliona dolara. U junu ove godine potpisan je ugovor u Poljskoj o privatizaciji fabrike Huta Čestohova u vrednosti od 930 miliona dolara, kojim su do detalja razrađeni cena, investicije, preuzimanje starih obaveza preduzeća i rešavanje socijalnog programa.

Iz tih vesti srpska javnost saznaje da Industrijski savez Donbasa planira da do kraja 2010. godine dostigne godišnju proizvodnju od 15 miliona tona čelika. Da bi ostvario taj cilj, ISD planira proširenje delatnosti u inostranstvu i da pređe sa proizvodnje čelika i polufabrikata na proizvodnju visokokvalitetnih valjanih proizvoda i inženjerskih i građevinskih konstrukcija, za šta smatraju da je moguće kroz privatizaciju naći partnere u Srbiji.

Vlasnici i menadžeri Industrijskog saveza Donbasa najavljuju da će krajem ove nedelje u Beogradu objasniti sve detalje o najavljenim investicijama u Srbiji, a njegov predstavnik u Beogradu Miloš Filimonović već je najavio („Večernje novosti“, 16. jul) da je Korporacija zainteresovana i za Magnohrom, Fabriku vagona iz Kraljeva i delove trsteničke Prve Petoletke. To će biti prilika i da se objasni kako izgleda stečaj firme Slavtjažmaš kroz njeno restrukturiranje koje podrazumeva i širenje na Srbiju. Prema informacijama do kojih je došlo „Vreme“, Slavtjažmaš jeste u stečaju, ali vlasnici ne žele da ugase firmu, već da je restrukturiraju kupovinom srpske firme Goša–FOM. I iako je Tenderska komisija srpske Agencije za privatizaciju proglasila prvoplasiranom ponudu konzorcijuma radnika FOM-a, Slavtjažmaš ne odustaje i iskoristiće zakonsko pravo da se žali na tu odluku. Ima i zbog čega, jer za razliku od nekih drugih firmi koje posluju u sastavu holding kompanije Goša, Fabrika opreme i mašina posluje uspešno. Prošlu godinu završila je sa poslovnim dobitkom od 87 miliona dinara i ima ugovorene izvozne poslove do prvog tromesečja 2007. godine u vrednosti od 50 miliona dolara.

Zato se u Smederevskoj Palanci poslednjih meseci žestoko lobiralo za „našu stvar“ onim već karakterističnim provincijalnim poređenjem čiji je veći – srpski (FOM) ili ukrajinski (Slavtjažmaš)? Mađari i Poljaci, kad su Ukrajincima prodali Dunafer i Hutu Čestohovu, koliko je poznato, nisu imali ambiciju da se tako premeravaju.

Uostalom, ima u celoj priči jedna „kvaka“ koja narušava mit o navodnoj patriotskoj borbi za „našu stvar“ u Smederevskoj Palanci i sve svodi na ogoljeni i racionalni interes pojedinaca i grupa. U tome, naravno, nema ničeg lošeg osim lažnog domoljublja. Onaj već citirani sindikalac bio je sasvim jasan kad je pre odluke Tenderske komisije izjavio kako bi bilo lepo da radnici kupe FOM jer to „daje veliku šansu za direktno uključivanje u konzorcijum ruske firme KOKS iz Kemorova, koja je dugogodišnji partner Goše i koja u svom sastavu ima metalurški kombinat, rudnike i fabriku za preradu uglja, livnicu i fabriku cevi i metalnih proizvoda“. Dakle, ili Slavtjažmaš ili KOKS.

Ako se stvari gledaju iz tog ugla, onda nema mesta velikim nacionalnim dilemama tipa „kakav će biti dalji tok tranzicije u Srbiji“, nego samo sukobljenim interesima Ukrajinaca i Rusa. U srpskoj Palanci.