Mnogo priče, malo vajde

U takvom opštem vidokrugu, mi smo se odlučili da sledećih pet „događaja“ proglasimo za događaje koji su obeležili ekonomsku 2013. godinu, a ukratko ćemo na njih podsetiti izvesnim hronološkim redom. To što su neki od ovih događaja svrstani i u prethodni izveštaj značajnih događaja samo potvrđuje njihovu važnost.

AFERA SA MLEKOM I ZDRAVLJEM: Iako je još u jesen 2012. godine, posle nezapamćene suše i katastrofalno malog roda kukuruza, stručnjacima bilo jasno da će se u stočnoj hrani pojaviti višak aflatoksina, jednog navodno kancerogenog gljivičnog materijala, koji se, naravno, kasnije pojavljuje i u mleku za ljudsku ishranu, „Afera aflatoksin“ izbiće tek krajem februara 2013. godine i ona će, pored materijalne štete, izazvati i niz ozbiljnih političkih zavrzlama i reperkusija.

Veliku nevolju proizvođača i potrošača mleka, kao političku aferu faktički je lansirao vojvođanski pokrajinski sekretar za poljoprivredu i funkcioner Demokratske stranke Goran Ješić, kada je na svom tviteru, a kasnije i na konferenciji za štampu u Novom Sadu (18. februar) obnarodovao veoma nepovoljne laboratorijske analize mleka u prodavnicama. On je tada naveo da je od 35 pristiglih rezultata laboratorijskih analiza mleka koje se prodaje na teritoriji Vojvodine, čak 29 bilo pozitivno na aflatoksin, te da je o tome odmah obavešteno Ministarstvo poljoprivrede Vlade Srbije, koje dotle praktično ništa nije preduzimalo protiv takve opasnosti.

Na „kontra konferenciji“ za novinare u Vladi Srbije, 20. februara, tadašnji ministar poljoprivrede Goran Knežević je odbacio tezu o štetnosti pronađenih količina aflatoksina u mleku na tržištu Srbije i istakao da je u Americi dozvoljena granica njegovog prisustva u mleku čak 0,5 odsto, dok je u Evropi, pa i u Srbiji (ergo), ona postavljena prenisko, 0,05 odsto – pa je tu tvrdnju pokušao da osnaži i tako što je pred foto i televizijskim kamerama popio čašu mleka. U tom smislu, posle nekoliko dana, Knežević će Vladinom uredbom povećati i u Srbiji granicu prisustva aflatoksina sa tih 0,05 na američkih 0,5 odsto – i tako pokušati da „legalizuje“ prisustvo ovog otrova u mleku koje se nudi u Srbiji. No, takav manevar nije stišao aferu, a kasnije će se videti, nije spasao ni Kneževićev ministarski kredibilitet – dok je potrošnja mleka naglo desetkovana, a proizvođači su zabeležili (nikad tačno procenjene) velike štete (između 20 i 30 miliona evra).

U intervjuu za „Vreme“, 14. marta, Ješić je ovako ocenio razloge ove afere: „Nije slučajno evropski standard toliko strog i nije slučajno da su zemlje koje se nalaze u našoj klimatskoj zoni (Mađarska i Rumunija) potpuno isključilo prisustvo aflatoksina u mleku, jer se plesanj u našoj zoni često javlja, a on je veoma opasan i njegovo dejstvo u jetri je slično dejstvu teških metala – ne možete da ga izbacite iz organizma. Zato je taj toksin toliko rizičan za trudnice i decu do sedam godina. To je zdravstveni aspekt našeg problema.

Drugi aspekt je, naravno, ekonomski. Srbija je ozbiljna poljoprivredna zemlja, značajan izvoznik kukuruza i žitarica, ali i mleka, naročito u regionu – a evropski limit aflatoksina nam je omogućavao da budemo konkurentni u izvozu. Sa povećanjem limita tolerancije ovog toksina mi sami sebe izbacujemo sa naših tradicionalnih tržišta.“

REKORDNA ŽETVA I DOBAR ROD: Posle katastrofalno sušne 2012. godine, Srbiju je 2013. „Bog pogledao“ povoljnim vremenskim prilikama, naročito u periodu sazrevanja pšenice, pa je ostvarena rekordna žetva, a ni ostale ratarske, ali i voćne kulture – nisu loše rodile (dok su jabuke rodile izvanredno). Iako stručnjaci kažu da smo, ukupno uzevši, imali jednu prosečnu poljoprivrednu godinu, zbog prošlogodišne katastrofe, svi rezultati iz ove prema prošloj godini deluju veoma dobro.

Prema zvaničnim statističkim podacima, ove godine je, u odnosu na prethodnu, povećana proizvodnja pšenice za 40,2 odsto, kukuruza za 83,6 odsto, šećerne repe za 32,9 odsto, suncokreta za 30,2 odsto, a soje za 58,6 odsto. Naša javnost, do besvesti politizovana i salonizovana, zanimljivo, pokazala je malo razumevanja za ove uspehe srpskih seljaka, a slično se ponaša i ekonomska politika.

Inače, količinski podaci o proizvodnji, u Srbiji nisu perfektni, jer se znatan deo proizvodnje ne evidentira, a kasnije se pojavljuje u sivoj zoni, naročito u sivom prometu brašna. Zato se, na primer ukupan ovogodišnji rod pšenice procenjuje u rasponu između 3,5 i 4 miliona tona. U svakom slučaju, rodilo je dobro, čak i ako se uzmu u obzir najrestriktivnije procene.

Takav rod omogućio je rehabilitaciju poljoprivrednog izvoza. Direktor udruženja „Žita Srbije“ Vukosav Saković, početkom decembra, izjavio je da je za pet meseci, od 1. jula do kraja novembra, izvezeno milion tona pšenice, što je apsolutni rekord Srbije. On je čak izneo procenu da će do nove žetve iduće godine biti izvezeno između 1,3 i 1,4 miliona tona.

Oboren je i rekord u izvozu suncokreta jer je eksportovano oko 130.000 tona, dok se ranije godišnje izvozilo samo dvadesetak hiljada tona. Prema Sakovićevim rečima, ima izvesnih problema u izvozu kukuruza, ali je on procenio da će Srbija do sledeće berbe ipak uspeti da izveze između dva miliona i dva i po miliona tona. Inače, za dva meseca od berbe, od 1. oktobra do kraja novembra, izvezeno je blizu 400.000 tona.

REKONSTRUKCIJA VLADE, DA LI I EKONOMSKE POLITIKE: Još u proleće ove godine, kada se videlo da privredni problemi sve jače pritiskuju zemlju i da se država nalazi na rubu finansijskog bankrotstva, prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić pokrenuo je pitanje „rekonstrukcije vlade“, preteći istovremeno da može izazvati prevremene izbore, ukoliko ta rekonstrukcija ne bude „temeljna i duboka“. Pri tome, Vučić nije krio da mu je „ekonomija noćna mora“, iz čega se moglo zaključiti da će on kao vođa naglo ojačale Srpske napredne stranke u toj rekonstrukciji tražiti da on i njegova stranka preuzmu punu odgovornost za finansijsku i privrednu politiku, koju su, po koalicionom dogovoru iz 2012. godine, vodili uglavnom kadrovi ministra finansija i privrede Mlađana Dinkića i njegove stranke Ujedinjeni regioni Srbije.

Ta politička kampanja za „rekonstrukciju vlade“ posle mnogo smišljenih peripetija, tokom kojih je bio čak, neformalno, u medije puštan i predlog da Vučić, bez parlamentarnih izbora, jednostavno zameni na glavnom položaju premijera Ivicu Dačića, vođu Socijalističke partije Srbije, dobro je zabavljala narod nekoliko meseci i potiskivala sa glavne scene realne ekonomske probleme. Napokon, 1. septembra, u Skupštini Srbije izabrano je 11 novih ministara u Vladi Srbije (koja sada ima 18 resora i 22 člana), a ključne ekonomske portfelje dobila je ili zadržala Srpska napredna stranka.

U prigodnom ekspozeu pri predlaganju novog sastava Vlade Srbije, kao i govoru neposredno pre glasanja o novom sastavu Vlade, premijer Srbije Ivica Dačić je prilično radikalno izmenio socijaldemokratske prioritete svoga kabineta, one koje je bio najavio samo godinu dana ranije, kada je prva njegova Vlada stupala na dužnost. Dačić je, naime, tom prilikom istakao da je svrha rekonstrukcije postizanje boljih rezultata, kao i potreba i želja da se Vlada fokusira na pregovore sa EU, na zaustavljanje ekonomske krize i podsticanje privrednog rasta, a poentirao je usklikom: „Verujem u Srbiju i njenu budućnost! Ova vladajuća koalicija nema nadmoć samo u Skupštini, nego u narodu Srbije. To je za nas najveća pohvala koja postoji!“

Međutim, uprkos navodnom Dačićevom ushićenju zbog toga što je sam „preživeo“ rekonstrukciju, kako sada stvari stoje, raširen je utisak da su ovoj koaliciji dani odbrojani, jer se o vođi SNS-a, Aleksandru Vučiću bez zazora govori kao o budućem premijeru Srbije.

Kad je reč o ekonomskim resorima, najvažniji rezultat rekonstrukcije Vlade Srbije bio je da je dotadašnji ministar privrede i finansija Mlađan Dinkić razvlašćen, a njegovo ministarstvo je podeljeno na dva ministarstva – pa je ministar finansija postao Lazar Krstić, a ministar privrede Saša Radulović. Obojica su za manje od 100 dana već preduzeli neke početne korake koji upućuju na zaključak da bi se mogla promeniti i ekonomska politika, što bi bilo važnije od promena ličnosti.

Naime, novi ministar finansija Lazar Krstić je, 8. oktobra, na javnoj sednici Vlade Srbije (koju su prenosile televizijske kamere), veoma otvoreno izneo dramatičnu finansijsku situaciju u kojoj se nalazi Srbija, zatražio politiku velike štednje, te izneo plan smanjivanja plata u javnom sektoru sa godišnjim efektom između 100 i 150 miliona evra, uz povećanja donje stope PDV-a sa 8 na 10 odsto, sa očekivanih 200 miliona evra novog priliva, a pri tome je najavio i niz širih reformi sistema, koje bi trebalo da budu realizovane 2014. i narednih godina, kako bi novi plan finansijske konsolidacije države dobio na uverljivosti.

Nešto kasnije, tokom novembra, Vlada i Skupština usvojiće na Krstićev predlog i budžet Srbije za 2014. godinu, koji je, na izvestan način, ohladio preterane nade u njegovu reformsku politiku. Naime, za iduću godinu projektuju se budžetski prihodi od 930 milijardi dinara i rashodi od 1113 milijarde dinara. Dakle, deficit budžeta bio bi 183 milijarde dinara, odnosno 4,6 odsto očekivanog bruto domaćeg proizvoda. Ključna procena je, pri tome, da će BDP Srbije iduće godine realno porasti za samo 1 odsto. Ako ovu projekciju prihoda i rashoda za 2014. godinu uporedimo sa onim što je državi (jula 2013. godine) naknadno odobreno za proteklu godinu – videćemo da Vlada Srbije za iduću godinu, uz inflacionu stopu od 5,5 odsto, planira nominalno povećanje budžetskih prihoda za nešto preko 6,5 odsto, nešto manje povećanje rashoda, za oko 5,5 odsto, a deficit bi se povećao za blizu 3 odsto, dok bi njegovo učešće u BDP-u Srbije bilo manje za 0,1 procentnih poena. „Konsolidovani deficit“, dakle onaj koji se javlja kao razlika između svih javnih troškova i prihoda budžeta svih nivoa (od republike do opština, propalih banaka i javnih preduzeća) ostao bi na zamašnih 7 odsto BDP-a (preciznije, 7,1 odsto). Takva poređenja s jedne strane izazivaju mišljenja da Vlada Srbije zapravo nije u stanju da smanji javnu potrošnju, a sa druge strane izazivaju zebnju da će se sa reformama i dalje oklevati.

Povrh svega, ministar Krstić je već krajem novembra na međunarodnom finansijskom tržištu prodao novu emisiju srpskih evroobveznica za milijardu dolara, sa rokom dospeća od pet godina i prinosom za investitore od 6,125 odsto. To je, inače, već peta emisija srpskih evroobveznica od septembra 2011. godine, a druga ovogodišnja emisija. Tako se sada portfelj ovih obveznica popeo na ukupan iznos od 5 milijardi i 250 miliona dolara, od čega je Cvetkovićev kabinet zadužio jednu milijardu dolara, a 4 milijarde i 250 miliona dolara ovaj Dačićev i Vučićev. Prinosi za poverioce se kreću između 5,15 odsto i 7,25 odsto, a rokovi amortizacije su između pet i deset godina.

Novi ministar privrede Saša Radulović je od starta svog mandata krenuo nešto hrabrije „uz vetar“ dosadašnje ekonomske politike. Pre svega, on uporno zagovara „preraspodelu“ poreskih tereta koja bi išla u korist poslodavaca. Zatim, on je zaratio sa svim dosadašnjim modelima podrške privredi i sa svim institucijama koje su tu podršku obezbeđivale parama svih poreskih obveznika (Fond za razvoj, SIEPA). Naročito je na meti kritika što je izričito protiv dosadašnjeg načina „finansiranja“ privlačenja stranih investitora, putem državnih dotacija za otvaranje novih radnih mesta.

ŠEIK MUHAMED I NAŠA POSLA: Jedna od mantri koja je ove godine služila Vladi Srbije da nekako prikrije depresivno stanje u srpskoj ekonomiji pronađena je još početkom godine, u perspektivi zaključivanja nekakvih posebno prijateljskih aranžmana sa princom Muhamed bin Zajed al Nahjanom, iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Naime, još 13. januara, tadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić potpisao je u Abu Dabiju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima predugovor kojim je bilo predviđeno osnivanje zajedničkog poljoprivrednog preduzeća u Srbiji (već 31. marta) u kojem bi emiratska prehrambena kompanija Al Dahra imala 80 odsto udela u vlasništvu, za 100 miliona evra obrtnog kapitala, s kojim bi ono kupilo osam poljoprivrednih preduzeća u Srbiji, sa ukupno 7452 hektara njihove obradive zemlje. Pri tome bi to zajedničko preduzeće zakupilo još oko 6500 hektara obradivog zemljišta u državnoj svojini. Sve u svemu, predviđeni posao obuhvatao bi oko 14.000 hektara obradive zemlje, a osim spomenutih 100 miliona evra, Al Dahra bi preuzela obavezu ulaganja još 100 miliona evra za izgradnju sistema za navodnjavanje na oko 10.000 hektara. Taj posao, međutim, kasnije nije zaključen, a razlozi nisu navedeni. Ipak, Srbija je dobila dva puta po 100 miliona evra kredita za poljoprivredu i projekte za navodnjavanje iz Ujedinjenih Emirata.

Nešto kasnije, na kraju proleća, ppv Aleksandar Vučić i ministar Mlađan Dinkić su sa šeikom Muhamedom zaključili izvesni aranžman za formiranje novog „nacionalnog prevoznika“ na ruševinama starog Jata, a sa avionima emiratske avio-kompanije „Etihad“. U početku, javnosti je bilo naznačeno da je to „posao veka“, da je tako pod krilo jedne velike svetske kompanije stavljen naš večiti gubitnik, što će ga spasti od gašenja, a Srbiju ostaviti u krugu zemalja sa sopstvenom avio-kompanijom itd.

U stvari, još ne znamo kada je i da li je, pravno gledajući, ugašen JAT i stvoreno novo zajedničko preduzeće ili je samo dokapitalizovano staro preduzeće sa novim imenom, Er Srbija, kreditom za koji garantuje Vlada Srbije (kao i za stare Jatove dugove) – ali sigurno znamo da je Vlada Srbije u oktobru dala garancije Jatu da se zaduži za 100 miliona dolara kod „Etihada“, kako bi kompanija „Er Srbija“ iznajmila nove avione, to jest zakupila stare, ali u odličnom stanju.

Priča o značajnim perspektivama koje se Srbiji otvaraju u saradnji sa šeikom Muhamedom ima poentu u tome što se računa da će Ujedinjeni Emirati održati navodno već dato obećanje o budućem povoljnom kreditu Srbiji od preko tri milijarde dolara. Taj iznos je već ukalkulisan u budžet Srbije i strategiju finansijske konsolidacije, ali nema pouzdanih informacija kako teku pripreme za zaključenje ovog finansijskog posla.

PROMOCIJA GRADNJE GASOVODA: U nedostatku boljih realnih ekonomskih događaja u toku 2013. godine, moramo u ovaj pregled uvrstiti i „svečano pokretanje“ izgradnje kontinentalnog gasovoda Južni tok i na teritoriji Srbije, 24. novembra. Zapravo, radovi su pokrenuti samo simbolično, zavarivanjem dve cevi kod bačkog sela Šajkaš i „akademijom“ u Palati federacije u Beogradu, na kojoj su govorili najviši predstavnici Srbije, sa predsednikom Tomislavom Nikolićem na čelu, a sa ruske strane glavna ličnost je bio predsednik Gasproma Aleksej Miler (govorkalo se da se priželjkivalo da na ovu promociju dođe i sam predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin, ali on se tada našao u poseti Vatikanu).

Ceo ovaj ogromni međunarodni projekat, za koji je Srbija veoma zainteresovana, bio je na neki način u središtu i jednog velikog unutrašnjopolitičkog natezanja između naprednjaka i socijalista u vladajućoj koaliciji, a „pojavni oblik“ tog natezanja bio je višemesečni sukob ministarke energetike Zorane Mihajlović sa generalnim direktorom Srbijagasa Dušanom Bajatovićem – sukob koji dosad krasi nerešeni rezultat. U pozadini tih sukoba i sporova zapravo je pitanje da li Vučićeva struja u SNS-u može nešto učiniti u Srbiji i mimo ruske volje, a na liniji evropskih pritisaka na čitav taj projekat. Zbog toga što u Evropskoj uniji smatraju da se Južnim tokom, pored tradicionalno pravoslavnog i panslovenskog, uspostavlja i snažan ekonomski koridor za ruski uticaj na Balkanu.