Mmmmmmmf…

Ekonomista sa Harvarda Deni Rodrik, kaže kako u savremenoj ekonomiji nema mesta za fundamentalizam – ni za onaj predstavnika ideoloških država i planske privrede, a ni za fundamentalizam stručnjaka MMF-a koji duh Vol strita pronose širom sveta. Uspešne su one zemlje koje pravila usklađuju sa mogućnostima.

Pred tom jednačinom je i Srbija na početku jeseni 2005.

Vlada Srbije je dala nalog, a Agencija za privatizaciju u utorak 13. septembra u „Fajnenšel tajmsu“ i u „Službenom listu“ objavila tender za privatizacionog savetnika za Naftnu industriju Srbije. Privatizacioni savetnik treba da bude izabran u roku od tri meseca, a u naredna četiri meseca treba da predloži model privatizacije naftne kompanije i da odigra ulogu finansijskog savetnika u tom procesu. Raspisivanje tog tendera vezano je za aranžman sa MMF-om, zbog koga je krajem avgusta došlo do kratke parlamentarne krize, koja je rezultirala isključenjem iz vladajuće koalicije Čovićevog SDP-a, zato što se ta stranka protivila zakonu o NIS-u i zato što je pozivajući se na ugovor sa sindikatima ispoljavala rezerve prema predloženim izmenama penzionog sistema, na kojima MMF takođe insistira.

Kako se približavao rok za jesenje pregovore, MMF je otvoreno pritiskao Beograd, stavljajući do znanja da nije zadovoljan tempom kojim se izvršavaju ugovorene obaveze, tražeći privatizaciju rafinerija. Vlada Srbije bi da zadrži državno vlasništvo u toj strateškoj oblasti i posle privatizacije, a da zadovolji zahteve MMF-a.

Potpredsednik srpske vlade Labus podsećao je pak na to da su za proteklih godinu i po dana uspešno završene četvrta i peta revizija sporazuma sa MMF-om, uprkos tome što su postojale nedoumice. On se poziva na jednu pohvalu koja ovih dana dolazi iz Svetske banke (Srbija je visoko rangirana na listi zemalja koje stvaraju poslovnu klimu) i prognozira da će pozitivan ishod imati i šesta revizija, od koje inače zavisi kreditna tranša od oko sto miliona dolara i štošta još.

Više o svemu će se svakako znati posle godišnje skupštine MMF-a koja će se održati krajem septembra. Misija MMF-a treba da dođe u Beograd za mesec dana. Trogodišnji finansijski aranžman Vlade u Beogradu i MMF-a zaključen u maju 2002. godine produžen je do kraja ove godine.

Tokom pregovora sa delegacijom MMF-a ovog proleća, koji su proglašeni kao najteži do sada, sačinjen je paket ekonomske politike, koja bi trebalo da smanji deficit u platnom bilansu koji dostiže 15 odsto nacionalnog dohotka, da smanji inflaciju i ubrza privatizaciju, posebno javnih preduzeća. Tada je traženo i da se ubrza odvajanje 25 preduzeća sa sporednim aktivnostima od osam velikih javnih preduzeća i da se krene i u privatizaciju nekih od osnovnih delatnosti u tim javnim preduzećima.

KO TRAŽI NAĆI ĆE: Spor koji je ovde vođen u avgustu možda prevazilazi karakter parlamentarne kombinatorike i donekle odražava jednu univerzalniju dilemu o traženju formule razvoja. Ovde se na dogmatskom nivou (bez pominjanja Čilea) jedno vreme isključivo hvalilo ono što je učinio Čile, koji je potisnuo državu i otvorio granice za svetsku trgovinu. Računica reformista je jednostavna – Čile je primer za liberalizaciju.

Postoji, međutim, i primer Malezije: Ova zemlja se izuzetno brzo oporavila od azijske krize 1997. godine i smatra se ostrvom stabilnosti u Jugoistočnoj Aziji. Ekonomija beleži dugoročni rast od četiri odsto, izvoz je u porastu, strane investicije se nastavljaju – uprkos kineskoj konkurenciji. A Malezija je ponosno podsticala mlade industrije i štitila ih trgovinskim ograničenjima, protiveći se i verbalno i praktično Međunarodnom monetarnom fondu i njegovoj pouci o liberalizaciji. Danas i finansijski eksperti MMF-a moraju da priznaju da su Maležani dobro prošli sa svojom politikom.

Navodeći ove primere, hamburški „Die cajt“ citira i Džefrija Saksa, svakako najpoznatijeg ekonomistu današnjice, koji je negde primetio kako MMF brine za neophodna tržišna pravila – greška je samo što se misli da je to dovoljno. Zemljama južno od Sahare je, na primer, najpotrebnija zajednica koja može da organizuje opšte obrazovanje i borbu protiv bolesti. To isto važi i za druge delove sveta.

Iz srpske vlade, koja je posle tzv. naftne krize zadržala većinsku podršku od 131 poslanika u parlamentu, pa i od premijera Koštunice, dolazila su uveravanja da će aranžman sa MMF-om biti uspešno okončan i da će vlada ispunjavati preuzete obaveze ipak vodeći računa o dugoročnim nacionalnim interesima.

Pred četvrtu reviziju ugovora sa MMF-om neki od stranih medija je kritikovao Koštuničin „milosrdni konzervativizam“, a ovdašnji su prognozirali skore izbore i da zbog nestabilnosti neće biti reforme. Onda je upotreba reči „reforma“ smanjena paralelno sa smanjenjem ljutnje nekih reformista zbog gubitka vlasti i paralelno sa nalaženjem atraktivnih poslovnih aranžmana za neke od njih. Okolnosti su se u međuvremenu promenile i pojavili su se neki važni ciljevi.

Oni su u Briselu, a iz Brisela od Srbije traže da striktno realizuje ugovor sa MMF-om, u okviru priprema za početak pregovora sa EU-om o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, koji se najavljuje za 10. oktobar, a taj početak smatra se visoko rangiranim političkim prioritetom u Srbiji.

Prilagođavanje tom cilju vidi se u Skupštini Srbije koja je u utorak 13. septembra otvorila jedan težak socijalni paket. Ona je u svojim odborima počela raspravu o setu od pet predloga zakona iz oblasti penzijskog osiguranja, koji će pred skupštinski plenum doći tokom ove nedelje.

Na sednici Zakonodavnog odbora 13. septembra obavljen je jedinstven načelni pretres o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju; o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima; o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za pojedine kategorije osiguranika-zaposlenih; o javnom dugu Republike Srbije po osnovu preuzimanja obaveza Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih nastalih po osnovu neisplaćenih penzija i novčanih naknada (43,5 milijardi dinara); i o javnom dugu Republike Srbije po osnovu preuzimanja obaveza Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje poljoprivrednika nastalih po osnovu neisplaćenih penzija i novčanih naknada.

Promene se sastoje u postepenom pooštravanju uslova za odlazak u penziju do 2011, u promeni načina indeksacija penzija, spajanju dosadašnja tri fonda (zaposlenih, samostalnih delatnosti i poljoprivrednika) i osnivanje jednog fonda od 1. januara 2007…

Paket je zapravo napravljen u junu, u okviru obaveza preuzetih u pregovorima sa MMF-om o takozvanoj petoj tranši.

Čitavog leta to je bio predmet, s obzirom na važnost, medijski ipak prigušenih političkih rasprava, uključujući i onu na sednici vladinog Socijalno-ekonomskog saveta, kojom je predsedavao predsednik Samostalnih sindikata Milenko Smiljanić.

Predstavnici Vlade u tom savetu – ministri Mlađan Dinkić, Slobodan Lalović, Predrag Bubalo i Velimir Ilić – prihvatili su predlog indeksacije penzija, koji su jedinstveno ponudili predstavnici Saveza samostalnog sindikata Srbije, Ujedinjenog granskog sindikata Nezavisnost i Unije poslodavaca Srbije. Po tom rešenju u 2005. godini penzije treba da budu usklađivane prema sadašnjem zakonu, a po takozvanoj švajcarskoj formuli, dakle u septembru i decembru – 50 odsto prema troškovima života i 50 odsto prema rastu zarada.

U ostalim tačkama ostale su razlike. Predloženim novim rešenjem od januara 2006. napušta se dosadašnji kvartalni metod – usklađivanje penzija sa kretanjem troškova života obavljaće se jednom godišnje (u aprilu). Dodatno usklađivanje penzija treba da bude primenjivano svaki put kada inflacija, odnosno rast cena na malo, kumulativno pređe iznos od pet odsto.

Dosadašnja ravnopravna primena parametara troškova života i prosečne zarade menja se tako što troškovi života postaju jedini parametar za usklađivanje penzija. Sistem usklađivanja penzija menjaće se postepeno, počev od 1. aprila 2006. godine, tako što će se u penzionerskoj formuli smanjivati učešća zarada (od 37,5 odsto u 2006. do 12,5 odsto u 2008. godini), a povećavaće se učešće troškova života (od 62,5 odsto u 2006. do 87,5 odsto u 2008. godini).

To znači da će, sve u svemu, kako priznaje i ministar za rad Lalović, plate brže rasti od penzija. Verovatno i radi ublažavanja utiska, ukazuje se i na to da su nelogičnosti u samom sistemu i mnogobrojne neregularnosti tokom 90-ih godina dovele i do toga da je, na primer, većina penzionera koji su tokom 2001. godine otišli u penziju sa tzv. punim stažom imala veću penziju od poslednje plate.

Reč je o zakonima koji duboko zadiru u osetljivu socijalnu sferu, pa o njima ne samo da traju oštra ubeđivanja među političkim akterima i sindikatima (koji uglavnom traže da se odloži primena restrikcija koje slede), već i u razmeni javnih poruka između vlade sa MMF-om, čiji je stav da se penzije usklađuju jednom godišnje što je ministar za rad Slobodan Lalović, na primer, nazvao „komičnim“. Skupština te zakone treba da usvoji do kraja septembra, a lobiranje je počelo. Radikali će biti protiv, demokrate takođe, a predsednik SSS-a Smiljanić proziva socijaliste da uslove podršku vladi.

STAROSNA GRANICA: Kada je reč o možda krupnijoj temi, o podizanju starosne granice za ostvarivanje prava na penziju, socijalni partneri su ostali svako pri svom stavu – sindikati su predlagali da se starosna granica od 65 godina za muškarce, odnosno 60 godina za žene, u celosti primenjuje od 2015. godine.

Predstavnici Vlade zadržali su stav sadržan i u Nacrtu penzionog zakona, da se povećanje starosne granice primenjuje od 2011. godine. Po tom modelu, starosna granica pomeraće se postepeno u naredne dve godine – po pola godine na godišnjem nivou. Pored toga, i dalje se daje mogućnost da radnik za čijim je radom prestala potreba, kome je prestalo zaposlenje zbog stečaja, likvidacije preduzeća, odnosno u svim slučajevima prestanka rada poslodavca, u roku od dve godine pravo na starosnu penziju stiče i dalje po starom (muškarac sa 63 godine života, žena sa 58).

Postojeći sistem penzijskog i invalidskog osiguranja u Srbiji zasniva se na tekućem finansiranju penzija, Pay As You Go (PAYG), što znači da svi koji rade i ostvaruju prihod (osiguranici), po principu obaveznosti, izdvajaju kroz doprinose za penzijsko-invalidsko osiguranje sredstva za finansiranje penzija. Na taj način današnji osiguranici stiču pravo da u budućnosti njihove penzije budu finansirane iz prihoda budućih osiguranika.

Ovaj sistem koncipiran je na isti način u većini zemalja i nastao je u periodu od 1945. do 1970. godine, kada je starosna struktura stanovništva bila povoljnija, kada je bilo relativno mnogo zaposlenih i relativno malo penzionera. Ti PAYG sistemi bili su izdašni u relativno povoljnim rešenjima vezanim za uslove penzionisanja, visinu penzija, socijalnu zaštitu i sl.

U državama Istočne Evrope, a među njima i kod nas, ovaj sistem je predvideo i veću sigurnost nego u zemljama Zapadne Evrope, ali vremenom sistem zapada u krizu, pa niz ovih prava ni poslodavci ni država više nisu u stanju da finansiraju.

Prvi deficiti u našim fondovima penzijskog i invalidskog osiguranja pojavili su se 80-ih godina. Počev od 1987. godine, naš Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih je finansijski nelikvidan. Pokrivenost ukupnih rashoda uplaćenim doprinosima kontinuirano opada i kreće se od 94,1 odsto u 1987, preko 78,56 odsto u 2000. do 58,55 odsto u 2004. godini. Pokušaji da se problem prevaziđe povećanjem stopa doprinosa i merama prinude pri naplati doprinosa nisu uspeli.

Starosna granica za odlazak u penziju, jednom uspostavljena Osnovnim zakonom o penzijskom osiguranju donetom na Božić 7. januara 1965. godine od 60 za muškarce i 55 godina života za žene, dugo se nije menjala. Uz to se u invalidsku penziju često odlazilo bez ispunjavanja elementarnih uslova koji bi ukazivali na stvarni invaliditet, a u devedesetim godinama, kako konstatuje zakonodavac, i uz znatno prisustvo korupcije. Pri tom, sistem je suviše liberalno omogućavao prevremeno penzionisanje i dokup staža, rad sa skraćenim radnim vremenom. Danas udeo invalidskih penzionera u Srbiji iznosi više od 30 odsto, znatno više nego u drugim zemljama.

U 2002. godini problem je ublažavan izmenom Saveznog zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju koja je između ostalog donela jednokratno povećanje starosne granice od tri godine, tako da iznosi 63 godine života za muškarce i 58 godina za žene (umesto ranije starosne granice za muškarce 60 godina, a za žene 58 godina života);

U 2003. godini novim republičkim zakonom, koji je između ostalog utvrdio nov način obračuna penzija, eliminisana je prednost koja se ostvari izrazitim napretkom u karijeri ili izrazito većom platom u samo jednom delu radnog veka i restriktivnije se definiše pojam invalidnosti. Finansijski pokazatelji verovatno bi bili mnogo nepovoljniji da nisu preduzete mere u 2002. i 2003. godini.

Zakonodavac se 2005. ne odlučuje da napusti taj PAYG sistem tekućeg finansiranja penzionog fonda, procenjujući da on ipak ima značajnih prednosti, jer omogućava solidarnost. Najveći broj zemalja u jednom delu penzijsko-invalidskog sistema zadržava princip tekućeg finansiranja penzija, ali se on u nekim zemljama kombinuje sa kapitalizovanim fondovskim sistemom, bilo na obaveznoj ili dobrovoljnoj bazi. Vrata za privatne penzione fondove ovde se otvaraju sa dosta opreza.

Penzijski sistem koji bi se isključivo zasnivao na akumulaciji kapitala i na štednim računima, ugrozio bi najsiromašnije, pošto bi penzija svakog pojedinca zavisila isključivo od njegove štednje. Upozorava se i na to da je taj sistem nesiguran i da bi tokom eventualnih vanrednih okolnosti (ratnih godina, hiperinflacije, ili usled pogrešnih investicionih odluka) ovaj kapital mogao potpuno da nestane, a penzioneri da ostanu bez penzija.

Sa MMF-om ili bez njega, penzioni fond najupečatljivije pokazuje slabost našeg socioekonomskog sistema. Deficit u penzionom fondu svake godine pokriva se sredstvima budžeta Republike Srbije (sada je to oko 40 odsto fonda).

Pored ekonomske krize tu je važan i demografski faktor – u Srbiji već više od 30 godina traje depopulaciona tendencija, životni vek stanovništva se produžava, pa se pogoršava odnos između potencijalnih obveznika i penzionera. Tako je npr. 1952. godine taj odnos bio 1:5,22 (583.000 zaposlenih i 111.698 penzionera), 1987. godine 1:3,05 (2.548.000 zaposlenih i 835.610 penzionera), dok je u 2004. godini taj odnos 1:1,27 (1.580.000 zaposlenih i 1.243.000 penzionera).

Udeo izdataka za penzije u društvenom proizvodu je visok, a za 2004. godinu iznosi blizu 14 odsto bruto društvenog proizvoda i znatno je viši nego u drugim zemljama u tranziciji, u kojima se kreće najviše do nivoa od deset odsto, a u značajnom broju zemalja iznosi svega šest-sedam odsto. Visoka opterećenost plata porezima i doprinosima čini radnu snagu skupom i usporava porast zaposlenosti, koja je najvažniji izvor za finansiranje penzija. Objasnite to gladnim penzionerima koji su čitav vek rmbali sanjajući mirnu starost. Krug je zatvoren. MMF će, naravno, poručivati da se kreše trošak i da se smanji tražnja. Taj duh Vol strita ovde ponekad zaista izgleda zloćudnije od našeg Save Savanovića, ali eto…

Zahtevi koji se čuju ovih dana iz Privrednog saveta predsednika Srbije, o neophodnosti da se postigne konsenzus o ekonomskoj strategiji, bez obzira na to da li su politički instrumentalizovani ili ne, predstavljaju možda izlaz iz začaranog kruga koji je ovde odavno zatvoren.